Ljiljana D. Ćuk (Zrenjanin, 1982, živi u Beogradu). Objavila je zbirke kratkih priča „Neki drugi“ (2020, Partizanska knjiga), „Uslovi nisu bitni“ (2023, Partizanska knjiga) koja je 2025. prevedena na ukrajinski jezik, a 2024. bila je u finalu Nagrade “Voja Čolanović” za najbolju priprovedačku knjigu. Učesnica je regionalnih i evropskih književnih programa, među kojima su projekti Dijahronijski kontrapunkti CELA (Connecting Emerging Literary Artists). U okviru CELA, priča Meine Mutter hat Blumen gezüchtet prevedena je na devet evropskih jezika. Priča „Lutka“ je iz njene zbirke „Nečujno, iz nečijeg ambisa“ (Partizanska knjiga, 2026). Foto: Vladimir Holodkov
Jedan od najznačajnijih rituala mog detinjstva bio je čin dublerke. To se dešavalo retko, mahom pred polazak u školu. Ritual ima svoju svetu građevinu u kojoj se obavlja i naš je bio smešten u jednoj čija me je veličina omamiljivala.
Ogromna robna kuća u centru grada, s crvenim neonskim ispisanim imenom i pokretnim stepenicama unutra, činila je da postajem istovremeno nervozna i ushićena − veoma sam poštovala to monumentalno zdanje.
Kao što je potrebno stvoriti uslove da bi svaki ritual mogao da se obavi, i za naš ritualni čin je bilo potrebno da moj tri godine mlađi brat ne bude prisutan na dan kupovine. Tada sam znala, majka će me držati za ruku i uvesti me u robnu kuću, srce će mi lupati dok na pokretnim stepenicama stojim i čekam da ugledam tu magičnu reč − TRIKOTAŽA.
Činilo se da postoje kilometri i kilometri odeće i da moja majka zna tačnu poziciju svakog komada koji je potreban meni ili bratu. Kretala se brzo i odsečno, kako i dolikuje nekom ko je iskusan u činu koji obavlja. Išla sam pored nje, istovremeno zadivljena lakoćom kojom se snalazi u izobilju mogućnosti i s druge strane omamljena postojanjem svega onog što me tek čeka.
Trenutak koji sam čekala bio je trenutak odlaska u kabinu. Ponosno sam koračala ispred majke koja je nosila u rukama gomilu odeće, koračala sam s nadom da me gleda svaka osoba koja je s nama u prostoru, jer mene sada čeka najzabavnija i najbitnija uloga − isprobavanje odeće za mog brata.
Majice, košulje, pantalone, džemperi, duksevi. Sve je to stajalo sa mnom u kabini, a majka je ispred čekala da oceni. Parametar je bio: ako je meni dobro, i njemu će biti.
Među gomilom stvari tog dana našao se jedan komad odeće koji sam jedva čekala da probam. Zato sam ga i ostavila za kraj, da bi što duže visio ispred mene, da bih izašla trijumfalno pred majku u njemu. Nikada pre ni brat ni ja nismo imali crne farmerke. Čekale su da isprobam nekoliko majica i džempera, donjih delova trenerki; čekale su strpljivo. Moje uzbuđenje je raslo sa svakim pogledom na njih. Nikada pre nisam videla crne farmerke, sem na televiziji. A evo ih sada sa mnom, u robnoj kući, postaće deo moje porodice.
Započela sam presvlačenje.
Nogavice su bile taman, obukla sam jednu pa drugu, dopalo mi se kako to crno stoji na mojim nogama. Krenula sam da navlačim pantalone, ušla sam u njih.
Zastala sam.
„Mama, ja ne mogu da ih zakopčam, male su mi, iako nisu.”
Majka je pomerila zavesu, ošacovala me i odsečno rekla: „Biće mu dobre.”
„Ali neće, ne mogu da ih zakopčam, vidiš, ne mogu da povučem rasjferšlus i jedva sam zakopčala dugme.”
„On će moći da zakopča”, prekinula me je.
Nisam želela da se predam. „Mogu li da probam broj veće?”
„Nema potrebe”, odgovorila je majka.
Kao da sam zaboravila tekst usred najbitnije rečenice u predstavi, izašla sam iza kabine, pomerivši tešku zavesu. Nadala sam se da na putu prema kasi neće biti nijedne osobe da me isprati pogledom. Nema trijumfalnog hoda i osećaja uspeha nakon odlično odigrane uloge. Bio je to moj oproštajni hod u ulozi dublerke.
Majka je našla novi način provere adekvatnosti odeće. Majice bi prislonila uz moja ramena i tamo gde se završava šav povlačila ka dole, isto je bilo i s košuljama. Jedino što sam mogla povremeno da namolim da isprobam bili su šortsevi na učkur i trenerke.
Za pantalone je počela da koristi izraz konfekcijski broj.
Crne farmerke su postale jedan od omiljenih komada odeće, posebno su se isticale u kombinaciji bela majica − crne farmerke. Kao da su odjednom svi počeli da ih nose, imala sam utisak da me neuspeh proganja.
Naravno da sam i ja podlegla pritisku kombinacije bela majica − crne farmerke ali kao da ogledala u kabinama robne kuće nisu sarađivala.
Majka je počela da mi sugeriše da sad idem u kabinu noseći dve veličine istog modela i odjednom je reč model postala dominantna u razgovoru o kupovini odeće. Vizuelno mi je bilo jasno. Moje telo je drugačije izgledalo u različitim „modelima”. Nisam imala sreće, jednostavno. Ja sam želela isprane, skoro sive farmerke, ali one su činile da moje telo izgleda kao da sam obukla Ja sam želela isprane, skoro sive farmerke, ali one su činile da moje telo izgleda kao da sam obukla helanke. Morala sam da kupim zift crne, ravnih nogavica, u njima su mi noge izgledale najsličnije grafitnoj olovci.
Brat je mogao da uzme bilo koje farmerke, na njemu su sve stajale onako kako je trebalo, ravno i ponosno. Meni su farmerke menjale oblik.
Trenutak u kom sam osetila svetlost, a nakon toga i vrtoglavicu, pa razbistrenje u mozgu, učinilo mi se da je zemljotres, desio se dok sam sedela za stolom u svojoj tinejdžerskoj sobi, klatila noge u stolici i, umesto da učim, čitala časopis za tinejdžerke.
Sledeće čega se sećam jeste da sam istrčala s časopisom u rukama i zastala pred majkom koja je prenosila šerpu sa šporeta do sudopere. Razrogačenih očiju, pošto u tom trenutku od šoka nisam imala glas, zatražila sam joj da mi razreši misteriju.
Na brzinu je pogledala fotografije na kom su bila nacrtana ženska tela i pored njih neko voće ili predmet i rekla je skoro nezainteresovano:
„Ti si kruška”.
Saznala sam da žena čiji je tip građe kruška ima veću sklonost ka skladištenju masnoće u donjem delu tela, kukovi i butine su upečatljivi, imaju sklonost ka proširenim venama i degenerativnim bolestima zglobova.
Bila sam ljuta, više volim jabuke.
Kruška. Drvenasta biljka. Drvenasta. Takav joj je i ukus. Takav mi je i ukus. Zemljani i težak. Delujem sočno jer mozak obline povezuje sa sočnošću, ali visoka sam i mršava, ima me samo u donjem delu tela, koje izgleda kao da nije moje.
U narednim danima sam svakog ukućanina gledala kao voće. Najviše sam procenjivala brata, gledala sam njegovo telo koje je izgledalo onako kakvo je bilo nekad i moje − ravno i visoko, kakvo telo i treba da bude. On nije kruška, ja sam kruška, majka je jabuka. Otac je kao brat, ali mišićaviji. Baba je kruška, tetka je kruška. Ja sam kruška. Skrušena.
Odjednom, kao da je kruška bila čarobna reč, ceo prostor oko mene se promenio. Prolaz između stola i stolice se lepio za moje kukove, sedište stolice u školi se smanjilo, majica više nije padala na bokove nego se uvijala negde u predelu stomaka i ostajala tako uvijena.
Brat se jednog jutra probudio i prerastao me je, ja odjednom više nisam rasla. Širila sam se.
Količina hrane koju sam mogla da pojedem bila je verovatno ista kao i što je moj brat bio u stanju da pojede, ali odjednom je njemu bilo dozvoljeno da jede jer raste a meni je „hrana počela da se lepi za kukove”. Tako je pisalo u časopisima za tinejdžerke.
Sindi Kraford, Klaudija Šifer, Naomi Kempbel, Linda Evanđelista, nijedna sigurno nije morala da uzme još hleba za doručak. Hleb je postao moj neprijatelj broj jedan. Sanjala sam kako se vekna hleba direktno nanosi na moje kukove i kako ne mogu da zakopčam nijedne pantalone.
Bila sam očajna i gladna.
Ali, kako to svako teško vreme zahteva, prepreke su tu da se savladaju. Počela sam da kupujem farmerke na dugmiće.
Na časovima fizičkog bila sam među jedinima koje su i dalje nosile šorts. Ili uopšte radile fizičko. Ja sam se radovala košarci i svakom sportu s loptom, ali veoma često je bilo svega nekoliko nas koje smo izlazile na teren. Većina devojaka iz mog razreda se natezala s nastavnikom i odbijala da trči, skače ili baca loptu u koš.
Meni nije smetalo da se presvlačim i da „izgledam čudno i glupo” kako su mahom govorile o toj opremi za fizičko, zapravo sam i volela momente u svlačionici, u sportskoj opremi moje telo je delovalo ujednačeno.
Jedno vreme sam se bavila sportom, uživala sam u tome kako se moje telo kreće, uživala sam u onom šta može da uradi. Dok nije počelo da me ograničava. Da shvatam da sam sporija jer sam šira i da sam snažnija u nogama nego u rukama i da ću zato mahom igrati odbranu. Nisam želela da igram odbranu.
Nekretanje je uzelo danak.
„Blokirano je.”
Ovu rečenicu godinama kasnije izgovorio je iscelitelj upitne reputacije dok je rukom prelazio preko mojih kukova i govorio o nakupljenom stresu, nepravilnom držanju, kukovima koji nisu otvoreni. Mrmljao nešto meni nerazumljivo, kao neku mantru, razumem jedino reči otvaranje, čišćenje i balansiranje.
„Sakralna čakra nalazi se u kukovima. Takođe, korenska čakra u dnu kičme utiče na koren kukova, stabilnost i sigurnost. Smatra se da se negativne emocije i stres skladište u kukovima, što dovodi do njihove blokade.”
Joga i meditacija su bile dodatne nevoljne radnje koje sam upražnjavala, učila sam kako se filozofski oslobađa blokirana sakralna čakra. Uključivala je bavljenje hobijima koji bi trebalo da me raduju, hobijima kao što su ples, slikanje, pisanje. Plesala sam kao da imam drvenu nogu, osećala sam da ne umem da savijam kolena, kao da moj gornji i donji deo tela nisu u koordinaciji. Prestala sam da idem na ples. Da pevam nisam umela, kupila sam bojanku za odrasle. Bojila sam oblike i nalazila mir u pokretima. Krenula sam na plivanje. Sakralna čakra je povezana s vodom.
Mesecima sam imala utisak da imam dva mozga kada plivam. Jedan upravlja rukama, drugi upravlja donjim delom tela. Noge su kasnile, neskladno se pomerale, nisu umele da prate ritam. Gledala sam druge kako graciozno plivaju, pokušala sam da se dogovorim sa svojim kukovima da se pomeraju.
Ali nisu. Svako pomeranje je bilo zastrašujuće. Bilo je trenutaka u bazenu u kojima nisam izgledala kao cepanica. Njih je bilo malo. Čak i u vodi sam bila drvenasta.
Već sam bila u godinama kada sam dobro znala − žensko telo je podeljeno u sledeće oblike: obrnuti trougao, stub, pravougaonik, jabuka, kruška, prikladni peščani sat, pun peščani sat. Širina kukova nije samo konfekcijski broj, to je predviđanje plodnosti, statistika o hormonima, mapa budućih bolova u leđima.
Leta su bila najgora. Šortsevi kakve sam želela da nosim su činili da moje noge izgledaju kao da su dva drveta. Haljine nisam volela jer nisam mogla da podnesem kako izgledam u njima. Žene iz moje porodice su bile ogledalo. Kada leti nose haljine, vidim kako se izvija elegantni trup i tup, odjednom vidim obli deo, zatim tanke listove. Ponekad, kad vetar malo zanjiše tu haljinu, vidim kako se ona obavija oko bokova. Isto to telo sam imala i ja.
Sve više sam uviđala kako se gornji deo tela mojih ženskih rođaka povija i suši dok se donji sve više i više učvršćuje, ukorenjuje.
Ta slika me tera da stavim ruku na donji deo leđa, da pričam o oštrom bolu koji se spušta kroz krsta, da se setim kvrgave vene na nozi koju je moja baba sakrivala, a koju sam ponovo videla tek pred njenu smrt. Izgledala je kao koren drveta koji se suši na površini zemlje. To je delovalo kao testament, zapis o mojoj sudbini.
A onda se desio taj pad.
Nije to bio epski pad s visine, već proklizavanje na ravnom, banalan nesporazum između moje želje da budem brza i težine mojih kukova koja me je zadržala u mestu. U tom raskoraku, ruka je poletela napred, instinktivno, da zaštiti ono što je sočno, ono što je plodno. Moja ruka se slomila uz zvuk kakav sam čula samo kada se lomi suva grana drveta. Odmah posle loma, žene iz moje porodice su se stvorile oko mene. Govorile su o oticanjima, o zglobovima koji škripe pri svakoj promeni vremena, o operacijama koje ih čekaju.
„Meni je kuk skroz propao, kažu lekari da je od tereta”, rekla je tetka, milujući svoje koleno.
„A meni su vene popucale još u prvoj trudnoći, gle, noge su mi kao rečna korita”, dodala je druga tetka. Nijedna nije pomenula bolove u rukama. Lomile su noge, imale su veštačke kukove, jedva su se kretale ali nisu lomile ruke. Njihova tela su pucala tamo gde se nosi teret, ali nikada tamo gde se obavlja posao. Gledala sam kako moj gornji deo tela uvijen u gips sada stvara svojevrsnu vizuelnu ravnotežu s donjim delom tela. Možda mogu da postanem pun peščani sat ili barem stub?
Krušaka već ima previše.