Zbirka pripovedaka austrijske književnice i pesnikinje Ingeborg Bahman (Klagenfurt, 1926, Rim, 1973) „Trideseta godina“ prvi put je objavljena na srpskom jeziku (Futura publikacije, Edicija Nojzac, 2021). Pored tema nasilja razaranja i prilagođavanja društvenim očekivanjima koje muškarci mahom rešavaju između sebe, skoro u svim pripovetkama reč je o ljubavi između muškarca i žene, u kojoj polovi uzajamno udaljavaju svoje pozicije i propuštaju proboj ka novim oblicima odnosa. Vikend priča „Undina odlazi“. Prevod sa nemačkog: Relja Dražić. Foto: Igor Bartolec
Vi ljudi! Vi nemani!
Vi ljudi s imenom Hans! S tim imenom koje nikada zaboraviti neću.
Kad god bih prolazila proplankom i grane se raskriljivale, kad su mi šibljike otresale vodu s ramena, a listovi lizali kapljice s kose, sretala sam čoveka koji se zvao Hans.
Da, tu sam logiku naučila, da se čovek mora zvati Hans, da se svi vi tako zovete, jedan kao i drugi, ali ipak samo jedan. Uvek je samo jedan koji nosi to ime, koga ne mogu da zaboravim, pa i ako vas sve zaboravim, potpuno zaboravim, kao što sam vas potpuno volela. I kada velike vode – kiše, reke, mora – budu odavno sprale i otplavile vaše poljupce i vaše seme, ipak će to ime još biti tu, nastavljajući da se razmnožava pod vodom, jer ne mogu da prestanem da ga dozivam, Hans, Hans…
Vi čudovišta sa čvrstim i nemirnim rukama, sa kratkim bledim noktima, krecavim noktima sa crnim rubovima, belim manžetama oko zglobova ruku, otrcanim puloverima, jednoobraznim sivim odelima, grubim kožnim jaknama i raspasanim letnjim košuljama! Ali dajte da budem sasvim tačna, vi nemani, i da vas sad jednom prezrem, jer više se neću vratiti, na vaše se migove neću obazirati, nijedan poziv na čašu vina, na putovanje, pozorišnu predstavu. Nikad se neću vratiti, nikad ponovo reći Da i Hej ti i Da, svih tih reči više neće biti, a možda vam kažem, zašto. Jer vi ipak znate da pitate, i sva vam pitanja počinju sa „Zašto“. U mom životu ne postoje pitanja. Ja volim vodu, njenu gustu prozirnost, zelenilo u vodi i néma stvorenja (a tako nema biću uskoro i ja!), moju kosu između njih, u njoj, nepristrasnoj vodi, ravnodušnom ogledalu koje mi zabranjuje da vas drugačije gledam. Mokra granica između mene i mene…
Nemam dece od vas, jer mi nije bilo znano nijedno pitanje, nijedan zahtev, oprez, namera, budućnost, i nisam znala kako se zauzima mesto u jednom drugačijem životu. Meni nije bilo potrebno izdržavanje, zaklinjanje i obezbeđivanje, samo vazduh, noćni vazduh, obalski vazduh, granični vazduh, da bih uvek iznova mogla da udahnem za nove reči, nove poljupce, za neprestano priznavanje: Da, Da. Kada je priznanje učinjeno, bila sam osuđena da volim; kad sam se jednoga dana oslobodila ljubavi, morala sam da se vratim u vodu, u taj element u kome sebi niko ne svija gnezdo, ne diže krov iznad greda, ne pokriva se arnjevima. Nigde biti, nigde ne ostati. Zaroniti, mirovati, kretati se bez trošenja snage – pa se jednoga dana opsetiti, opet izroniti, hodati proplankom, videti ga i kazati „Hans“. Početi s početkom.
„Dobro veče.“
„Dobro veče.“
„Koliko je daleko do tebe?“
„Daleko je, daleko.“
„I do mene daleko.“
Uvek iznova ponavljati grešku, načiniti grešku koja te odlikuje. I šta onda vredi da se pereš svim vodama, vodama Dunava i Rajne, vodama Tibra i Nila, bistrim ledenih mora, tamnim okeana i čarobnih jezeraca? Oštrokonđe oštre svoje jezike i sevaju očima, blage ljudske žene tiho puštaju da im kane nekoliko suza, i one rade svoj posao. Ali muškarci na to ćute. Odano miluju po kosi svoje žene, svoju decu, otvaraju novine, pregledaju račune ili odvrću radio na glasno, a ipak povrh toga slušaju glasanje školjke, fanfare vetra, pa onda još jednom, kasnije, kada se u kućama smrači, krišom ustaju, otvaraju vrata i osluškuju duž hodnika (otvoreni hodnik s dvorišne strane kuće, gonk, prim.prev), u baštama, kroz drvorede, i sada to sasvim jasno čuju: bolni ton, zov izdaleka, sablasnu muziku. Dođi! Dođi! Samo jedanput dođi!
Vi nemani sa svojim ženama!
Zar nisi rekao: – To je pakao, a zašto ostajem uz nju, to niko ne razume. Zar nisi rekao: – Moja žena, znaš, ona je divan čovek, znaš, ja sam joj potreban, ona ne bi znala kako da živi bez mene? Zar nisi to rekao? I zar se nisi smejao i u razdraganosti rekao: – Nikad ne uzimati k srcu, nikada nešto takvo ne uzimati k srcu. Zar nisi rekao: – Tako treba da bude uvek, i drugo ne treba da postoji, ne važi! Vi nemani s vašim frazama, koji tražite fraze žena, da vam ništa ne nedostaje, da vam je svet okrugao. Vi koji od žena pravite svoje ljubavnice i supruge, žene-za-jedan-dan i ženeza-vikend, žene-za-ceo-život, a od sebe njihove muževe. (To je možda vredno jednog buđenja!) Vi s vašom ljubomorom prema svojim ženama, s vašom nadmenom milostivošću i vašom tiranijom, vašim traženjem zaštite kod svojih žena, vi s vašim novcem za domaćinstvo (Wirtschaftsgeld – mesečna suma koju su muževi davali svojim ženama-domaćicama i koje su s njim morale da ekonomišu, prim.prev) i vašim zajedničkim razgovorima za laku noć, tim potkrepljivanjima, večitim-biti-u-pravu- prema-spolja, vi s vašim očajno navežbanim, očajno rasejanim zagrljajima. Zaprepašćivalo me je da vašim ženama dajete novac za kupovinu i za haljine i za letnje putovanje, tada ih pozivate (pozivate ih, plaćate, to se podrazumeva). Kupujete i dajete se kupovati. Zbog vas moram da se smejem i da se čudim, Hanse, Hanse, zbog vas, malih studenata i čestitih radnika, vas koji sebi uzimate žene za saradnice, pa oboje radite, svako biva pametnije na drugom fakultetu, svako napreduje u drugoj fabrici, pa se naprežete, gomilate novac i uprežete se pred budućnošću. Da, i zato uzimate žene, da učvrstite sebi budućnost, da dobijete decu, tad omekšavate, kad se one brižno i srećno vrzmaju s decom u svom telu. Ili pak zabranjujete vašim ženama da imaju decu, hteli biste da budete neometani i hitate u starost s vašom ušteđenom mladošću. O, to bi bilo vredno jednog velikog buđenja! Vi varalice i vi prevareni. Ne pokušavajte to sa mnom. Ne sa mnom! Vi s vašim muzama i teglećom marvom i vašim učenim, pronicljivim životnim saputnicama kojima dajete da govore… Moj smeh je dugo talasao vodu, neki grgoljav smeh koji ste katkad podražavali jezom u noći. Jer uvek ste znali da je to smešno i strašno i da vam vas je dosta i da nikada niste bili saglasni sa sobom. Zato je bolje ne ustajati u noći, ne silaziti na hodnik, ne osluškivati u dvorištu, u bašti, jer to ne bilo ništa drugo do priznanje da se, još mnogo više nego svim drugim, čovek može zavesti jednim bolnim tonom, zvukom koji čezne za mamcem i za njom, velikom izdajom. Nikad vi niste bili saglasni sa sobom. Nikad sa vašim kućama, sa svime utvrđenim. Nad svakom opekom koja bi odletela, nad svakim rasulom koje se najavilo, potajno ste se radovali. Rado ste se poigravali mišlju o fijasku, o bekstvu, o sramoti, o usamljenosti, koji bi vas spasli od svega postojećeg. Suviše rado poigravali ste se time u mislima. Kada bih došla, kad bi me najavio dašak vetra, tad biste poskočili i znali da se približio čas, sramota, isterivanje, propast, nerazum. Zov na okončanje. Na okončanje. Vi nemani, zato sam vas volela što ste znali šta znači taj zov, što možete da se odazovete, što nikada niste bili saglasni sa samima sobom. A ja, da li sam ja ikad bila saglasna? Kada ste vi bili sami, sasvim sami, i kada vaše misli nisu mislile ništa korisno, ništa upotrebljivo, kada bi lampa prožela sobu, rasvetlila je, prostorija bila vlažna i zaparena, vi tako stajali, izgubljeni, zauvek izgubljeni, uvidom izgubljeni, tada bi došlo moje vreme. Mogla sam da nastupim s pogledom koji zahteva: Misli! Izgovori to! – Nikada vas nisam razumela, dok ste vi znali da vas svaki treći razume. Govorila sam: Ja te ne razumem, ne razumem, ne mogu da razumem! Potrajalo je jedno prekrasno, veliko vreme kad niste bili shvaćeni i kad sebe niste razumeli, ne zašto ovo i ono, zašto granice i politika i novine i banke i berze i trgovina i tako dalje, uvek.
Jer ja sam razumela tananu politiku, vaše ideje, vaše nazore, mišljenja, njih sam ja veoma dobro razumela, pa i nešto više. Upravo zato nisam razumela. Toliko sam savršeno razumela konferencije, vaše pretnje, argumentacije, barikadiranja, da se više nisu mogli razumeti. A to je i bilo ono što vas je pokretalo, nerazumljivost svega toga. Jer to je bila vaša istinska velika skrivena ideja o svetu, i ja sam vašu veliku ideju prizvala iz vas, vašu nepraktičnu ideju, u kojoj su se pojavili i plamteli vreme i smrt, spržili sve, poredak, prikriven zločinom, noć, zloupotrebljenu za san. Vaše žene, bolesne od vašeg prisustva, vaša deca, od vas osuđena na budućnost, oni vas nisu učili smrti, već samo malo-pomalo upućivali. Ali ja sam vas naučila jednim pogledom. I: povoljno je vreme za to. I u isti mah: Odlazi, smrti! I: Zastani, vreme! To sam vam govorila. I ti si govorio, voljeni moj, nekim usporenim glasom, savršeno istinito i spaseno, slobodno od svega umetnog, sporednog, istakao si svoj tužan duh, tužan, velik, koji je kao duh svih muškaraca i od soja koji nije određen ni za jednu upotrebu. Između nas je sve bilo dobro jer ja nisam određena ni za jednu upotrebu a ni vi niste znali da ste određeni za neku upotrebu. Mi smo se voleli. Bili smo od istog duha.
Poznavala sam jednog muškarca koji se zvao Hans, i on je bio drugačiji od svih drugih. Poznavala sam još jednog, i taj je bio drugačiji od svih drugih. Zatim jednoga koji je bio sasvim drugačiji od svih drugih i on se zvao Hans, ja sam ga volela. Srela sam ga na proplanku, i tako smo produžili dalje, bez nekog pravca, bilo je to u dunavskom kraju grada, vozio se sa mnom na džinovskom točku, bilo je to u Crnoj šumi, pod platanima na velikim bulevarima, pio je sa mnom perno. Volela sam ga. Stajali smo na jednoj Severnoj železničkoj stanici, i voz je krenuo pre ponoći. Nisam mahala; rukom sam načinila znak za kraj. Za kraj koji se ne završava. Nikada se nije završio. Treba mirno načiniti znak. To nije žalostan znak, on ne obeležava crnim florom stanice i autoputeve, manje nego prevarno mahanje, s kojim se završava toliko toga. Idi, smrti, i zastani, vreme. Ne koristiti čaroliju, ne koristiti suze, kršenje ruku, zakletve, molbe. Ništa od svega toga. Zapovest glasi: pouzdati se da su oči dovoljne očima, da je dovoljna zelena boja, da je dovoljno ono najlakše. Tako se povinovati zakonu, a ne osećanju. Tako se povinovati usamljenosti. Usamljenosti, u koju me niko ne sledi.
Razumeš li ti to dobro? Neću nikada deliti tvoju usamljenost, jer imam svoju, od ranije, još odavno. Ja nisam stvorena da delim vaše brige. Te brige ne! Kako bih ikada mogla da ih priznam, a da ne izneverim svoj zakon? Kako bih ikad mogla da verujem u važnost vaših upetljavanja u mrežu? Kako vam verovati, dok vam međutim zaista verujem, potpuno verujem, da ste više od vaših slabih, taštih ispoljenja, vaših izlizanih radnji, vaših budalastih sumnjičenja. Uvek sam verovala da ste više, vitezi, heroji, ne daleko od jedne duše dostojne najkraljevskijeg imena. Ako ti više ništa nije palo na pamet za svoj život, onda si potpuno istinito govorio, ali takođe samo onda. Onda su sve vode prelile obale, reke narasle, lokvanji sto puta procvetali i potonuli, a more je silno uzdisalo, udaralo je, udaralo i nasrtalo i valjalo se ka kopnu, da su mu usne kapale belom penom.
Izdajnici! Kada vam više ništa nije pomagalo, onda je pomagala pogrda. Tada ste iznenada znali šta vam je na meni bilo sumnjivo, voda i veo i ono što se ne da utvrditi. Tada sam iznenada postajala opasnost koju ste još pravovremeno prepoznali, pa sam bila prokleta i dok lupiš dlanom o dlan zbog svega biste se pokajali. Pokajali biste se na crkvenim klupama, pred vašim ženama, vašom decom, vašom javnošću. Pred vašim velikim instancama bili ste tako hrabri da se pokajete zbog mene i da učvrstite sve što je u vama postalo nesigurno. Bili ste u sigurnosti. Brzo ste podigli oltare i mene prineli na žrtvu. Je li moja krv bila ukusna? Je li imala pomalo ukus na košutu i na krv belog kita? Na njihovu nemost?
Nazdravlje vam bilo! Mnogo ste voljeni, i mnogo će vam se oprostiti. Ipak, ne zaboravite da ste me vi pozvali u svet, da vam se snilo o meni, drugačijoj, drugačijem, od vašega duha i ne od vašeg obličja, neznanki koja na vašim venčanjima zakuka, dolazi mokrih nogu i od čijega poljupca strepite da ćete umreti, onako kako priželjkujete da umrete i nikad više ne umirete: u neredu, u zanosu, i vrhunski umno.
Zašto da ovo ne izgovorim, da vas ne učinim prezrenim, pre nego što odem.
Jer eto već idem.
Jer još jednom sam vas ponovo videla, čula kako govorite jednim jezikom koji sa mnom nije trebalo govoriti. Moje pamćenje je neljudsko. Morala sam da mislim na sve, na svaku izdaju i na svaku niskost. Viđala sam vas ponovo na istim mestima; tada su mi izgledala sramotno mesta koja su nekad bila čista. Šta ste učinili! Zanemela sam, jednu reč nisam prozborila. To treba da kažete sami sebi. Šaku vode poprskala sam po mestima da bi mogla da zazelene kao grobovi. Da bi na kraju mogla da ostanu čista.
Ali ne mogu ovako da odem. Stoga mi dajte da o vama još jednom kažem i nešto dobro, da se ne raskida ovako. Da se ništa ne raskida.
Dobar je i pored toga bio vaš govor, vaše tumaranje tamo-amo, vaš žar i vaše uzdržavanje od cele istine, da se kaže pola, da svetlo padne na jednu polovinu sveta koju u svome žaru upravo još možete da vidite. Tako srčani ste bili i tako srčani protiv drugih – i naravno često plašljivi i često srčani da se ne pokažete plašljivi. Kad biste videli kako dolazi zlo od svađe, svađali biste se ipak i dalje i istrajavali pri jednoj reči, iako vam od toga nije bilo nikakve vajde. Prepirali ste se protiv vlasništva i za vlasništvo, za nenasilje i za oružje, za novo i za staro, za reke i za regulaciju reka, za zakletvu i protiv zaklinjanja. I ipak ste znali da udarate na vaše ćutanje pa i pored toga udarali ste dalje. To je možda za pohvalu.
Možda je za pohvalu nežnost u vašim nezgrapnim telima. Nešto posebno nežno pojavljuje se kad činite uslugu, kad radite nešto blagonaklono. Vaša je nežnost mnogo nežnija od sve nežnosti vaših žena, kad dajete svoju reč ili kad neko sluša i razume. Vaša teška tela sede, ali vi ste sasvim bestežinski, i neka žalost, neki osmeh već mogu biti takvi da čak bezdana sumnja vaših prijatelja na trenutak ostaje bez hrane.
Za pohvalu su vaše ruke kad njima uzimate lomne stvari, i znate da ih pazite i održavate, i kad nosite terete i kad teret sklanjate s nekog puta. I dobro je kad lečite tela ljudi i životinja, i kad najopreznije uklanjate kakav bol. Tako od vaših ruku dolazi ono ograničeno, ali i štošta dobro što će vam govoriti u prilog.
Za divljenje je i to kad se saginjete nad motorima i mašinama, kad ih pravite, razumete i objašnjavate, sve dok od samih objašnjenja opet ne nastane tajna. Zar nisi rekao da je to taj princip i ona sila? Nije li to bilo dobro i lepo rečeno? Nikada niko neće moći ponovo da govori tako o strujama i silama, magnetima i mehanikama i o sržima svih stvari.
Nikada niko neće ponovo tako govoriti o elementima, o univerzumu i o svim sazvežđima.
Nikada niko nije tako govorio o Zemlji, o njenom obliku, njenim razdobljima. U tvojim govorima je sve bilo tako jasno: kristali, vulkani i pepeo, led i unutrašnje usijanje.
Niko nije tako govorio o ljudima, o uslovima pod kojima žive, o njihovim ropstvima, dobrima, idejama, o ljudima na ovoj Zemlji, na jednoj ranijoj i jednoj budućoj Zemlji. Bilo je u redu tako govoriti i tako promišljati.
Nikada nije bilo toliko magije nad predmetima kao kada si ti govorio, i nikada reči nisu bile toliko nadmoćne. Jezik je kroz tebe mogao i da se pobuni, da poludi ili da zagospodari. Sve si napravio rečima i rečenicama, sporazumevao si se njima ili si ih menjao, nešto preimenjavao; a predmeti, koje ne razumeju ni pràve ni nepràve reči, od toga su se gotovo kretali.
Ah, tako dobro niko nije umeo da se igra, vi nemani! Sve igre ste izmislili, igre brojevima i igre rečima, snovidne igre i ljubavne igre.
Nikad niko nije tako govorio o samom sebi. Bezmalo istinito. Bezmalo ubilački istinito. Nagnut nad vodom, bezmalo predan. Svet je već mračan, i ne mogu da stavim đerdan od školjki. Osvetljenja neće biti. Ti drugačiji od drugih. Ja sam pod vodom. Pod vodom sam.
I eto gde gore ide čovek i mrzi vodu i mrzi zelenilo i ne razume, nikada razumeti neće.
Bezmalo zanemeo,
bezmalo još
zov
čujući. Dođi. Samo jednom.
Dođi.