Jedva sam dočekala odgovor na sms koji sam poslala vernom drugu Bobi. Napisala sam “Drink?”, on je odgovorio “U 1, posle emisije, častim”. Došao je i taj čas. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Kada se sretnemo uglavnom pričamo o aktuelnim zbivanjima u državi Srbiji. Polazišta su nam ponekad različita, ali tokom razgovora uz podnevno piće, nađemo se na istoj tački koja označava da želimo da živimo u uređenoj državi u kojoj postoji podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, zatim je sve – zatim. Danas me Boba časti, jer je dobio dugoočekivane pare, pa smo u startu bili nasmejani…
… gledamo se kroz sunčane naočare. Prvo mu pokazujem moju “viber” komunikaciju sa našom zajedničkom drugaricom koja za sada ne može da nam se pridruži, a nedostaju nam njene suptilne opservacije o svemu, o umetnosti najviše. Onda razglabamo o njoj, s ljubavlju, jer naše druženje se zasniva isključivo na toj emociji…
… u jednom od tzv. “prolaza” koji se nižu u pešačkoj zoni Zmaj Jovine i Dunavske ulice, Boba mi saopštava najnovije podatke o svojoj ženi koja se tek vratila iz Austrije. Platila je 6.000 dinara za korona test, da nije tako morala bi da bude dve sedmice u karantinu. Zatim sledi njegova analiza o njenoj dobroj energiji koju unosi u njihovu porodicu. On priča, ja se blaženo smešim pod plavim nebom…
… pita me za brata, kako opstaje njegov kafić, “Da li ima gostiju?”, a ja uz tekuće podatke nastavljam da ređam sličice iz našeg (mog i bratovljevog) života kada smo ostali bez roditelja (on je imao 20 godina, ja 26) i kada smo sa kapitalom roditeljske ljubavi nastavili da gradimo, svako svoj svet, pošteno, skromno, s ljubavlju koju su nam usadili. I Boba se sada blaženo smeši…
… uz drugu turu pića prošao je i drugi sat razgovora. Nad nama plavo nebo, oko nas tihi, skromni ljudi. Ja kažem – “Jebote, uskisnuće mi sir koji sam u podne kupila na pijaci”, a Boba odgovara – “Da li si primetila da nismo razgovarali o politici?”. Rastajemo se bašbaš nasmešeni. “What a wonderful world”! Rej Čarls beše?