Novi Sad ima mural posvećen prvim novosadskim biciklistima. Autor je Rosha Panonski koji ga je oslikao na zidu zgrade gde se nalazi Američki kutak. Korzoportal priča “Biciklom u Evropu“.
Povod za nastanak murala je obeležavanje 12 godina rada Američkog kutka. A prvi novosadski biciklisti krenuli su ka Beogradu 1886! I stigli na cilj.
Moj svakodnevni najbolji drug od marta do oktobra je bicikl. Stoga i priča koja sledi.
Novi Sad, 2016.
Biciklom u Evropu
Jurim novosadskim ulicama, obilazim autobus progorelog auspuha iz koga se vije dim nezdrave boje, bankina nije prepreka za moje vozilo ako nije oštre ivice, obilazim dugačke kolone vozila u oba smera u zakrčenoj uskoj ulici i osvajam za njih neosvojivi prostor, krivudam trotoarom Bulevara Mihajla Pupina pored Dunavskog parka zaobilazeći pukotine, rupe, pešake. Metalik sivi auto parkiran je baš na rampi (zakošeni uspon) pešačkog prelaza za osobe sa invaliditetom koji biciklistima dobro dođe, gazda stoji pored, kao krila raširio vrata na svom ljubimcu i preprečio prolaz svakome, pa stajem uz škripu nepodmazanih kočnica nalivenih pljuskovima i pokazujem mu prstom ono prosto, odlazeći.
Osećam neobičnu snagu osvajanja prostora na biciklu, jedinom prevoznom sredstvu koje umem da vozim. Kad se iz Gradića sjurim s mosta nizbrdo ka Novom Sadu mislim „ma, sve ću da vas sredim“. Koga? Jasno sam rekla, Sve, na bar pet destinacija na koje odlazim i gde me čekaju – oni koje ubeđujem da finasiraju „divan projekat, nikad tako nešto niste videli“, druge molim za intervju „Mirjana, što ti je dobra kosa, hoćeš izjaviti za…“ ili komentar Aktuelne situacije „budite ljubazni kao i uvek…“, šnajderku ubrzavama da ušije rascepljeni šlic na haljini od kineske svile boje paučine sa Viner Placa (subotnji buvljak) kako bih imala garderobu za otvaranje Sterijinog pozorja, u prodavnici tkanina na kilo pronalazim metar i po beličastog mebl štofa za dve kvazi stilske stolice (420 dinara, super!). Sve to trpam u korpu na volanu, pored tašne koja mi, ipak, daje notu ozbiljnosti kada prestanem da vrtim pedale.
Idem ka Skupštini Vojvodine na parking. Prošle godine nije bilo ovog genijalnog izuma – gvozdenog držača za dvotočkaše, pa sam nekoliko puta mrtvoladno mog ljubimca prislonila na zgradu Banskih dvora, pored glavnog ulaza dok me jednom ljubazno osoblje nije upozorilo „nemojte molim vas“. Poštujem, ali baš je belom, mermernom zidu Skupštine dobro stajao moj pink-fluoroscentni ljubimac.
Ponosna sam na sebe dok sa visine sica posmatram novosadski svet kao celinu poznatih i nepoznatih likova. Ne znam zašto mi se čini da za mene kada sam na biciklu nema prepreke (sem vetra i pljuska). Od kad je sunčano, češće oblačim suknju da bi mi pocrnele sada pihtijasto bele noge. Solarijum prezirem. Dok huji vazduh oko tela u vožnji čini mi se da brže crne ekstremiteti. Još kad stavim tamne naočare, pa se u malo hladnijim jutrima obavijem bež pašminom na čijim su krajevima crveni i narandžasti cvetići i perličke stuštim niz pomenuti most, ko će me, preplanulu, prestići.
Žao mi je moje drugarice „biciklistikinje“, na visokom položaju u velikoj državnoj firmi, koju je direktor video kada je dolazila na posao i zgranuo se što se dovezla biciklom. „Nemoj više da te vidim tako. Vijoriš mi tu kao neka Meri Popins, sramotiš nam Kuću“, rekao je. Ona, zinula u neverici. Htela je da mu kaže kako poznati evropski ministri dolaze na isti način na posao i kako njihovi nadređeni to ističu kao plus imidžu dotičnog ministarstva, htela je da pomene predsednika države u Skandinaviji i jednog novosadskog bogataša svetskih manira, ali je zanemela.
Kakva zabluda da se u Evropu ne stiže i biciklom.
Bojana Karavidić
PROČITAJTE I: zelene-staze-srbije-trasama-nekadasnjih-pruga, uzice-pruga-uskog-koloseka-postala-zelena-staza, javni-prostor-u-gradu-kultura-koriscenja, andras-urban-what-is-europe