Proleće. Zar već? Za nekoga je “tek”! Kako god, proleće je, a živimo u Srbiji. Pišem foto esej “April u mom kraju” u nadi da nam dolazi proleće sa velikim slovom “P”, nije važno u kom godišnjem dobu. Bojana Karavidić, pišem/fotkam.
Njegovo je da cveta, da napravi “kuću s pogledom”…
… njegovo je da traje u lepoti nečije rukotvorine, uprkos tome što je u zapećku gazdine novogradnje…
… zatim odemo u čardu nadomak Štranda, mesto na kome ne trešti muzika, niko ne viče. Jedemo tek upecanu ribu, pijuckamo vino, ćutimo na obali Dunava, gledamo u Ribarsko ostrvo prebirajući sećanje na one koji su otputovali tom stazom…
… Petrovaradinska tvrđava, na kuli je sat koji me otkucajima budi u šest ujutru, u osam uveče me opominje da je vreme za Hektorovu šetnju. Iz ovog ugla ne vide se suncobrani koji su jedinstvenu srednjovekovnu tvrđavu na Dunavu pretvorili u veliki kafe sa “restoranskom ponudom”…
… tragovi secesije u jednoj stambenoj zgradi u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave…
…trudim se da izbegavam centar Novog Sada, nekada cvetnog grada. Podzemna garaža preuzela je primat, očekuje se parterno uređenje. Koliko godina još da čekamo?…
… malo svetlo u tunelu…
… poslednji dani Galerija Akademije umetnosti Novi Sad?…
…mir donosi pogled na Hektora, spava. U dubokoj starosti naš ljubimac. Dočekaće on Proleće, ne samo jedno, nadamo se.