Odžaci su gradić u Vojvodini koji je Vladimir Stojanović za projekat „Nepokretno nasleđe u Srbiji“ istražio kroz jednu od etapa razvoja ove varoši, a odnosi se na preradu kudelje. Potvrdio je tezu o čvrstoj vezi između industrijalizacije i urbanizacije. 
Fabrički kompleks sa obližnjom zgradom železničke stanice
Na putu od blatnjavih njiva do industrijskog nasleđa
Odžaci su jedna od stanica na železničkoj pruzi koja vodi od Novog Sada do Sombora, a kojom su krajem 19. veka saobraćali vozovi do Baje. Ulazak u Odžake na tom putovanju je ujedno i susret sa verovatno najvažnijim istorijskim objektom njihove novije istorije. Nižu se fabričke hale iz različitih epoha, sve do onih najstarijih iz prve decenije nemirnog 20. veka. Taj detalj industrijskog razvoja Odžaka, kao i cele Bačke, može se danas istraživati u tekstovima ne tako brojnih naučnih radova, istorijskim arhivima, ali i na starim razglednicama. Ove ilustrovane dopisnice verno su dokumentovale žive slike vremena u kome su nastajale, a Odžaci su jedno od onih naselja koja motive baroknih zvonika, gradskih kuća i lepih ulica, zamenjuju fabričkim dimnjacima na prelazu 19. u 20. vek. Šta se od tada do danas desilo? Da li su od svega ostale samo slike na ovim ilustrovanim dopisnicama?
Fabrika za preradu kudeljnog vlakna neposredno nakon izgradnje. U prvom planu motiv fabričkog dimnjaka, danas bez funkcije.
Fabrički kompleks 30-tih godina 20.veka
Blatnjava njiva bačkog bespuća
Konoplja je veoma važna poljoprivredna kultura za Bačku. Vekovima se uzgajala u ovoj regiji i bila je od ključnog značaja ne samo za poljoprivredu, već i za industriju i trgovinu. Zahvaljujući kudeljarstvu predeone odlike pojedinih delova Bačke prošle su kroz očiglednu transformaciju. Od neuređene, slabo naseljene i nerazvijene regije u 18. veku, Bačka je prešla put do perspektivne oblasti u kojoj poljoprivreda i industrija predstavljaju okosnicu razvoja. Značajan broj kolonističkih mesta iz 18. veka i vremena Terezijanske kolonizacije, šansu za svoj razvoj prepoznao je u uzgoju konoplje. Kasnije su u tim mestima otvarane male manufakture za kudelju, koje su s vremenom prerastale u veće fabrike za preradu kudeljnog vlakna.
Istorijski vredan dokument o uzgoju konoplje u Bačkoj datira iz perioda vladavine Marije Terezije. U vreme kolonizacije nemačkog stanovništva Bačku je posetio bečki poverenik za naseljavanje baron Kotman i to iz dva razloga: prvo, da nadgleda kolonizaciju, i drugo, da podnese izveštaj o Bačkoj komorskoj oblasti. U svom izveštaju iz 1763. godine, inače veoma dragocenom istorijskom dokumentu koji se i danas čuva u Beču, Kotman daje detaljan opis Bačke. Cela regija tada je izgledala bitno drugačije u odnosu na ono što danas ovde možemo videti, čak i u saznanju o trenutno teškoj ekonomskoj situaciji. Poverenik, između ostalog, piše o zemljištu Bačke, naseljavanju, stanovnicima i ekonomskom stanju. U zaključku svog izlaganja ističe nekoliko načela koja podstiču dalju kolonizaciju i privredni razvoj. Ovo drugo odnosi se na podsticajne mere za uzgajanje konoplje i to baš u Odžacima.
Kotman izveštava Beč kako konoplja u Odžacima dobro uspeva, da je stabljika neverovatno visoka i dalje ističe kako se od toga mogu proizvoditi tkanine. On predviđa da bi se privreda Odžaka, ali i Bačke, mogla unaprediti zahvaljujući uzgoju i preradi konoplje. Zato je već tada okupio proizvođače kudelje i obavezao se kako će im pribaviti sredstva za rad. U početku se konoplja uzgajala samo zbog odeće, koja je u potpunosti bila od vlakna ove biljke, da bi se proizvodnja tek kasnije omasovila. Zahvaljujući tome počinju da se pojavljuju i zanatlije novih profila – lomljači, tkači, prelje…
Vreme prosperiteta i unapređen status
Vreme koje je dolazilo za Odžake je bilo vreme napretka. Nakon 25 godina od kolonizacije i organizovanog uzgoja konoplje, u Odžacima se od 1779. godine održava Godišnji sajam kudelje i to svake jeseni u trajanju od sedam dana. Kudelja je dopremana iz gotovo svih krajeva Bačke. Zatim, Odžaci su 1813. godine unapređeni u varoš (trgovište). Da bi mesto bilo uzdignuto na taj rang neophodno je bilo da zadovolji brojne kriterijume. Između ostalog moralo je da ima razvijenu poljoprivredu, trgovinu, sajmove, zanatstvo, udruženja, cehove, manufakturu i izmirene poreze. U postupku dobijanja ovog statusa konoplja je imala zapaženo mesto. Već tada se ističe čuvena trgovačka porodica Rauš, jer plasira kudelju po Evropi preko Segedina i Pešte, a svoje zastupnike ima od Vinkovaca do Temišvara i od Baje do Zemuna. Redovno se i dalje održavaju sajmovi kudelje. Kućne manufakture za preradu konoplje postoje od 1763. godine, a mlinovi za ceđenje konopljinog ulja od 1783. godine.
Živopisne ulice Odžaka u vreme održavanja Sajma kudelje (početak 20. veka)
A onda, pet godina nakon sticanja statusa varoši, počinje i izgradnja nove rimokatoličke crkve, danas zaštićenog spomenika kulture. Ništa ne bi bilo neobično za to vreme da i to nije u nekoj vezi sa kudeljom. Monumentalno građena crkva i centralni zvonik visine 53 metra uverljivo dominiraju panoramom Odžaka. Veličina crkve je često pokazatelj ekonomske moći stanovništva. Najveći deo troškova izgradnje je pao na račun opštine, a u okviru tih troškova posebno se izdvaja suma dobrovoljnih priloga. Još 1814. godine ustanovljen je takozvani Registar prikupljenih naturalija – preko koga je stanovništvo darivalo pšenicu, zob, kukuruz i naročito kudelju. Gotovo polovinu ukupne sume koju su izdvajali građani Odžaka, činio je novac od kudelje (36.432 guldena) i ona je poznata kao „crkvena kudelja“.
Rimokatolička crkva iz 1821. godine. U sumi dobrovoljnih priloga za njenu izgradnju novac od prodate kudelje imao je zapažen značaj.
Značaj Odžaka u ukupnom uzgajanju i raširenosti konoplje napodručju Habsburške monarhije vidi se i iz jednog podatka u tzv. Slovenskim novinama iz 1854. godine. U rangiranju mesta prema obimu proizvodnje Odžaci se nalaze u grupi najveće godišnje proizvodnje, zajedno sa Prigrevicom, Bačkim Gračacem, Futogom i Ratkovom. Sa rastom proizvodnje, rasla je i trgovina. Takođe, porastu obima trgovine kudeljom tog vremena vidno je doprinela i industrijalizacija u Velikoj Britaniji. Već oko 1810. mašine za predenje i tkanje su poznate. Pretpostavlja se da su sve te okolnosti doprinele da se u Odžacima formira jedna od najznačajnijih berza, gde su određivane cene kudeljnog vlakna. Krajem XIX veka te cene su objavljivane u lokalnom časopisu „Die Woche“, gde su bili predviđani i izgledi za proizvodnju, kao i stanje na drugim sličnim berzama u Italiji i Nemačkoj.
Industrija kao preduzimljivost porodice Ertl
Ekonomski savet o mogućnostima privrednog unapređivanja je još u 18. veku, na inicijativu Marije Terezije, preporučio da se tamo gde je moguće naselja u Bačkoj preobrate u centre za proizvodnju sirovina i poluproizvoda (lana, konoplje, svile, vune), koji će kasnije biti snažan podsticaju razvoju industrije. Takav trend je još dugo nastavljen u čitavoj regiji. Na primer, između dva svetska rata u Odžacima posluje čak sedam kudeljara kao porodično organizovani posao, što je bilo moguće samo u uslovima uspešne poljoprivredne proizvodnje. Poslovanje je bilo tako uređeno da je svaka kudeljara bila u obavezi da prodaje svoj proizvod ovlašćenim sakupljačima (trgovcima) kudelje. Na kraju, ta kudelja je uglavnom završavala u Fabrici kanapa i užarije, koja je važila za jednu od najvećih te vrste u zemlji.
Početkom devedesetih godina 19. veka braća Franc i Johan Ertl su osnovala preduzeće za izvoz kudelje. Predvođen poslom koji je započeo u ovom preduzeću Johan Ertl je često putovao u Segedin, gde je prilikom posete jednoj fabrici u ovom centru tekstilne industrije, došao na ideju o osnivanju slične fabrike za preradu kudeljnog vlakna. Težnje su ostvarene 1907. godine kada je fabrika u Odžacima i zvanično počela da radi. Vremenom je proizvodni proces unapređen i obuhvatao je: (1) dobijanje proizvoda od kudelje; (2) proizvodnju kanapa i prediva; (3) proizvodnju užarije i (4) predionicu jute. Odmah po osnivanju fabrika je u svojim odeljenjima imala ukupno 239 radnika. Prve godine su donele prosperitet u poslovanju. Kriza se pojavila pred Prvi svetski rat, da bi oporavak usledio u ratnim godinama i nakon toga.
Johan Ertl (stariji), osnivač fabrike za preradu kudelje koja je promenila istoriju privrede u Odžacima 20. veka
Zbog svoje inicijative Johan Ertl se velikim slovima upisao u istoriju Odžaka, jer je čitavo stoleće nakon osnivanja fabrike generacijama njegovih sugrađana omogućeno da privređuju i ekonomski podižu svoje naselje. Bio je poslanik u Ugarskom parlamentu i borio se za interese rodnog mesta sve do smrti 1924. godine. Još za života je stekao nadimak Veliki sin Odžaka. Sahrana Johana Ertla, kojoj je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi, verovatno je najveća koju su Odžaci ikada videli. Upravljanje fabrikom u vremenu koje je sledilo preuzeli su njegovi sinovi Johan (mlađi) i Franc.
Koliko su procesi industrijalizacije i urbanizacije čvrsto povezani moguće je pratiti na globalnom nivou, ali isto tako i na nivou malih naselja u kojima je industrija igrala važnu ulogu u društvenom životu. Odžaci pre i posle fabrike kojoj su Ertlovi postavili temelje pripadaju različitim periodima istorije u razvoju ovog mesta. Morfologija naselja, oblik njegove osnove i ukupna fizionomija, trajno su promenjeni. Odžaci su dobili nove ulice, radničke kolonije, ali i nove lepe kuće koje prate trendove u arhitekturi tog vremena. Porodična kuća Franca Ertla (Školska ulica) jedna je od lepših građanskih kuća na ovim prostorima. Sagrađena je u stilu secesije i ima bogatu i neobično rešenu fasadu sa floralnim i drugim ukrasima. Često je bila mesto brojnih društvenih dešavanja i prijema. U Ulici Vojvode Putnika nalazi se upečatljiva urbanistička celina čije su kuće nastanjivali fabrički inženjeri i saradnici.Porodica Ris, još jedna poznata trgovačka porodica u kudeljarstvu Odžaka, ostavila je za sobom po nekima i najlepšu kuću, opet u stilu secesije, u Somborskoj ulici. U delu Odžaka oko fabrike podignut je Radnički dom, bazeni, klizalište, teniski i drugi sportski tereni. Svaki od nabrojanih objekata je potpuno ili delimično povezan sa istorijom nastanka fabrike za preradu kudeljnog vlakna.
Porodična kuća Franca Ertla u Školskoj ulici
Bazen kao sastavni deo fabričkog kruga
Sportsko igralište, u prvom planu teniski tereni, na kome su vežbali građani Odžaka, uspešni sportisti Kraljevine Jugoslavije
Dešavanja tokom Drugog svetskog rata, kao i ona po njegovom završetku, bila su kobna po naslednike Johana Ertla. Ostalo je delimično nepoznato šta se zaista sa njima dešavalo i kakva je bila njihova uloga u okupiranim Odžacima.Franc je, navodno, imao važnu ulogu u Kulturbundu. Međutim, izgleda izvesno, prema svedočenju starijih meštana, da je Franc kao vlasnik i kudeljara u Pančevu, poginuo u okolini ovog grada, dok je Johan (mlađi) prebegao i trajno prebivalište našao u Londonu. Ćerka Franca Ertla, sada stanovnica Budimpešte, posetila je pre nekoliko godina fabriku koju je osnovao njen deda. O tuzi i uzbuđenju koje ju je obuzelo u tim trenucima svedoče i njeni rođaci koji i danas žive u Odžacima.
Kome (ne)treba industrijsko nasleđe
Na osnovu odluke AVNOJ-a i Zakona o konfiskaciji, fabrika je otuđena od predratnih vlasnika, kao uostalom i sve druge u Jugoslaviji. Prve godine nakon rata su bile teške za poslovanje i zbog nedostatka pogonskog materijala. Stabilizacija društvenih i ekonomskih prilika podstakla je izgradnju novih fabričkih pogona u decenijama koje su usledile. Broj radnika je rastao i dosegao 2.500 u trenutku kada su Odžaci imali oko 10.000 stanovnika. Na prelazu 20. u 21. vek pogoni počinju da se gase i nakon skoro veka uspešnog poslovanja, fabrika prestaje sa radom. Razloge treba tražiti u dominaciji veštačkih vlakana na globalnom tržištu, zastarelim tehnologijama na lokalu i nespremnosti za i onako neizvestan tok tranzicije.
Deindustrijalizacijanije ništa novo i od šezdesetih godina 20. veka poznata je u Evropi usled niza ekonomskih i društvenih dešavanja. U tom procesu mnogi su svoja radna mesta u industriji zamenili za ona u uslužnom sektoru.Ipak, preduzimljivo evropsko društvo nije dozvolilo da pogoni, koji su nekada bili okosnica razvoja sekundarnog sektora privrede, sada propadaju i odlaze u nepovrat. Kako je deindustrijalizacija uzimala maha, tako su i inicijative za očuvanjem industrijske baštine postajale izrazitije. Ono što je u jednom delu istorije važilo za iritirajući deo nekog predela (zagađivanje životne sredine, estetska degradacija), postaje simbol nekadašnjeg prosperiteta, mesto kulturnih dešavanja, laboratorija za projekte iz održivog razvoja jednog grada, a kod najupečatljivijih primera i turistički centar (npr. Felklingen u Nemačkoj, Malme u Švedskoj).Nažalost, mnoge fabrike u Vojvodini, pa tako i ova u Odžacima, primeri industrijalizacije u našem društvu, nisu bile takve sudbine.
Električna centrala 1931. godine
Fabrička kotlarnica
Mašine za preradu tkanina koje su Ertlovi uvozili u prvoj deceniji 20. veka su završile u starom gvožđu; arhitektura fabričkih hala iz istog perioda na korak je od urušavanja; dok je najveći deo arhivske građe – dokumenti od neprocenjivog značaja za istoriju Odžaka– spas pronašao u Istorijskom arhivu Sombora.
Dr. prof Vladimir Stojanović predaje na novosadskom Prirodno-matematičkom fakultetu geografiju životne sredine, ekonomsku geografiju, turizam i održivi razvoj. Bavi se temama održivog razvoja, zaštite prirode i predeonih promena u Vojvodini. Autor je dva univerzitetska udžbenika, tri naučne monografije (kao samostalni autor). Objavio je 2007. godine monografiju Razvoj morfoloških karakteristika Odžaka od XVIII do XXI veka.
PROČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE U PROJEKTU: ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti,jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura