U malo poznatoj zbirci “Priče iz Marezija” autora Johanesa Vajdenhajma opisan je život u bačkoj varoši, imaginarnom Mareziju, pre Drugog svetskog rata. Sve je bilo moguće kada se govorilo na nemačkom, srpskom, mađarskom jeziku. Grad ne mora biti Metropolis da bi bio Grad.
Beč, Hundertwasser kvart
Citat iz knjige: … ranije kad je čovek poput mene (Nemac, prim. korzoportal) u svojoj rodnoj zemlji Jugoslaviji mogao da bude oboje, i Nemac i Jugosloven, kada krivica i odmazda još nisu razdvajale naše narode i kada smo još s jugoslovenskim gimnazijskim kapama na glavi pod miškom naokolo nosili knjigu Hajnriha Hajnea “Nemačka. Zimska bajka”, koju je toliko cenio naš srpske profesor nemačkog jezika Nikola Mirković koji je studirao u Beču, u Minhenu i u našoj malovaroškoj gimnaziji u severnoistočnoj ravnici skrenuo pažnju na ovog pesnika.
Beč, Hundetrwasser kvart
Nastavak citata: … Ali bilo je tada i tamo još nekih drugih posebnosti. Mi smo međusobno govorili nemački, i srpski, i mađarski, bili smo luteranske, kalvinističke, rimokatoličke, srpsko-pravoslavne i hebrejske veroispovesti, pa bi katolički đaci sudelovali u svetkovinama reformista, a na Dan mrtvih ostalih veroispovesti bi i protestantski đaci imali slobodan dan i nisu odlazili u školu, dok smo na Tri Kralja preobučeni kao Kaspar, Melhior i Baltazar hodali naokolo, od kuće do kuće, deklamujući stihove i skupljajući priloge, a sa našom slovenskom braćom smo zajedno slavili Dan posvećenja vode, Krstovdan, i pri tome gledali i slušali kako pop Atanas, kojeg smo svi znali kao nežnog oca porodice, onako dugobrad i dugokos, s visokom crnom kapom na glavi i širokim pojasom oko gojaznog trbuha, s lepim muškim glasom peva nama nerazumljive staroslovenske liturgije i pri tome blagosilja jedan krst od leda, koji onda sa jednog uzdignutog postolja na mostu baca u reku i na taj način simbolično, u znak sećanja na Hristovo krštenje u Jordanu, posvećuje sve vode…
Beč, Hundertwasser kvart
Iz pogovora Tomislava Bekića: … Marezi je do u najsitnijim detaljima uobličen po Vajdenhajmovom zavičajnom mestu Vrbasu koji u njegovom pripovedačkom delu izrasta u osobeni kulturni i socijalni prostor, za koji se ne bi moglo reći da je bio homogen, ali je bio jedan manje-više uravnotežen prostor u kome se odvijao život raznih nacionalnih, etničkih i verskih grupacija, što je celom tom području i dalo osobenu boju, ali na svoj način i odredilo njegov sudbinski tok….
Grad je paradigma zajedničkog života. Ukoliko to izostane, grad više nije Grad!
Johanes Vajdenhajm, Priče iz Marezija, pripovetka Slatki kolač svetog Save, prevod Tomislav Bekić, Savez pedagoških društava Vojvodine, Novi Sad, Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac, 2001.
Foto koncept: korzoportal
PROČITAJTE I: klaudio-magris-geografske-ili-unutrasnje-granice, viktorija-aladzic-razumevanje-grada/lidija-merenik-venecijansko-bijenale, zolt-kovacslike-i-publika, slobodan-tisma-2, izlozbe-koje-otvaraju-granice