U Subotici je osvanula peticija nekoliko devojčica da se njihova drugarica iz razreda, koja boluje od kožne bolesti (nezarazne, prim. korzoportal) ukloni iz njihovog okruženja. Ko od dece pravi netrpeljive osobe? Roditelji, sredina… Ko zna? Pitanje je složeno i nema odgovora. Tibor Jona.
Šta rade naša deca?
Ubedljivo najstrašniji horor filmovi jesu oni u kojima zlo i izvor horora obitava u deci. Bilo da govorimo o Predskazanju (Omen), Deci kukuruza (Children of the Corn) ili klasiku žanra Selo prokletih (Village of the Damned) zlo u deci nosi sa sobom poseban sloj užasa.
Oklevanje lika koji igra Gregori Pek u jednoj od završnih scena Predskazanja, da ubije sina možda na najbolji način personifikuje razloge tog extra užasa koji sobom nosi zlo maskirano u vidu deteta. Iako pouzdano u tom trenutku zna ne samo to da telo ispred njega nije njegov sin, da čak nije ni čovek, nego Sotona lično, Pekov lik ima problem da u njegovo majušno telo zarije nož i tako spreči apokalipsu. Čovek jednostavno ne može da veruje da u nečem tako naivnom može ležati zlo.
U filmu Selo prokletih scenarista pokazuje koliko zastrašujuća deca mogu biti kada dobiju vlast. Sa roditeljima nemoćnim da ih kontrolišu, deca u ovom filmu razvijaju naročito surovo društvo u kome ljudski život ne vredi ni malo, prave društvo bez empatije i društvo one vrste hegelijansko-ničeovsko-darvinističkog suprematizma čijoj su u ultimativnoj tački težili i sami nacisti. To je začin horora i u filmu Deca kukuruza Stivena Kinga.
Naša deca, za razliku od one u Selu prokletih još nisu preuzela vlast. Ona međutim jako sliče onim kučićima iz Životinjske farme koje svinja Napoleon uzima kako bi ih podigla kao bezdušne ubice i beskrupulozne čuvare njegovog poretka. Naš Napoleon poodmakao je u naobrazbi i to se sve češće vidi u društvu.
Pre pet ili šest godina u Pančevu je osvanuo snimak načinjen mobilnim telefonom u kojem je učenica osnovne škole bila u sred seksualne aktivnosti sa većim brojem učenika starijih osnovaca. Snimak su, inače, gledali i njeni profesori (kojom prilikom je i primećen!) iako je pre toga danima kružio u školi. Ovakvih skandala sa snimcima koje deca proizvode sve je više u Srbiji. Podvrgnuta okruženju u kojoj su jedini modeli uspešnih žena starlete i zvezde realiti programa, a bez mogućnosti ili pomoći da to kritički obrade, deca usvajaju modele ponašanja i svetonazore prostitutki, narko dilera i zgubidana.
Nedavno su dva maloletnika u Vršcu i bukvalno zaklala trećeg zbog duga od par stotina dinara. Setite se maloletničkih bandi u Novom Sadu. Tuče i zlostavljanja vršnjaka po školama eskaliraju, a sve su češća i samoubistva dece. Tu je i priča o onom mladom košarkašu koji se bori za vid nakon što su ga napali vršnjaci. O vršnjačkom nasilju na društvenim mrežama malo ko priča. Armije školskih pedagoga i psihologa često su čak i kompjuterski nepismene da isprate i reaguju preventivno na ovaj horor.
Društvene mreže su mesto na kojem naša deca prave svoje društvo koje po surovosti parira čak i Kingovim Kukuruzima. Nekada popularna društvena mreža Ask i odgovori odnosno pitanja koja tamo međusobno postavljaju deca jedan je od najotrežnjujućih primera koliko su nam se deca otrgla kontroli i koliko na njihovo vaspitanje humanističke vrednosti, empatija i milosrđe imaju sve manje uticaja, te koliko se te vrednosti sve više smatraju znakom slabosti. Kao u najlepšem snu Jozefa Gebelsa.
Droge su odavno svakodnevnica u našim osnovnim školama. Alkoholisanje, krađe, demoliranja objekata i tuče sastavni su deo ekskurzija. Mladi su danas politički najekstremnija grupa u našem društvu, nespremni na bilo kakvo prihvatanje razlika. Kod njih se beleži i najveća sklonost ekstremnim političkim idejama, već i najveća etnička distanca. I sve je više vesti na koje, kao u dobrom hororu, zanemimo ne samo jer su užasne sadržajem, već i zato što su akteri deca. Ona ista deca koju smo prepustili ekstremistima, rialitima i kojekakvim gurima na obrazovanje, lišivši ih kvalitetnog obrazovanja, tv programa i mogućnosti da svet shvate kao mesto na kojem su poštenje, empatija, samilost i milosrđe preduslov svega.
Poslednja u nizu ove teme jesu deca poraza iz Subotice koja su pokrenula peticiju da se iz njihovog okruženja ukloni vršnjakinja koja boluje od retke kožne bolesti, koja pritom nije zarazna. Okruženje u kojem te devojčice rastu dnevno ih bombarduje hiljadama poruka da je ova skandalozna peticija ne samo poželjni model ponašanja, već i jedini moguć. Pravo da žive, saopštavaju nam svakodnevno imaju samo beli, heteroseksualni, mladi muškarci. Starost je već greh – sve je na kraju više i vesti o hororima u domovima za stare koje prolaze bez kazne. A ako je neko već žena onda bolje da je lepa, ostvarena kao majka ili već neki od modela po kojima je žena prihvatljiva kao ornament društva. Ukloni nesavršenstvo, razliku. Svi kao jedan! Sve čisto na onaj užasan, nacistički, način…
Devojčica sa kožnim oboljenjem za koje nije kriva, slabašno biće kojem je potrebna pomoć da bi pregurala dan u školi i nežna reč da joj pomogne da se izbori sa tužnim stanjem u kojem je, da bude prihvaćena i uključena u društvo oko nje – jednostavno to sve ne zaslužuje. Bezbrojni su i prečesti natpisi u ženskim časopisima koji dostojanstvo odriču ženama nakon 40-te godine, ženama koje nisu majke, samohranim majkama… A deca, sede i upijaju sve ovo kao spužvice. Škola je navodno odmah reagovala, roditelji takođe. A ministartvo? A školski savet rodtelja? Kamo ideje da se nešto i omogući deci poraza kako bi nastavili život kao ravnopravne osobe društva, a ne kao bezdušni kiborzi?
Kada masa dečaka nagrne na dilera droge po autogram, a devojčice počnu ne samo da razmišljaju već i da deluju na čišćenju svog okruženja od vizuelno neprijatnih – vreme je da se uplašimo ne samo za tu decu, nego i za nas same. Jer, i mi ćemo uskoro biti stari i nemoćni, a oni će imati moć da nad nama rade šta zamisle. Oni, i deca koju će Oni odgajati. Kao Orvelov Napoleon svoje pse. A šta onda? Kad razmislite, dobar scenario dobrog horora, zar ne?! Ipak, nada umire poslednja da horora biti neće!