U projektu “Nepokretno nasleđe u Srbiji” Olivera Kandić, arhitekta i istoričarka umetnosti govori Aleksandri Rajić o tome kako je počela profesionalni put u Sopoćanima, tamo gde se 1955. godine kao studentkinja pridružila ekipi koja je radila na zaštiti manastira, a zaokružila ga nedavno kao autorka najiscrpnije monografije o njegovoj istoriji i arhitekturi. Ceo život posvetila je konzervaciji naših srednjovekovnih manastira, a Sopoćani u kojima je provela 22 godine njeno su životno delo.
Olivera Kandić, 2016.
Posle 62 godine provedene u zaštiti i konzervaciji naših starina, Olivera Kandić zna da se baština ne nasleđuje, već zaslužuje, u saglasju volje zajednice da svoju istoriju prepozna kao dragocenu i napora stručnjaka da u našoj maloj sredini održe svetski nivo zaštite baštine.
Svi smo tih godina, posle završene velike mature želeli da idemo u Pariz, centar kulture, ali naravno, roditelji nisu imali novca ni za voz do Pančeva. Onda mi je očev prijatelj, koji je radio u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, rekao da bi trebalo prvo da vidim to što imam kod kuće. Tako se moje malo društvo organizovalo i krenulo na putovanje po Srbiji. Kad smo došli do Prizrena i do Bogorodice Ljeviške, tamo je bila ekipa Zavoda (tada se zvao Zavod za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture). U njoj su bile istoričarka umetnosti Draga Panić, slikarka Zdenka Živković i arhitekta Vera Tomašević, moja poznanica. I ona me je prvi put popela na skelu i objašnjavajući sve one faze koje se mogu pročitati na zidovima crkve, naučila „čitanju zidova“. To je veoma važno, sa zidova se, a često i jedino tako, može ustanoviti kada su i kako obnavljani manastiri, a skoro da nema ni jednog manastira ili crkve iz tog ranog perioda da nije popravljan. Tada sam odlučila da studiram arhitekturu i da se bavim istraživanjem i zaštitom spomenika kulture, crkava, ali, rekla sam Veri, dok ja završim arhitekturu, sve će te vi to već završiti. Posle sam sve shvatila, naravno. Moj prvi posao bio je rad sa slikarima u Sopoćanima.
Šest decenija Vašeg rada – to je prava istorija posleratne konzervacije i zaštite, pogotovo manastira 12. i 13. veka kojima ste se bavili. Kakvo ste stanje tada zatekli i šta se značajno desilo u tih pola veka?
U to vreme država je bila zainteresovana za rad na tim kulturnim dobrima, na crkvama i manastirima. Ja sam za Gradac, koji je počeo da se radi čini mi se 1962, dobijala ogromne sume novca. Tadašnja ministarka kulture je pitala Dejana Medakovića, profesora na istoriji umetnosti, da li postoji neka nemanjićka crkva koja još nije rekonstruisana ili konzervirana, a on je pomenuo Gradac, koji je u ruševinama, a pri tom je veoma značajan, i istorijski, i likovno, i arhitektonski. Gradac sam radila dugo, trinaest godina, sa vrlo velikom ekipom. Sve je rađeno ručno. Gradac je selo dvanaest kilometara od puta Raška – Kraljevo, u to vreme tamo nije bilo struje, a Gradac je bio jedna napuštena ruina. Imala sam dobre majstore, bili su to Krajišnici, koji su dobro poznavali kamen, što je bilo važno, jer je Gradac zidan od sige ili bigra, to je onaj šupljikav, lak kamen. Vađen je iz majdana, sve su radili ručno, sekiricama je klesan svaki kvader i svaki svodar. Ručno je rađen i mermer koji je upotrebljavan za rekonstrukciju okvira prozora.
Šta to znači – živeti i raditi danima i mesecima na terenu?
Rad na terenu znači da se doselite tu gde ćete raditi, pa ako u blizini nema neke zgradice, ili ne može da se stanuje u manastiru, onda čovek mora sam da se postara za smeštaj. Meni su majstori napravili jednu baraku od građe od koje je početkom 20.veka bio napravljen neki privremeni krov. I to na samom lokalitetu, kako kažu arheolozi, zato što sam morala da pratim svaki potez majstora. Način isplate bio ugovoren tako da se na kraju svake sezone, svakom radniku plate sati koje je proveo nad pojedinim komadom i to na osnovu dnevnika koji sam pisala. Možete zamisliti, ja sam uz petrolejku po celu noć te sate zapisivala, a posebna komisija je posle na osnovu toga određivala cenu. Kako danas kažu – post paid. Nije to bilo tako jednostavno, ja sam po 6,7 meseci bila van kuće.
Kao konzervator morali ste da pokrijete ceo spektar društvenih odnosa i situacija, od rada s majstorima do načina života u živim manastirima
Prvo sam naučila kako se zida! To su me naučili majstori još dok sam bila student. Radila sam uglavnom crkve i manastire koji su zidani kamenom, pa sam to i želela da naučim, da bih mogla da kažem majstorima šta i kako da rade. Zaista sam se vrlo dobro slagala i sa majstorima i sa radnicima koji mi se i danas javljaju; slagala sam se isto tako i sa monasima, ako je manastir u kom sam radila bio živ – u Sopoćanima ili u Mileševi. Imala sam dobar odnos sa svima njima – ja sam poštovala njih, oni su poštovali mene i to je jedini način na koji se stiče dovoljna prisnost da bismo mogli da se uvažavamo i da saslušamo jedni druge. Patrijarh Pavle bio je tada vladika raško-prizrenski i kosovsko-metohijski i dolazio je u Sopoćane. Stizao je autobusom iz Prizrena, a tada se putovalo autobusom do Novog Pazara, pa od Novog Pazara autobusom prema Sjenici, dolazio je nenajavljen. Pošto sam ja obično bila na skeli, poslala bih nekog radnika da vidi gde su kaluđerice (bilo ih je malo i sve su bile zauzete oko stoke i bašte), pa da znaju da dolazi vladika, da se zvoni. On je bio čovek koji je znao i da sluša i da postavlja pitanja, ali pre svega bio je veoma slušan. Često smo razgovarali.
Južna fasada crkve, 1979.
Na samom početku Vaše karijere, Vašeg poziva, Sopoćani su Vas pronašli, u njima ste proveli 22 godine, upoznali ste svaku ciglu, svaki kamen, svaki staklić se svojim rukama vratili na mesto, znate svako parče ornamenta i svaku biforu. Napisali ste u monografiji da su Sopoćani dostojan predstavnik srpske kulture i umetnosti u svetu. Koliko ih dobro mi poznajemo i jesmo li svesni njihove veličine?
U Sopoćanima su se, na našu sreću, sačuvali ostaci iz svih perioda, od vremena nastaka, pa do vremena kad su moje starije kolege počele radove na spasavanju manastira. Sopoćani su bili potpuno zarasli u žbunje i drveće, bili su pusti 250 godina, od 1689. sve do prvih decenija dvadesetog veka, kada su pobudili interes struke i nauke. Do tada se njima nisu mnogo bavili, čak ni istoričari, mada, moram da priznam da se istoričari ni posle nisu mnogo bavili Sopoćanima, osim u 13. veku, gotovo usput. Naravno da je sopoćanski živopis, vrhunski živopis u Evropi u 13. veku, bio predmet interesovanja.
Ne zna se tačno kad su Sopoćani nastali, ni za Gradac se to ne zna precizno, nedostaju pisani izvori o tome. Vreme nastanka zaključuje se na osnovu živopisa, poznatih istorijskih okolnosti i na osnovu onoga što se na terenu vidi. Na osnovu arhitekture. A arhitektura, to svaki put kažem, nije bila miljenica istoričara. Ni najsjajniji naučnici istoričari nisu u svoje karte uvrstili Sopoćane. Do 14. veka ih i ima u izvorima, posle toga kao da ne postoje, iako u ostacima Sopoćana, naročito crkve, ima podataka koji govore ne samo o arhitekturi, nego i o životu u manastiru. Sopoćanska crkva bila je potpuno zapuštena, manastir je bio pod naslagama šuta i tek su arheološka iskopavanja otkrila mnogo, ne samo o Sopoćanima, već uopšte o tome gde su bile srpska kultura i umetnost u tom trenutku.
Sopoćani, ovakvi kakve ih danas znamo, Vaše su delo. Radili ste sve – od kapije na ulazu do kupole na crkvi. Šta sada, na kraju posla, o njima znate i da li je ostalo tajni?
Ostalo je mnogo tajni. Recimo, tokom iskopavanja smo pronašli delove vodovoda iz 16. i 17. veka, veoma znalački napravljenog, na savremen način, koji bi mogao da bude pokazatelj razvoja tehnike i načina na koji je bio organizovan život u manastiru. I Sopoćani i Gradac napravljeni su na na idealnim lokacijama, na 600 metara nadmorske visine. Gradnja je počinjala tako što se pobadao krst na mestu gde će biti oltarska apsida. Jedino je u Sopoćanima sa spoljne, čeone strane gde je zaboden drveni krst, ostao otisak. Vrlo retko, a vrlo značajno. To je, recimo, bilo jedno od velikih otkrića: pobadanje krsta datira iz ranohrišćanskog perioda, pominje se i u velikim spisima kao što je Rituale Armenorum.
Obnova „tambura kupole“ i zaštita nastrešnica, 1976.
Izašli ste iz Sopoćana 1998. i rekli – ja sam ovo završila. Kako se u konzervaciji zna kad treba stati? Pitam vas to zato što znam da ste radili i manastir Mileševu i da postoje situacije u kojima se konzervator ne slaže sa svim odlukama koje se donose o tim istorijski važnim mestima. Koliko je komplikovano ispraviti pogrešne odluke?
Veoma je komplikovano. U Mileševi je toliko loših poteza napravljeno, a za to odgovornost imaju i crkva, a bogme i država, odnosno pojedini stručnjaci iz službe zaštite. Moja generacija je veoma poštovala pravilo da se ništa od prvobitnih manastirskih zdanja ne uništi prilikom izgradnje novih objekata i da treba sačuvati ono što je istorija, a nove građevine praviti izvan kruga. Naši su manastiri iz 13. i 14. veka jedini istorijski svedoci o tom vremenu, potpuno drugačiji od ostalih vizantijskih manastira, svi su ograđeni kamenom ogradom u obliku približnom krugu. Takvi su samo srpski manastiri.
Radili ste i na spomenicima iz novije istorije, kažete da je za Vas najupečatljiviji rad na spomenicima srpskim ratnicima na Krfu.
Dobila sam da radim spomenike na Krfu između ostalog i zato što sam znala grčki, tako je bilo jednostavnije razgovarati sa radnicima. Radila sam Mauzolej na Vidu, konzervaciju same zgrade i neke detalje u okolini. Napravila sam jedan plato, bliže moru, kao i stepenište do mora, da se može sići sa Krfa da se spusti cveće u more, ako Grci ikada zabrane da se ide čamcem. Taj plato sam nazvala Plato Plave grobnice, a tu je i ploča sa stihovima Milutina Bojića. Moj otac je kao dečak prešao Albaniju sa našom vojskom, moja dva strica su učestvovala u tom ratu i to je bila moja obaveza, ne samo profesionalna, ne samo radni zadatak. Naravno, i tu sam imala veliku pomoć svog supruga, mi smo našim autom, reno četiri, preneli spomen-ploče koje su bile izlivene ovde, u Beogradu, ploču na Vidu, na groblju Drinske divizije i u Guviji, gde se vojska iskrcala. I tamo sam napravila mali projekat, sa dva visoka fenjera i malim stubovima.
Ranije je baština smatrana javnim dobrom i sa te se pozicije prema njoj postupalo, a danas sve češće odluke o njoj donose neke komplikovane i drugačije okolnosti u kojima su i turističke organizacije i građevinski preduzimači i privatnici. Može li se time naneti šteta?
Naravno, i to velika. Imamo primer Sopoćana. Iguman Sopoćana je arhitekta, pre nego što je došao u manastir završio je arhitetkturu u Kosovskoj Mitrovici, ili u Prištini, nisam sigurna, ali nema ni osećaj, još manje znanja, šta bi tamo smelo da se radi. Tražio od tamošnjeg turističkog saveza novac za uređenje platoa ispred glavne kapije, gde se nalazi česma, sa natpisom iz 17.veka, uređena tako da ne smeta kapiji koja je velika, moćna, široka, koja je takođe rekonstruisana.
Univerzalno prihvaćen princip za konzervatorske i restauratorske radove jeste taj da se ne sme rekonstruisati ništa za šta ne postoje sigurni podaci. Moje koleginice i kolege se vrlo zdušno bore da to tako ostane. Ponekad imamo teškoća da se sporazumemo i sa crkvenim vlastima i sa ministarstvom, iako postoji zakon po kom ne može ništa da se radi na nekom kulturnom dobru, pogotovu onom koje je od izuzetnog značaja, ili kao Sopoćani, na listi svetske kulturne baštine. To imamo i u Đurđevim stupovima. A moramo ih sačuvati u što izvornijem obliku, to su jedini ostaci koji sasvim pouzdano i rečito govore o našoj prošlosti.
Ima još jedna stvar koju treba znati: Turci nisu palili i rušili crkve. Oni su sa crkava skidali olovni lim za municiju, ali nisu rušili. Zbog toga mi danas imamo sve sačuvano, iako u pojedinim manastirima i po dva veka nije bilo nikoga. Imamo neke podatke o tome šta su temelji ove države. Pokazatelje o stepenu ne samo kulture, već i tehnike, uticaja vizantijske i zapadne kulture i arhitekture koji su se prepletali na ovim prostorima. Sopoćani su jedna prava mešavina: vizantijski uticaj se ogleda u planu crkve, onako kako je ustanovljen u Žiči. Ali je zato u izvođenju radova veoma blizak sačuvanim manastirima na našem primorju, na kojima se vidi zapadni uticaj.
Olivera Kandić, prošlih godina…
Proveli ste život na terenu, mnoge artefakte i materijale prvi put je, posle mnogo vekova, upravo vaša ruka dodirnula. Meša li se taj profesionalni doživljaj sa intimnim, osećate li na licu mesta snagu te drevne baštine?
Prvo je uzbuđenje zbog nečeg novog, a onda dolazi nastojanje da se shvati čemu je to služilo, iz kog je vremena i šta nam pokazuje, šta je u tome novo, do tada nepoznato. To je velika odgovornost. I arheolog i arhitekta staraju se da ne povrede ništa što ima veliku istorijsku vrednost. Mora da se stalno bdi nad tim. Morate imati dobro znanje da biste znali šta da očekujete, a šta je u otkrivenim stvarima novo, neočekivano. I morate brzo donositi prave odluke. Ne mogu majstori i radnici da čekaju dok se vi smislite. To je velika odgovornost, ali i privilegija. I mogu da vam kažem da sam veoma srećna što sam izabrala taj posao, što sam ga radila celog života.
Šta ste ostavili potonjim generacijama konzervatora?
Ceo istočni deo manastirske porte, koji je istražen samo probnim sondama. Tada smo zaključili da tu nije bilo tvrde gradnje, jer su se tu slivale vode. Nisu završena ni arheološka iskopavanja u samoj crkvi.U zapadnom traveju očekuje se grobnica koja je možda pripadala arhiepiskopu Joanikiju. Sa severne strane verovatno je bila još jedna grobnica, a možda i dve. Ali to mora da radi jedan veoma, veoma dobar arheolog. Bilo je slučajeva da se pogrešno vidi. To ne može da radi svako, a mi imamo dobrih stručnjaka. I nauka se razvija, prema tome, treba očekivati neke stvari koje su nama bile nedostupne. Na primer, znamo da je u okolini Sopoćana bila velika borova šuma, zbog toga što su drvene zatege koje su u prizemlju vezivale stupce i lukove, preostale u šupljinama. Preostali su delovi greda, koji, moram da vam kažem, mirišu još uvek! Kao relikvija!
Radim i danas. Moj poslednji rad o manastiru Stara Pavlica treba da izađe uskoro u časopisu „Saopštenja“ Društva konzervatora. To je naš najstariji sakralni spomenik, nedovoljno sačuvan, nedovoljno osiguran i istražen. Na tom manastiru radila sam četiri godine, ne zna se ni ko ga je, ni kad izgradio, mislim polovinom 12.veka. U tom radu sam pretpostavila da je to, u stvari, spomen obeležje, koje je napravio možda čak car vizantijski Manojlo Komnin, u spomen na dobijenu bitke protiv Srba ili Bugara. Crkva je na ćuviku, saglediva sa svih strana, ne može da bude manastir, to je sigurno, to su potvrdila arheološka iskopavanja, a sem toga nije ni podesan za manastir.
Kažem vam, ja sam zaista srećna jer sam celog života radila ono što volim.Uspela sam i da završim i ovu knjigu. Za sve to vreme, dok sam radila, pa i posle, mnogo puta sam razgovarala sa kolegama, o svakom objektu koji je rađen i svakodnevno, uz kafu. Svi smo učestvovali u poslu i pomagali jedni drugima.
Monografija Društva konzervatora Srbije i Sekcije arhitekata, Jubilej konzervatora – šest decenija rada u istraživanju graditeljskog nasleđa arhitekte Olivere Kandić, Beograd, 2016.
Fotografije iz lične dokumentacije O. Kandić, kolaž Kaća Lazukić Ljubinković
Aleksandra Rajić, sociološkinja, urednica u Redakciji kulture Radio Novog Sada, saradnica internet Art Magazina, u Novom Sadu dobitnica nagrada za promovisanje kulture.
PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA TEKSTOVE DRUGIH AUTORA , LINK JE NA POČETNOJ STRANI