Neočekivani prednovogodišnji poklon – karta za operu „Faust“ u Srpskom narodnom pozorištu. Hladna, suva decembarska noć u Novom Sadu. Koračam kroz osvetljenu glavnu ulicu u tankim, crnim cipelama, opera zaslužuje takvu obuću. Foto esej: Bojana Karavidić/korzoportal
Divim se mladom čoveku koji leži na hladnom pločniku, ubacujem koji dinar u šešir…
… uobičajeni praznični artefakti poređani na pločniku. Prolaznica u crnom ne haje za svetlošću grada, mobilni je preuzeo palicu života…
… prizor bez identiteta. Šljašti jelen, šljašti firma preskupog nakita koja je globalno obuzela svetske gradove…
… prodavac šećerne pene drži se svog zanata pod prazničnim iluminacijama ne osvetljavajući svoju tezgu, odoleva pritiscima napadnog konzumerizma, ali ne mobilnom i bojama. Nekada davno, šećerna pena bila je snežno bela… Sećam se prvog „liza“, bio je krckav…
… nikle su drvene kućice/brvnare na glavnom novosadskom trgu, gore vatre, miris kuvanog vina…
… približavam se Srpskom narodnom pozorištu u tankim, crnim cipelama. „Faust“. Opera traje četiri sata. Dovoljno vremena da iskočim iz zgloba dnevnih događaja…
… konačno oslobođeni od građevinskih radova i ograda, blistaju trg i stepenište ka Srpskom narodnom pozorištu…
… Novi Sad grad, moj grad, uprkos Mefistu!