Jedina arheobotanička bašta u jugoistočnoj Evropi postoji u srcu Novog Sada, u lapidarijumu Muzeja Vojvodine. Sadi je, neguje, proučava, spravlja jela kad obere baštu – arheobotaničar Aleksandar Medović. Arheobotanika je pravac arheologije koji se bavi rekonstruisanjem onoga što je biljni svet u prošlosti. „Imamo dobre šanse da najveći deo biljaka koje su ljudi koristili u praistoriji možemo da otkrijemo, a tako otkrivamo i način života u prošlosti“, kaže u intervjuu za korzoportal.
Aleksandar Medović u Arheobotaničkoj bašti
Arheobotanička bašta Muzeja Vojvodine nastala je pre tri godine i tada smo prvi put u Novom Sadu mogli da vidimo jednozrnu pšenicu koju su gajili paori u ovim krajevima. U ovoj bašti nalaze se trnjina, krastavac, bob, kukolj, ljoskavac, divlja loza… Sve praistorijske biljke čija semena je iskopao Aleksandar Medović, Indiana Džons arheobotanike na prostorima Balkana: „Najviše volim domaćice kojima zagori ručak (smeje se), jer da nije bilo njih ne bi bilo ni ove nauke, jedne od mnogobrojnih disciplina arheologije, a zastupljena je baš u Muzeju Vojvodine. Ono što zagori bude očuvano i nekoliko vekova, tako da mogu da se proučavaju ne samo biljke koje su se nalazile u nekom jelu, već ceo sadržaj obroka. Zbog toga je idealna situacija kad naiđem na zagorele ručkove u slojevima tla“.
Kakve veze imaju biljni jelovnik neandertalaca i Petrovaradinska tvrđava? „Trnjina je moj najstariji nalaz koji sam pronašao na lokalitetu Petrovaradinske tvrđave gde su obitavali neandertalci pre nekih 45.000 godina i u jednom sloju naišao sam na ostatke ugljenisane koštice trnjine. To je najstariji nalaz i iz Novog Sada. Trnjina je kiselkasta,skuplja usta kad je jedete, jer ima puno C vitamina. U Vojvodini je na svakom koraku!“ 
Jermenski krastavac
Krastavac/jermenski krastavac: „Arheobotanička bašta ima i plod krastavca. To je interesantna biljka takođe vezana za moja istraživanja na Petrovaradinskoj tvrđavi. To je period kad se gradila i nešto posle toga, a radio sam lokalitete Tvrđave i Novog Sada zajedno, pa se pojavljuju isti nalazi. Između ostalog pronašli smo taj krastavac ili dinju. Radi se o srodnim vrstama – kada je nezreo plod onda je krastavac, kada sazri onda je dinja. I nju su naši preci jeli pre nekih 200, 300 godina na Petrovaradinskoj tvrđavi i u Novom Sadu.“
Divlji grašak
Bob i kukolj: „Svako ko vidi natpis Arheobotanička bašta i uđe u baštu kad me vidi da nešto kopkam, pitaju šta je ovo, šta je ono. Dve biljke su jako popularne bob i kukolj, a one su nestale sa naših njiva. Kukolj smo iskorenili, a bob je postao pasulj. Da, imamo nešto što niko nema u jugoistočnoj Evropi, to je ova Arheobotanička bašta, tu je ispred Muzeja Vojvodine. Svako ko prođe pored Muzeja može da je zapazi, može da uđe i da vidi kako izgledaju te praistorijske biljke. Ljudi dolaze, zapitkuju. Bojažljivo uđu, ali onda teško izađu… (smeši se)“.
Jednozrna pšenica, nikla je
Da nije pšenice ne bi bilo ni nas: „Pre 7.000 godina pored zemljoradnje postojala je i biljna privreda, jer zemljoradnja sama nije bila dovoljna da bi se ljudi prehranili i zato su koristili samonikle biljke u prirodi koje su sakupljali i sa kojima su se sladili, koje su upotrebljavali u razne svrhe. Mnogo od toga nikada nećemo otkriti, ali nešto i hoćemo. Tada su se gajile tri grupe biljaka kada govorimo o zemljoradnji – žitarice, mahunarke i uljarice. Do danas je tako. Žitarice su bile jednozrna i dvozrna pšenica i na te dve žitarice je zasnovana celokupna civilizacija. Da njih nije bilo ne bi bilo ni nas. Vrlo je bitan i ječam. Tada se gajio golozrni ječam i nije morao da se „obrađuje“ kao današnji kako bi mogli da ga koristimo. I našoj mekoj pšenici treba mnogo nege, one praistorijske su bile robusne iako nisu imale veliki prinos, no imale su ga. Život u praistoriji nije bio jednostavan, zavisio je od toga da li će biljke doneti i plod. Nije postojala prodavnica, pa odete i kupite…“
Ljoskavac: „Ljoskavac je biljka u to doba vrlo popularna. Sada je možete kupiti po paprenoj ceni kao uvoznu iz Perua, a u Vojvodini je na svakom koraku. Osvežavajuća je, kiselkastog ukusa.
Divlja loza (sitnije bobice), trnjina, ljoskavac (crvene bobice)
Divlje grožđe/Traži se muškarac: „Naše je, raste uz velike reke uglavnom uz Dunav, Tisu, Savu. Imamo ga na pretek. Ono što nismo imali je uzgajana pitoma loza. Doneli su nam je Rimljani. Izvorno vojvođansko je divlje grožđe, nema mnogo šećera i od njega se nikada nije pravilo vino. Jelo se s vremena na vreme da se ljudi okrepe. Gajenu vinovu lozu doneo je Prob, a ova naša je pala u zaborav. Niko ga ne jede, osim neke ptice koja sleti, valjda želi da se osveži. Inače, divlja vinova loza je dvodoma biljka. Ovde u bašti imamo samo žensku biljku i traži se muškarac (smeje se), odnosno muška divlja loza.“
Prijap, bog plodnosti/zaštitnik bašte
Svaka bašta mora da ima strašilo koje tera gladne ptice. U Muzeju Vojvodine, u lapidarijumu, odnosno na mestu gde je i Arheobotanička bašta postavljena je skulptura boga Prijapa, delo maturanata novosadske Škole za dizajn „Bogdan Šuput“ . Prijap je bog plodnosti, a Rimljani su ga koristili i kao zaštitnika bašte. I evo ga sada, u Novom Sadu u centru Arheobotaničke bašte.
A.Medović, Arheobotanička bašta u oktobru
Jedva smo se rastali Aleksandar Medović i ja. Njegova arheobotanička objašnjenja su takoreći beskrajna i nemoguće ih je preneti, toliko znanja, rada i strasti se nalazi u njima. Očekujemo još. Srećom da postoje ovakvi naučnici!
Bojana Karavidić
PROČITAJTE I: sedmorecje-skola-praistorijske-arheologije, strip-u-muzeju-vojvodine, muzejska-konferencija-u-novom-sadu, vikend-pricavegetarijanski-cili,