Autorka Vikend priče „Ti ne postojiš“ je Jelena Lengold koja je ovogodišnja dobitnica Nagrade „Voja Čolanović“ za zbirku pripovedaka „Dirakova jednačina“ (Arhipelag, 2025). Ilustracija: Ana Popov,“Kutije“. Foto: Vladimir Holodkov.
Sneg je preko noći toliko napadao da joj je u hodu pomalo upadao u kratke čizme. Osećala je kako joj tabani polako postaju mokri i bilo joj je hladno. Ne znam zašto nisam obula nešto ozbiljnije, pomislila je, ali zapravo je znala zašto. Pozvali su je telefonom i zgrabila je prvo na šta je naišla u ormanu i krenula. Gde je, bestraga, glavni ulaz u ovu bolnicu? Kraj nje su povremeno prolazili automobili i pokušavala je da se skloni u stranu, tamo odakle su virili suterenski prozori bolnice. Iz njih je, kroz neke debele cevi, izbijala beličasta para. Naposletku je ugledala ulaz. Sneg ispred njega bio je delimično uklonjen i nekoliko golubova muvalo se po tom očišćenom delu, tražeći, valjda, kakvu mrvicu na ledenom tlu. Naišao je taksi, prilično velikom brzinom, zar se uopšte sme voziti tako brzo kroz bolnički krug, mislila je, ali taksi je projurio i onda se desilo nezamislivo. Čuo se zvuk kao kada snažno nagazite na balon pun vode. Taksi je odjurio dalje. Svuda okolo razletelo se perje i delovi tela jednog goluba. Kako je to uopšte moguće? Zar golubovi koji žive u gradu nisu naučili da pobegnu pred automobilima? Ovo nije dobar znak, nikako, taj mrtav golub tačno ispred dva stepenika koji su vodili u odeljenje Urgentnog centra. Svi drugi golubovi su se razbežali, ali za ovog jednog više nije bilo šanse. Sara je stajala i gledala njegovu skoro crnu krv na pločniku. Došlo joj je da se okrene, da pobegne, ništa dobro se nije moglo dogoditi nakon toga.
Nekoliko sati kasnije, Sara ulazi ponovo u svoj stan. Toplo je i zagušljivo. Otvara prozore, otvara vrata terase, iako vetar unosi ledeni vazduh i poneku snežnu pahulju. Pali cigaretu, stoji kraj terase i gleda napolje, u noć. Gleda u svet u kome se, odjednom, ništa nije držalo na svom mestu. Sneg i dalje pada, nečujno, i tamo gde, između zgrada, stoje ulične lampe, tlo se presijava. Nema nikoga na prozorima preko puta. Većina prozora i dalje su osvetljeni, nije još suviše kasno, ljudi još nisu zaspali. Gledaju televiziju, čitaju novine, ubeđuju decu da pođu u krevet, razmišljaju da li da još jednom izvedu psa u šetnju. Sara pali i drugu cigaretu, oseća da već pomalo drhti kraj tih vrata, ali ne pomera se odatle. Valjalo bi da barem skine one mokre čarape s nogu, ali nešto joj i dalje ne dozvoljava da se pokrene. Možda bi trebalo nekoga da pozove, ali koga? Niko ne želi takav poziv u radni dan, u pola deset uveče, dok napolju zima izbija dah iz pluća.
Dobar deo noći sedi za kompjuterom i odsutno čita sve moguće vesti. Veliki tekst o razvodu poznatog holivudskog para, ispresecan fotografijama iz razdoblja kada su se još pojavljivali zagrljeni i nasmejani. Vremenska prognoza. Zima će potrajati, kažu. Ovo je najjača zima u poslednjih deset godina. Evropa okovana ledom. Novine vole takve naslove. Okovan. Sara razmišlja da li je i ona okovana i čime tačno. Da li bi bilo nešto drugačije da se, recimo, sve ovo dešava u proleće ili leto? Evo kako se hrane stogodišnjaci, jednu namirnicu nikad ne propuštaju. Preskače taj članak. Nije sigurna da uopšte želi da postane stogodišnjak, a sasvim je izvesno i da je za takve odluke kasno. Kad imaš preko četrdeset godina, već si upropastio dosta toga što se moglo upropastiti, tako da ni magična hrana dugovečnih tu više ništa ne bi mogla da popravi. Novi naslov: Doktor tvrdi da se ključni znak demencije pojavljuje već u tridesetim. Da vidimo. Problemi sa sluhom već posle tridesete, to je taj znak. Slabije čujete kad je žamor. Da li čujem slabije nego ranije, razmišlja Sara. Možda. Kosta joj obično nešto govori iz svoje radne sobe, a on nije čovek koji bi bez potrebe vikao. Naprotiv, Kosta govori tiho, uljudno, i Sara uvek iz dnevne sobe viče šta, šta si rekao, i Kosta mora da ponovi, nekad i dva puta. Da li je to prvi znak da ću u starosti biti dementna? I kako će to izgledati? Da li dementni ljudi shvataju da su dementni? Možda u početku, dok samo zaboravljaju da isključe ringlu ili ne mogu da se sete gde su ostavili novčanik, pitaju se zašto su ga sakrili i od koga ga uopšte sakrivaju? Ali kasnije verovatno više ne shvataju svoje stanje. Kasnije drugi ljudi preuzimaju vlast nad njihovim životom. Okovani. Sara traži nešto vedrije, ali nema vedrih tekstova. Svi predviđaju kataklizme, prepričavaju nesreće, prognoziraju da će biti još gore. I usput vam prodaju aranžmane, usluge, terapije i preparate. Ako već nema nade da će biti bolje, barem kupite, po specijalnom popustu, komplet od dvanaest šerpi, tiganja i lonaca, koji će vaš život pretvoriti u otmeni francuski restoran. Sara se odjednom seti četa na koji je išla nekad davno, takoreći u prvim godinama postojanja Interneta. Uvek se moglo s nekim razgovarati tamo, u svako doba dana i noći. Zvala se Lucija, tamo na tom četu. Da vidimo da li još postoji. Gle, postoji! Šifru zna, sve njene šifre su iste, oduvek, bila bi najlakša moguća meta za hakere.
Dizajn se promenio. Tu su sad neke različite sobe. Ona traži njega. Ona traži nju. On traži nju. On traži njega. Oni traže nju. Ne postoji Oni traže njega. Čudno, ali valjda će ga Oni ipak nekako naći, ako ga baš traže. Postoji i soba Ćaskanje. Valjda su tu ovi koji ne traže nikoga. Sara ulazi u Ćaskanje. Na desnoj strani pojavljuje se lista svih koji su trenutno ulogovani. Istog trenutka kako je ušla otvara joj se nekoliko prozora za privatan razgovor. Izgleda da je žensko ime u Ćaskanju dobrodošlo. Ko je prvi zgrabi, njegova je. Čim je bacila pogled na poruke, priseća se zašto je tada, davno, prestala da ide na čet. Bila je to uglavnom revija banalnosti. Šta ima, odakle si, koliko imaš godina, šta tražiš… Vulgarne je odmah zatvorila. Nekada ne bi, ali sada nije imala snage s njima da se bori. Na jednom prozoru je samo pisalo „ne možeš da spavaš?“ i to joj se učinilo relativno normalno, neko ko ulazi u suštinu stvari, barem je tako izgledalo, ne navaljuje odmah s tim ko si gde si šta hoćeš da ti radim, neko ko se barem pretvara da mu je stalo do toga kako se ona oseća. Tako malo je bilo dovoljno. Ne mogu, kaže Sara, zabrinuta sam. Žao mi je, kaže on. I to joj se još više svidelo, nije pitao zašto je zabrinuta, jer teško da bi sad želela da mu ispriča kako njen muž leži u bolnici, na Intenzivnom odeljenju, prikopčan na gomilu monitora, sa iglama u obe ruke, i niko ne zna hoće li dočekati jutro, štaviše, možda već sada, dok on kaže da mu je žao, možda u tom trenutku Sarin muž više i nije živ, ali sve i da se to desi, niko je iz bolnice neće pozvati do ujutru da je obavesti, takva su pravila. Niti je bilo dozvoljeno da ostane tamo, niti tokom noći može da ih pozove, niti bi oni nju pre jutra zvali i kad bi se nešto desilo. Takva noć. Okovana. Sara ćuti na njegovo žao mi je, ne zna šta bi dalje rekla. Hoćeš da malo razgovaramo, pita on, možda će ti biti lakše. Sara ne veruje da će joj biti lakše od bilo kakvog razgovora, ali kaže hajde, ispričaj mi nešto zanimljivo. Zatim dodaje hvala, ni sama ne zna zašto. Oseća zahvalnost zbog nečega u njegovom tonu. Nešto zanimljivo, hm, kaže on i piše tri tačke, pročitao sam nešto zanimljivo o jastozima. Da? Znaš onaj tvrdi oklop koji jastozi imaju oko sebe? Znam. Pa vidiš, jastog tokom svog života raste, ali taj njegov oklop ne raste, on je toliki koliki je. I onda u jednom trenutku jastog postaje prevelik za svoj oklop, postaje mu veoma neprijatno, zbog čega mora da uloži silan napor i sam sebe izgura iz oklopa, a oko njegovog tela se s vremenom pojavljuje nova, meka ljuska. Problem je u tome što je jastog u toj fazi ranjiv, dok je mekan. Zato se sakrije ispod neke stene i čeka dok mu školjka ne postane dovoljno čvrsta da može opet da izađe u veliki svet. Nisam to znala, kaže Sara, i shvata da je prvi put u tom danu, barem na trenutak, mislila na nešto drugo, a ne na Kostu koji leži u bolnici. Koliko dugo je potrebno da mu poraste novi oklop, pita Sara. Oko mesec dana, kaže čovek. Pa kako preživi, šta jede u međuvremenu, dok se krije ispod stena? E, to je zanimljivo, kaže on, jastog za to vreme jede veoma halapljivo, da bi što pre nadoknadio kalcijum. Jede, zamisli, sve prazne školjke na koje naiđe, a jede i svoj stari oklop. Pojede sam sebe i postane jači. Nije li to fantastično. Zaista, kaže Sara, zaista fantastično. Kako ti to sve zapamtiš? I već misli da to pitanje možda nije u redu jer ispada da se raspituje o nečem ličnom, njegovom, a to joj nije bila namera. Upamtim tako neke neobične, simpatične stvari, kaže on i stavlja jednog mirnog, umerenog smajlija. Sara shvata kako joj srce kuca ravnomerno, prvi put u nekoliko sati. Konačno može da udahne vazduh normalno. Smirio me je, misli ona. Smirio si me, piše. I čim je poslala tu poruku, pokaje se. Ali kasno, već je video. Drago mi je, odgovara S, jer to je bilo njegovo ime na četu. Samo jedno slovo, S. Misliš li da bi sada mogla da odeš na spavanje, pita on. Kakav je ovo čovek, pita se Sara. Nije to prvi onlajn razgovor s nepoznatim muškarcem u njenom životu, ne bi trebalo ovako da bude, ne bi trebalo da je šalje na spavanje. Kakav je čovek taj S, zašto pokazuje brigu za nju? Sara zna da još ne želi da završi razgovor. Da li ti želiš da prekineš, pita ona. Ne, kaže on, samo sam hteo da proverim da li ti želiš. Ne, ugodno mi je da razgovaram s tobom, ako ti nije kasno. Nije mi kasno, kaže S, pričaćemo onda još, a ti slobodno kaži kad budeš želela da prekinemo. Sara stavlja dlanove preko lica, ruke su joj veoma hladne i prijaju joj na licu. Zatim ih stavlja oko vrata i hladi svoju glavu. Žmuri. Kaže sebi, ja sam ovog čoveka izmislila, ovo se ne dešava. Popila sam dve tablete, ošamutile su me i sanjam. Mora biti da je to u pitanju. Sve je dozvoljeno u predelima sna. Zato se on zove S, jer je on, zapravo, ja. To ja tešim samu sebe. Osim toga, taj čet je odavno ukinut, mislim da sam još pre nekoliko godina čula da više nije aktivan. Zar ovaj čet nije bio ugašen, pita ga ona. Bio je, ali su ga obnovili prošle godine. Jesi li i ranije dolazila na čet? Jesam, davno, a ti? Ponekad, kad je baš ovako… Tu je opet stavio tri tačke. Kako ovako? Pa, ovako hladno i… Okovano? pita Sara. E, da, baš to. Hladno i okovano. Imala sam užasan dan, kaže Sara. Žao mi je, Lucija. Njoj se dopadne to što je napisao njeno ime, iako to nije njeno ime. Ali oseća se kao da ju je zagrlio. Da li želiš da mi ispričaš o tome? Ne, bolje ne, kaže Sara. Samo hoću da ti kažem da su mi se desile neke teške stvari. Jesu li prošle? pita on. Nisu, traju i dalje, ne znam kada će proći, ni da li će proći. Žao mi je, kaže on po treći put. Ona nastavlja da ispisuje svoje misli, ne zadržavajući ih više za sebe, sve snažnije uverena da se ionako obraća sama sebi, a ne nekom nepoznatom čoveku. A i da nije san, on ne zna ko sam ja, pa je i tako sve to skoro kao san. Koga briga. Kaže mu, kad kažeš žao mi je, to je jedna vrlo ustaljena fraza, ljudi samo tako govore žao mi je, a obično to ne misle, ali začudo ja ti verujem. Tvoje žao mi zvuči ubedljivo. Kao da ti je stvarno žao. Pa jeste, odgovara S, stvarno mi je žao što su ti se desile teške stvari i što ne vidiš trenutno izlaz odatle. Iako se izlaz uvek nađe, pre ili kasnije. Da li izlaz treba tražiti ili čekati da se sam pojavi? pita Sara, kao da S ima odgovore na sva suštinska pitanja. Kako kad, kaže S, ima i ovakvih i onakvih situacija, ali, nažalost, najčešće je nužno čekanje. A čekanje je najteže. Ako dovoljno dugo čekamo, izlaz se pojavi. Znači kao jastog ispod stene? Opet je stavio onog smirenog smajlija. Da, baš tako, kao jastog ispod stene, sve dok ne bude dovoljno opremljen da ponovo krene unaokolo. Jesi li ti siguran da mi zaista razgovaramo? pita Sara, i zna, ako kojim slučajem stvarno razgovaraju, sad je trenutak kad će S definitivno utvrditi da je ona luda i prekinuće razgovor. Ha, kaže on, sasvim sam siguran da razgovaramo, zašto sumnjaš u to? Pa, pomislila sam da je ovo možda san. Popila sam dva bensedina malopre kad sam došla kući i moguće je da, zapravo, ovo sanjam. Ne sanjaš, Lucija, možda si samo veoma umorna. I očigledno pod velikim stresom. Jesam, kaže ona, i oči joj se napune suzama, ali, na svu sreću, on to ne vidi. Šta bi ti pomoglo? Zagrljaj, kuca ona, ali ne pritiska Enter, drži ruke iznad tastature i razmišlja, šta ima veze, već sam napisala toliko budalaština ove noći, ako je sve san, onda zaista nema veze, ako nije san, onda će biti zanimljivo šta će on dalje da kaže. Pritisne taster. Poruka odlazi. Zagrljaj. To bi mi pomoglo. Nastaje pauza. Ako sad nestane, zaista ću se bedno osećati, misli Sara. Pauza traje deset, petnaest sekundi. Očigledno S procesuira šta bi trebalo sada da kaže. Napokon, izlazi njegova poruka. Neutralna, neodređena, nije sasvim siguran kako da razume njenu prethodnu poruku. Kaže, zagrljaj je uvek najbolja uteha. Uplašio se, misli Sara. Nije ni čudo da se uplašio, zvučim potpuno sumanuto. Dobro da još uopšte i razgovara sa mnom. Sara tačno zna šta želi, sada već jasno zna. Ponovo stavlja ledene dlanove na lice i shvata da joj lice gori. Kaže, u ovom trenutku pomogao bi mi tvoj zagrljaj, mnogo toga možeš da učiniš ovako, ali ne možeš da me zagrliš. Smajli. Šta mu uopšte znači kad stavi tog smajlija? Da li joj se smeje ili joj se osmehuje prijateljski? To su dve sasvim različite stvari. Šta znači taj tvoj smajli, S? Znači da te gledam s nežnošću. Dobro, kaže ona i shvata da se sasvim neočekivano postidela. Hajde prvo da ustanovimo da li smo u istom gradu, pita on. U istom su gradu. On je, doduše, na sasvim drugom kraju, udaljen nekih petnaest kilometara. Začudo, ne pita je da li je sigurna u to što kaže, prihvata stvari takve kakve jesu i tako kako su izrečene. Ona mu daje instrukcije, adresu, šifru za ulaz u zgradu, broj stana. Kaže mu, sada ću otići u krevet, ugasiću svetlo i čekaću da dođeš, za svaki slučaj ću otključati vrata jer može se desiti da zaspim, užasno sam umorna. Ti uđi i prva soba desno iz predsoblja, ja ću biti tu. Nemoj da pališ svetlo. Dobro, kaže S, slobodno sada idi u krevet i slobodno spavaj ako ti se spava. Potrajaće dok ja dođem, svuda je zaleđeno, moram da vozim polako. Dobro kaže i ona, zdravo. Zdravo, odgovara S, vidimo se. Napolju je sneg bezglasno nastavljao da prekriva ulice, obavijajući svet slojem bistre, bele tišine. Samo je noć pružila svoje tamne ruke, spustila Sarinu glavu na jastuk i ona je istog trena zaspala.
Probudila se u trenutku kad je seo na krevet kraj nje. Prvo je, refleksno, pomislila da je to Kosta, ali onda se setila. Ne, nije Kosta, Kosta je u bolnici, svega se setila. Pružila je ruku po čaršavu i pronašla njegovu ruku. Bila je veoma hladna, skoro ledena. Ne poznajem ga, misli Sara, ne poznajem ovog čoveka. Ali uzalud opominje sebe na to. Oseća sasvim suprotno od toga. Tako obično biva u snu, zar ne, kaže ona. Šta to, pita S, i ona mu tada prvi put čuje glas. Pa tako, da ti je iznenada veoma blizak neko koga uopšte ne poznaješ. Može biti, kaže S, ali ja više nisam neko koga ne poznaješ. Kako to misliš? Ne znam ni kako se zoveš. Saša, kaže on. Sara se samo malo pridigne na jastuku, da ga pogleda. Sneg, ulične svetiljke i mesec osvetljavaju sobu dovoljno da jasno može videti konture njegovog lica. Kosu. Obrise ramena. Oseća da on miriše na zimu. Miriše pomalo na šporet koji se loži na ugalj. Ali to je noćni miris grada zimi. Poznaje taj miris. Mogu li da skinem džemper, pita on, obukao sam najdeblji džemper koji imam i sad mi je vruće. Skinuo je džemper, stavio ga u dno kreveta. Čini joj se da je ostao u nekakvoj majici dugih rukava. Ne razaznaje najbolje boje u mraku. Ponovo ga uzima za ruku, koža nadlanice mu je suva i pomalo hrapava. Jesi li spavala? pita Saša. Jesam. I da li je sad malo bolje? Da, malo je bolje, zaista. Onda se seti šta je trebalo prvo da mu kaže. Hvala ti što si došao. Zaista hvala ti. Ma nije to, počinje on, ali ona ga prekida, kaže, jeste, to je divno od tebe, ko bi došao usred noći, po ovoj hladnoći, niko to ne bi uradio. Došao si pod moju stenu. Je l’ jastogovu stenu? pita on. Da, pod tu stenu. Pa onda hvala i tebi što si me pustila, kaže Saša, jastog bi retko koga pustio pod svoju stenu dok još nema novi oklop. Da li i dalje želiš zagrljaj? Želim, kaže Sara, i potom gleda kako se on izuva, skida pantalone, podiže pokrivač i leže pored nje. Podvlači jednu svoju ruku ispod nje, kaže dođi ovamo, Lucija, obgrli je i drugom rukom i privuče je k sebi potpuno. Ona shvata da je on verovatno visok, potpuno je obuhvaćena njegovim zagrljajem. Lice joj je priljubljeno negde uz njegovu majicu, a njegovo lice je u njenoj kosi. Da li je ovako u redu, pita on, da li je dobar zagrljaj? Sasvim sigurno sam te izmislila, kaže Sara, nema šanse da je sve ovo stvarno. Čuje kako se on tiho nasmejao, kaže, dobro, svi smo mi deo nečije mašte, svi smo potekli iz mašte. Sara podiže lice i traži njegovo lice. Ljubi ga. Kaže mu hvala ti, tiho, šapatom, i nastavlja da ga ljubi. Njegove ruke miruju na njenim leđima, drže je sasvim uz sebe. Njegove ruke su sada tople. Oboje su ispod debelog pokrivača. Još dugo neće svanuti, misli Sara, iako na neki način izgleda da više nikada neće svanuti. Hoće, kaže on, to samo tako ponekad izgleda. I ona shvata da je ponovo naglas izgovorila svoju misao. Ili on može da čita njene misli? I onda mu ispriča sve, o mrtvom golubu, o pari koja izbija iz suterena bolnice, o lekaru koji je nekoliko puta kazao ne mogu vam ništa reći do sutra, prvih dvadeset četiri sata su najkritičnija, sutra ćemo znati malo više. Nije je prekidao, slušao je. Kad je završila, kazao je, sutra će sve biti bolje. Otkud znaš? Znam, biće bolje, videćeš. Nije li strašno ovo što radim? Jeste, kaže on, strašno je, ali to nikad niko neće saznati. Našla si se u strašnom času. Tada čovek ponekad uradi strašne stvari. Ne brini. I ponovo spušta njeno lice na svoju ključnu kost, grli je. Ona pomišlja da bi bilo u redu da ga barem iz pristojnosti pita kako je on, da li je on dobro, ali shvata da za to nema volje. Do te mere je preplavljena samom sobom da bi je bilo šta drugo izbacilo iz orbite. Zato ga ne pita ništa, dopušta da on brine o njoj. Jako sam tužna i strah me je, kaže Sara. Samo polako, kaže on, sutra će sve izgledati drugačije. Zatim su oboje zadremali.
Zavese su bile razvučene i hladno jutarnje svetlo pokušavalo je da se razlije po sobi. I dalje je to bio više nekakav plavičasti sjaj, a manje istinsko dnevno svetlo. Otvorila je oči, podigla lice i videla da i on gleda nju. Da li je uopšte spavao, pitala se. Sada ga je bolje videla. Sada ga, zapravo, prvi put vidim, pomislila je. Brada mu je pomalo izrasla, izgledao je kao da se nekoliko dana nije obrijao. Videla je da ima plave i sjajne oči. I tek poneku boru u njihovim uglovima. Verovatno je mlađi od mene, pomislila je, ali nije joj padalo na pamet da ga pita. Jasno ti je da sad moraš da odeš, moram biti sama i zaboraviti sve ovo. Naravno, reče Saša, i ona se upitala šta je to što čuje u njegovom glasu. Nije bila tuga, ni rezignacija, ni uvređenost, bilo je nešto sasvim izvan toga, čemu nije umela da nađe ime. Nekakvo mirenje sa sudbinom, a opet, nepomućenog dostojanstva, bez patetike. Poljubio ju je u vrh glave, u kosu, i ustao. Počeo da obuva svoje velike zimske cipele i svoj debeli džemper. Uhvatila ga je za ruku. Nikada više nemoj doći ovamo. Nikada, reče on, gledajući je u oči. Obećaj mi. Nema potrebe da obećavam, nikada više neću doći. I otišao je, kao što je došao, nečujno.
Prošle su godine od tada. Kosta se vratio u život, odlučio da više nikad ne bude bolestan. Sara je odlučila da zaboravi sve ružne snove koje je sanjala čekajući ga da se vrati kući. Tako je i bilo, sve do jednog dana kada joj je na Fejsbuk stigla ovakva poruka od nepoznate osobe: „Tople vunene čarapice. Starinska spavaćica.“ Uopšte joj nije bilo jasno šta bi to trebalo da znači. Zatvorila je mesindžer i zaboravila na to. A onda, nakon dva dana, odjednom, dok je vozila kola širokim bulevarom i gledala kako drveće polako dobija divne jesenje žute i crvene prelive, iznenada joj je sinulo. Da li je ona noć zaista bila deo mog iskustva? Mora biti da smo satima razgovarali, ali više se ne sećam o čemu. Kao krhotine posle kakve eksplozije, tako su joj izgledali fragmenti te noći. Sećala se jedino zgusnute pruge uličnog svetla koja je presecala zid u mraku i sećala se koliko je bila uplašena, koliko nemoćna da se sabere, da uradi bilo šta razumno. Naravno da nije bio san, rekla je sebi, sve vreme si znala da nije bio san. Ujutru si videla da su vrata ostala otključana, osetila si miris zime koji je ostao za njim. Jer to je bilo jedino što je ostalo za njim, taj blagi miris čađi iz njegove kose, ništa drugo. Promenila si jastučnicu, odmah ujutru, bacila si na pranje tu koja je mirisala na njega. I potom više nikada nisi pomislila na sve to. Koliko vrata zatvaramo u životu na taj način, pomisli Sara. Rumena, tiha svetlost septembarskog jutra činila je da se sve presijava, nakon kiše koja je prethodne noći pala na grad.
A šta ako sam sada ja njemu potrebna, pomislila je uveče, kad je uključila kompjuter. Nije li i to, ipak, laž? Možda samo tražim opravdanje da mu se javim. Otvorila je ponovo onu poruku. Tople vunene čarapice. Starinska spavaćica. Pomalo je zvučalo kao da joj se podsmeva. Onakvoj kakva je tada bila. Ne liči na njega da se podsmeva. Mada, prošle su godine, ko zna šta se sve desilo u međuvremenu. Ljudi se promene. Nismo rekli jedno drugome nijednu neljubaznu reč, a ipak, Sara se plaši, ako sada odgovori na poruku, nešto će je naterati da zvuči odbojno. Distancirano. Jer on je prekršio dogovor. Barem na neki način. Jesi li to ti, Saša? napisala je. Odgovor se pojavio tek posle sat vremena. Naravno da sam ja. Vidim da si dobro, radujem se zbog toga, jesam li ti rekao da će sve biti u redu, samo treba čekati. Ali ti ne postojiš, napisala je Sara, i dodala znak uzvika. Misliš? Da, mislim i znam, ne postojiš. Sanjala sam te. Pokušavala je da se seti mira koji joj je doneo njegov zagrljaj, ali mogla je da se seti samo nespokoja čitave te užasne zime. Videla je kroz prozor kako počinje da se spušta nekakva sivomrka magla. Uskoro će istinski doći jesen. Stresla se na tu pomisao. Mrzela je svaku zimu, od onda. Plašila se zime. Zime su postale kao neki tajni otrov u krvi koji bi joj neko ubrizgao početkom novembra i koji je kolao njenim telom sve do kraja februara. Ništa nije mogla drugo da radi za to vreme osim da se tiho i usrdno u sebi moli da svi ostanu živi. Onda bi opet došlo proleće i mogla bi ponovo da diše. Ako si sasvim sigurna da ne postojim, onda je to tako. Neko ko ne postoji nema mnogo mogućnosti da uloži prigovor, zar ne? Gledala je u njegovu poruku i prepoznala toplinu koju je osetila i one noći, toplinu koja je izbijala iz njegovih reči. On zna tačno šta treba da kaže, jer on je ja, izmislila sam ga da bi me utešio one noći. Ako sada odgovorim bilo šta, opet će me uvući u svoju toplinu. Jer to je moja toplina. Zato je prepoznajem. Bolje da više ništa ne odgovaram. Svaka dodatna reč i više neću moći, mada nije tačno znala šta neće moći, nešto kao kada nosite prepunu šolju vrelog čaja, šolju koja je uz to i vruća i drška postaje istinski vrela, pa iako treba da načinite samo još tri koraka do stočića, to se čini nemoguće. Takvo neko neću moći. Setila se priče o jastogu. Novi oklop. Veći oklop. Udoban. Tvrd. Neprobojan. Potražila je opciju za blokiranje, duboko udahnula vazduh, odlučila da ne razmišlja mnogo jer razmišljanje bi dovelo ko zna dokle, a i čula je da Kosta već pere zube, dakle, uskoro će poći u krevet, pa i ona za njim, našla je, blokiraj, jeste li sigurni da želite da blokirate, da. Nije li strašno ovo što radim? pita ga ona u mislima. I seća se, jasno se seća njegovog glasa kako kaže, jeste, strašno je, ali to niko nikada neće saznati.