Vikend priča „I bacih ga, taj prah, u potok“, čiji je pisac Srđan V. Tešin (Mokrin,1971, živi u Kikindi), jedna je iz njegove zbirke „Žan Grenije, navodni vukodlak“ (Arhipelag, 2025). Nastale su umetničkim preoblikovanjem prozne fikcije i nefikcionalne proze različitim tehnikama. Ova je nastala prema priči Olivjea Adana, poznatog francuskog pisca i scenariste. U ovoj zbirci nalazi se 49 priča o 49 priča i o raznolikim izdanjima stvarnosti. Tešin je pripovedač i romanopisac, objavio je 14 knjiga proze, nagrađivan prestižnim domaćim priznanjima, priređivač tematskih antologija, panorama, izbora kratkih priča. Prevođen. Foto: Srđan Pabllo Doroški
1.
– Zapravo, na umu sam imao čuvenu i često korišćenu Parabolu o slepcima i slonu, o kralju koji je okupio sve građane slepe od rođenja i zatražio od njih da opišu slona. Nekima je dao da opipaju slonovu glavu, a nekima uho, kljovu, surlu, trup, nogu, zadnjicu, rep ili čuperak na kraju repa. Potom ih je upitao: „Recite mi, slepci, kakav je slon?” A ovi, kako nisu mogli da se dogovore da li je slon krčag za vodu, sito, raonik, drška pluga ili ostava, počeše da se prepiru i tuku pesnicama, a kralj je uživao. Reč je o tome da…
Taj tip je govorio izveštačenim glasom, monotono. Promenio sam stanicu. Bila je kišna noć i bio sam mrtav umoran. Zvuk brisača me je održavao budnim. Kroz zamagljeno staklo posmatrao sam mokre i prazne ulice. Osećao sam se tako prazno.
U jednom trenutku začuo sam poziv iz centrale. Ugasio sam radio. Dispečer je rekao da prvo slobodno vozilo ode po mušteriju koja čeka na autobuskom stajalištu u Barandi. Prihvatio sam vožnju.
Udaljavao sam se postepeno od centra. U ovom kraju videle su se samo naherene, siromašne kuće, periferijske kafane, drvare i stovarišta. Na poslednjem gradskom autobuskom stajalištu, na samom izlasku iz Kikinde, obasjana mutnom svetlošću ulične svetiljke, ispod kišobrana, nazirala se silueta sitne i pogurene žene. Usporio sam i zaustavio taksi. Sklopila je kišobran jednom rukom. U drugoj je, priljubljeno uz grudi, držala nešto nalik na ćup. Pratio sam je u retrovizoru. Otvorila je vrata i sela na zadnje sedište. Tad sam primetio da je u rukama, zapravo, držala urnu. Odeća joj je bila mokra i voda se cedila s nje. Skinula je kapuljaču. Crna kosa padala joj je na lice. Rekla je nešto što u prvi mah nisam razumeo. Imala je karakterističan, gastarbajterski naglasak. Zamolio sam je da ponovi adresu na koju želi da je odvezem. Upitala me je:
– Da li znate gde je most Devet grla?
Rekoh joj da znam, ali da je prilično udaljen od Kikinde i da će je noćna vožnja do te nedođije poprilično koštati. Ponovila je:
– Devet grla, molim.
2.
Celim putem do Mokrina nije ni reč progovorila. Spustila je urnu pored sebe. Tek bi se povremeno okretala prema njoj, kao da proverava da li je i dalje na sedištu. Držala je šake na kolenima. Gledala je kroz prozor. Ravnica je utonula u hladni mrak.
Uključio sam radio. Ponovo se čuo prigušeni glas spikera, koji je i dalje čitao priču o kralju, slonu i slepcima, pomešan sa zvukom grejanja:
– Slon je ovakav, slon nije takav!
Zamolila me je da isključim radio. Iskoristio sam priliku, pa sam je upitao odakle je. Odgovorila mi je da živi u pariskom predgrađu Dravej, da je rođena u Francuskoj, ali da joj je tata bio iz Mokrina. Izgovorila je poslednje reči s neprikrivenom tugom u glasu.
Prošli smo kroz pustu Svetosavsku ulicu. Kafane „Madač” i „Bangić” bile su zatvorene. Vozio sam lagano pustom glavnom ulicom koja se u vreme kada sam rođen zvala Ulica maršala Tita. Kad smo se približili Velikoj ćupriji, rekoh:
– Nedaleko odavde stanuje moj otac.
Nisam čuo šta je prošaptala.
3.
Blizu mosta Devet grla zamolila me je da se parkiram i da je sačekam. Otvorila je vrata. Ledeni vazduh je prodro u auto. Napolju je gadno duvalo. U svetlosti farova, posmatrao sam je kako hoda. Jedva je uspevala da drži kišobran jednom rukom. Potom je nestala u mraku.
Pojačao sam grejanje. Upalio sam cigaretu i tek-tek odškrinuo prozor. Oborio sam sedište, pušio i žmurio. Kada sam otvorio oči, shvatio sam da je prošlo već više od pola sata, a da se ona još nije vratila. Izašao sam iz taksija. Vetar i kiša šibali su me u lice. Hladnoća mi je ulazila u kosti. Popeo sam se na most. Nekoliko puta sam se sapleo i umalo nisam pao na klizav i mokar kolovoz. Pomislio sam da je otišla, a da nije platila vožnju. Takav sam, nepoverljiv.
Ugledao sam je na sredini osvetljenog mosta. Stajala je uz ogradu i posmatrala Zlaticu zaraslu u trsku, žabokrečinu, rogozinu i šaš. Prišao sam joj i upitao je da li je sve u redu. Plakala je, a suzne oči su joj zurile u nigdinu. U rukama je držala urnu. Činilo se da me ne primećuje. Potom je podigla urnu iznad gvozdene ograde mosta. Poklopac je pao u vodu, a iz urne je izletela gomila sivog praha.
Stavio sam joj ruku na rame. Poskočila je od straha. Drhtala je. Usta su joj bila poluotvorena, ali nije ništa govorila. Urna joj ispala iz ruku na asfalt uz tup zvuk. Sagnuo sam se da je podignem. Na prstima mi je ostalo malo lepljivog pepela. Stavio sam drvenu urnu pod mišku i ispružio dlanove. Kiša ih je brzo oprala.
4.
– Trebalo bi da pođemo, gospođo. Prehladićete se.
Uhvatio sam je pod ruku. Pošla je za mnom čim to izrekoh. Nastavila je da tiho plače i jeca. Otvorio sam joj vrata. Ulazeći u taksi, kao da joj je telo postalo mlohavo, gotovo je skliznula na sedište. Upitao sam je gde da je odvezem. Odsutno me je pogledala.
Okrenuo sam vozilo na praznom drumu i uputio se ka Mokrinu. Ugledao sam u retrovizoru njene potpuno bezizražajne oči. Bilo mi je žao.
Parkirao sam ispred očeve kuće. Pomogao sam joj da izađe iz auta. Hodala je ćutke za mnom. Poneo sam i praznu urnu.
Otključao sam ulazna vrata. U hodniku se osećao neprijatan miris starih ljudi. Uveo sam je u svoju nekadašnju momačku sobu. Bilo me je sramota zbog pocepanog foto-tapeta čije su poderotine dosezale do poda. Krevet je bio prekriven „ambasador” ćebetom koje je moja pokojna majka pre mnogo godina kupila preko sindikata. Urnu od crnog lakiranog drveta, bez poklopca koji je pao u Zlaticu, stavio sam na prašnjavi noćni ormarić. Kad ju je ugledala, žena je još silnije briznula u plač.
Iz plakara sam izvadio svoju staru pidžamu. Uzela ju je i otišla ridajući u kupatilo. Kad je izašla, pidžama joj je bila sasvim pripijena uz telo. Nije više plakala. Sad sam tek primetio da je umivena, bez šminke i očešljane kose, pomalo ličila na moju majku. U rukama je držala svoju mokru odeću, koju je potom odložila na stolicu. Ugasio sam svetlo kad se zavukla pod ćebe.
5.
U fotelji ispred televizora spavao je moj otac. Na televiziji se davao nekakav teniski meč, ali je slika bila toliko loša da nisam mogao da razaznam igrače. Vetar je sigurno okrenuo antenu. Na stočiću su stajale poređane bočice sa sedativima, anksioliticima i antidepresivima mog oca. Ne znam zašto mi je baš sad palo na pamet kako me je kao klinca vodio na pecanje. Možda zbog njegovih priča o vodenduhovima, vilama i vilinskom kolu, u koje se po noći hvataju nesmotreni mladići, pa ih jutrom seljani pronalaze utopljene ispod Devet grla.
Znam da bi trebalo da provodim više vremena s njim. Proučavam njegovo izborano i izmučeno lice. Starost je grozna, pomislio sam u sebi i odmah se postideo. Kad sam mu onomad rekao da ću se odseliti u Kikindu, samo je promrmljao da sam odrastao i da mogu da radim šta hoću.
Isključio sam televizor i seo u fotelju kraj prozora. Nisam navukao zavese. Gledao sam kišu kako silovito pada. Osećao sam neku prazninu u sebi. Osećao sam kako se udaljavam. Kao da sam prah bačen u Zlaticu…