Da li je džentrifikacija savremeni kolonijalizam ili uređivanje grada u skladu sa razvojnim procesima kada se Staro ruši u korist Novog tj Napretka? Takođe se postavlja pitanje – da li su i sami umetnici postali meta profita? Istražila Ljiljana Sinđelić Nikolić. Foto: korzoportal
Split, Samousluga u Dioklecijanovoj palati
Događaji rušenja objekata preduzetnika raznih delatnosti u Savamali i iseljavanje ljudi iz kućica u kojima su živeli nekoliko decenija, zbog zidanja Beograda na vodi uz mnogo tajni, školski je primer džentrifkacije u Beogradu.
Savamala
Novosađani imaju svoj Beograd na vodi u slučaju propale fabrike „Petar Drapšin“ koja se nalazi na blaga vrednoj lokaciji uz Dunav poznatoj kao Kineska četvrt koja bi trebalo da se transformiše u novo kulturno i kreativno središte grada, a da ne postane žrtva džentrifikacije. Da li će tako i biti?!
Novi Sad, Kineska četvrt
U Berlinu građani već godinama organizuju proteste i razgovore u želji da odbrane nekada zapuštene prostore, a danas urbane centre kulture i umetnosti, od rušenja i zidanja profitabilnih tržnih centara i stanova za elitu. Verovatno je najpoznatiji primer džentrifikacije čuveno londonsko predgrađe Pekam koje je postalo turistička meka zahvaljujući Del Boju i Rodniju u čuvenoj seriji „Mućke“. Tako je u jednom od najsiromašnijih delova Londona nikao niz koktel barova, poznatih galerija, pre svega „Bold Tendencies“, a uveče je to stecište bogatih ljudi iz celog sveta. Del Boj i Rodni više ne stanuju u Pekamu!
Umetnost i džentrifikacija
Umesto mućki, trgovanja svim i svačim, sitnih i krupnih prevara, sirotinjske hrane, jurcanja dečurlije po ulicama, Pekam je postao mesto elite, poznatih umetnika i njihovih skupih dela, tu se piju kokteli za koje mnogi nikad čuli nisu, brendirana odeća je “must have”. Tako je Pekam postao prava tema kada se diskutuje o odnosu umetnosti i džentrifikacije. S pravom se postavljaju pitanja da li je umetnost dovukla kapital, odnosno da li su umetnici i sami postali meta profita?
Rijeka
A šta je to džentrifikacija?
To je kada se stare zgrade poruše u skladu sa odobrenim gradskim propisima, nekada su to skladišta, propale fabrike, napuštene bolnice, a nekada kućerci u kojima žive najsiromašniji, i na tom mestu se sagrade novi objekti. Ponekad se stanovnicima ponudi nužni smeštaj, ponekad ne, pa se snalaze kako znaju i umeju. E, sad, po pravilu se u te prostore, stara skladišta, silose, napuštene fabrike prvo doseljavaju umetnici i otvaraju kafanice, galerije, barove u koje dolaze uglavnom mladi kojima je dosta potrošačke kulture, konzumerizma i licemerja malograđanskog mentaliteta. A kada to postane popularno onda nastupaju investitori i u dosluhu sa gradskim ocima sve to ruše i podižu tržne centre, luksuzne stanove. Oni koji su tu prethodno stanovali ili su imali umetničke radionice, naravno da ne mogu da plate visoke stanarine/zakupnine.
Dakle – iseli, sruši, našminkaj, otvori kafeterije, snek barove, ponudi ovakve i onakve vrste kafa/piva/vina, rekonstruiši potkrovlja koja će se od sada zvati „loftovi“ i – useli bogataše. Eto, tako protivnici džentrifikacije ukratko definišu ono što se dešava danas u gradovima širom sveta.
Pojam “džentrifikacija” smislila je Nemica/Britanka, sociološkinja Rut Glas 1964. godine kada su zapuštene viktorijanske kuće porušene i čitavi kvartovi su dobili novi izgled i naravno, nove stanovnike.
Dešava se to u celom svetu!
Nedavno je u Gracu održana debata o revitalizaciji naselja Gries čime bi se podigao kvalitet života multietničkog stanovništva ovog kvarta. Koliko god je početna ideja bila primamljiva s pravom je istaknuta bojazan da bi to dovelo do džentrifikacije, dolaska brojnih novih ljudi u radnjice, galerije i obnovljene prostore, pa bi samim tim ovo mesto postalo primamljivo i atraktivno. A to dalje znači da bi stanarine porasle, starosedeoci ne bi mogli da ih plate, došli bi novi što bi bila džentrifikacija na delu. Tako bi se direktno pokazao uticaj ekonomskih faktora na umetnost i kulturu. Može se reći i obratno, da umetnost i umetnici bez svoje želje postaju deo tržišnih kretanja koja ne idu u prilog siromašnijim stanovnicima grada. Upravo primer za to je već pomenut Pekam, ali i drugi delovi Londona i gradova u svetu, jer je priliv kapitala doneo promene čitavih gradskih četvrti iz kojih su iseljena brojna domaćinstva, srušene mnogo zgrade a sve zaodenuto „zlatom i kadifom“, skupim stanovima i lokalima.
La Barceloneta
Džentrifikacija je promenila i mnoge delove Barselone, pominjem ribarsko naselje La Barceloneta koje je to prestalo da bude kada je sproveden urbanistički projekat sređivanja plaža. Turisti su nagrnuli u velikom broju pa su nekadašnji stanovnici bili prisiljeni da se isele, jer nisu mogli da plaćaju povećane troškove za stanarinu, porasle su i cene usluga, namirnica. Sve u svemu, nekada ribarsko naselje dobilo je sasvim drugačiji izgled i shodno tome nove stanovnike. Tako je i u “sređivanje“ starih gradskih jezgra u Barseloni ušao veliki kapital internacionalnih kompanija što je promenilo izgled grada, ali i živote mnogih starosedelaca koji su morali da odsele u jeftinije gradske četvrti, po pravilu, na periferiju.
Analizirajući pojavne oblike džentrifikacije u svetu ističe se kao školski primer i njujorški Lower East Side. Nekada su tu bili bili magacini, poslovni prostori a onda je kapital krenuo na drugu stranu pa je ovaj deo grada opusteo, bar što se tiče industrije. Dođoše tu umetnici, nikle su galerije, kafei ateljei i Lower East Side je oživeo. Tu se, po rečima sociološkinje Šaron Zjunkin rađa nova kreativna ekonomija, ona koja se zasniva na konzumaciji umetničkog stila života i na stvarnoj proizvodnji umetnosti.
Kao odgovor na ova urbana dešavanja početkom osamdesetih godina 20. veka osniva se Political Art Documentation/Distribution (PAD/D). Umetnici su priredili niz umetničkih akcija kao odgovor na transformaciju kvarta Lower East Side. Fasade napuštenih zgrada bile su malterisane umetničkim delima u pokušaju da skrenu pažnju na džentrfikaciju. Misija ovog okupljanja, kako je navedeno u prvom biltenu, bila je da pruži umetnicima organizovan odnos prema društvu, i definiše društvenu brigu u najširem smislu, uključujući odnos prema polu, rasizmu, ekologiji. Jedan od najvažnijih zadataka bilo je izgradnja značaja umetnika u društvu koje nije profitabilno. Jedan od učesnika je kasnije izjavio da je ova antidžentrifikacijska izložba zapravo podstakla proces džentrifkacije oplemenjujući kvart. Danas je ovaj pokret zamro, kao i bunt umetnika pred navalom profita.
Džentrifikacija nije uvek „zla“
Zagovornici ove ideje ističu da je proces džentrifikacije ili menjanja starog, veoma kompleksan i da se ne može posmatrati jednostrano, već se mora uzeti u obzir celokupan razvoj grada i izgradnja onoga što donosi prosperitet. Ističe se da se gradovi po pravilu šire, a sponatno nastala naselja uglavnom na obodima grada menjaju izgled i ustupaju mesta planski građenim zgradama za stanovanje, tržnim centrima, sportskim objektima… Dakle, konstatuje se da je normalno da staro odlazi, a novo dolazi. Posebno su zanimljivi centri gradovi koji se menjaju dolaskom nove generacije uspešnih ljudi, a oni koji ne mogu da prate trku profita i novih navika moraju da promene mesto stanovanja. Centri su najživlje arterije koje nude uvek nove sadržaje, a profit diktira aktuelna dešavanja. Ističe se da džentrifikacija podstiče ekonomiju, ali ne ide u prilog siromašnim slojevima stanovništva.
Džentrifikacija na naš način
U Srbiji se tek u poslednje vreme govori o džentrifikaciji. Posebno je uzburkana javnost zbog dešavanja u Savamali i izgradnji Beograda na vodi, kao i zbog dešavanja u Novom Sadu povodom Kineske četvrti čija predviđena transformacija se događa od kada je ovaj grad dobio titulu Evropska prestonica kulture 2021.
Kada se kod nas govori o džentrifikaciji najčešće je to onda kada se menja namena javnog prostora i kada se on izdaje bez javnih konkursa, ili se privatiuzuje za male pare i to po pravilu bez konsultacija sa lokalnom zajednicom. Svi znamo da Grad nije vlasništvo strukture na vlasti, već pripada svim građanima. Kod nas je problem i to što građani nisu dovoljno i dobro samoorganizovani da traže, da se izbore i zadrže pojedine napuštene/zapuštene prostore, ali i da imaju strateške planove šta bi tu moglo da bude. Naravno, to zahteva dijalog sa gradskim strukturama, učešće mladih koji donose nove ideje što im pruža i šansu za ekonomsku samostalnost.
Novi Sad, Kineska četvrt
U Beogradu još ima prostora koji plene autentičnošću i umetničko kreativnim sadržajima kao recimo Kulturni centar Grad i Dorćol Platz. Zanimljivo je da se u Novom Sadu sve češće pominje i Petrovaradinska tvrđava gde su slikarski ateljei, uz postavljanje pitanja o raspodeli ateljea, pravu vlasništva “sa oca na sina”, pravom mlađih umetnika na ateljee, kako ovom imovinom rukovodi Grad Novi Sad čije su vlasništvo.
Mnogo je pitanja o džentrifikaciji i ulozi gradske političke elite u tom procesu, a odgovori su različiti. Čini se da su, ipak, u pravu oni koji tvrde da je na kraju krajeva kapital, a ne kultura, ono što pokreće proces džentrifikacije. Po svemu sudeći “kreativna ekonomija” će i ubuduće određivati živote građana, bićemo zadovoljni uzbrdo/nizbrdo uličicama ili kvartovima u kojima je puno bistroa, galerija, performansa pod otvorenim nebom, predstava uličnih svirača. A tek u ponekoj napuštenoj kasarni, industrijskom pogonu ili skladištu, pojaviće se kreativni buntovnici donoseći čar promene i magiju umetnosti koja nikada ne umire i uvek se preobražava rađajući nešto novo.
PROČITAJTE I: urbana-kultura-mural-umetnica-kashnik, novi-sad-mural-biciklistima-biciklom-u-evropu, tesla-i-pupin-na-muralima-u-pancevu, mural-stigao-svemira, beograd-na-vodi-i-drugi-gradovi-na-vodi, intervju-aleksandra-bosnic-duric-gde-smo-danas