Selena Bradić je sociološkinja koja je u Muzeju Vojvodine, na nekadašnji Dan samoupravljača u Jugoslaviji, 27. juna (2026) održala predavanje „Novosadska fabrika kabela: Osvrt na radnički život u periodu socijalizma“. Foto: arhiva S.B.
Selena Bradić u Muzeju Vojvodine
Šta Selenu Bradić, tek svršenu studentkinju sociologije dovodi do jedne od najvećih, ako ne i najveće fabrike u Novom Sadu Novkabel koji je sredinom 20. veka bio obeležje industrijske proizvodnje u gradu, sa više od četiri hiljade radnika? Pre svega, došla je u Muzej Vojvodine da se prijavi kao volonterka.
Htela sam nešto da radim. Imala sam ideju da se javim nekom muzeju. Prethodno sam tražila posao u poslastičarnicama, kolači su mi ljubav (smeje se), ali nije bilo odgovora. Ipak sam poslala mejl u Muzej Vojvodine i na moje iznenađenje odgovorio mi je kustos istoričar Vojislav Martinov iz Odeljenja za savremenu istoriju. Bila sam na sedmom nebu. Tri meseca provela sam tamo, istraživala po depoima, razgovarala sa kustosima, išla sam u Istorijski arhiv Grada, čitala sam radničke novine. Uslikam što me zanima u Matici srpskoj i čitam kod kuće, pišem beleške. Moji deda i tata radili su u Novkabelu, otuda ideja koju je precizirao moj mentor Voja da se fokusiram na radničko samoupravljanje, standard radnika i kulturni život u fabrici. – kaže Selena Bradić za korzoportal.
Selena Bradić pratila je razvoj Novkabela od 1921. godine, njegovo širenje, do privatizacije, otpuštanja radnika i promene poslovanja devedesetih godina prošlog veka. Njeno istraživanje nastavlja se na već započeta koja sprovodi Odeljenje za savremenu istoriju Muzeja Vojvodine, posvećena proučavanju industrijskog nasleđa Vojvodine. Njena opservacija je da mladi danas dobijaju donekle realnu, ali uprošćenu sliku kako je bilo nekada, često je nostalgična. Nedostaje slika fabrike u čijoj osnovi je bila proizvodnja uz nadgradnju – osnivanje radničkih saveta, obezbeđivanje radničkih letovanja, restorana, rekreacije, fabričkih proslava i druženja u vreme državnih praznika, a pre svega rešavanja stambenog pitanja. Smatra da su tada radnici bili deo sistema, nisu bili isključeni, što danas nedostaje.
Najveći deo građe za svoje predavanje o Novkabelu, Selena Bradić pronašla je u fabričkim novinama Novkabel – Nisu bile samo propagandno sredstvo. Pisalo se o svemu, ne samo u smislu „napred radnici, živela Jugoslavija“. Tu su teme o stanju u državi, o pojavi separatističkih tendencijama na Kosmetu, kritike radnika na poslovanje fabrike, bilo je i pohvala. Fabrički list je bio čitan, radnici su obaveštavani o procesima u fabrici kako bi se moglo unaprediti radničko samoupravljanje. Pisalo se i o brejkdensu (smeje se). Imam utisak da je cilj bio da se napreduje uz objektivnu kritiku.
O kulturnim aktivnostima, sportskim igrama, druženjima u Novkabelu – Proslave Prvog maja, Dana Republike, Dana oslobođenja Novog Sada bile su u fabrici, ili u prostorima nekog muzeja, održavane su tematske tribine, nastupali su muzičari baš za radnike Novkabela. Postojala je folklorna sekcija, radnici koji su pisali ili crtali učestvovali su na književnim i likovnim konkursima, radove bi slali u fabričke novine. Održavale su se Bakarijade, susreti rudarskih giganata i prerađivača bakra u Boru, Sevojnu, Svetozarevu (danas mu je vraćeno ime Jagodina, prim. korzoporta), gde god je postojala fabrika. I tada su održavane tribine sa socijalnim i društveno-političkim temama. Fudbalski klub Kabel imao je svoje igralište i restoran u blizini Štranda. Sada je sve to privatizovano.
Zgrada Novkabela, jedan od simbola Novog Sada, primer modernističke arhitekture, arh. Milorad Milidragović
Radoznala, otvorenog uma, sociološkinja Selena nastaviće akademsko obrazovanje na polju kulturologije. Istražujući Novkabel kao deo industrijske baštine promišlja o radnicima generalno koji više nisu prioritet – Iako je dobro kada se propali industrijski objekti pretvaraju u alternativne kulturni prostore, žao mi je što se nekako zamaskira problem kako je došlo do propasti neke fabrike. Novkabel je propao, došle su strane kompanije koje proizvode kablove, druga su pravila, drugačji odnos prema radnicima. Ne želim da umanjujem ove nove, oni brinu o zaposlenicima ali to su uglavnom fensi programerske kompanije, prioritet nisu radnici kako je nekada bilo.
Onda kopernikanski obrt u životu sociološkinje, buduće kulturološkinje Selene i priznanje – Obožavam kolače. Fan sam britanske serije Great British Bake Off. Moja omiljena poslastičranica u Novom Sadu je u blizini Futoške pijace, druga je skuplja, ali i tamo se ponekad počastim (smeje se).
Otišla je osmehnuta u julski vreli dan, u susret kako je rekla drugačijim pogledima, drugim prilikama. Ono što ova mlada devojka oseća kao nedostatak u vremenu liberalnog kapitalizma koji živimo u Srbiji, jednom prilikom sublimisao je publicista, književni krtičar Igor Mandić (1939 – 2022) kada ga je novinar pitao što smo iz bivšeg socijalističkog sistema trebalo preuzeti pa bi sad bolje živeli, odgovorio je – Najprije, nerazlikovanje nacionalnosti. Izbrisati to iz pojmovnika, rječnika, iz dokumenata, iz svega. Pa onda socijalno osiguranje, vrhunsku medicinsku njegu, mogućnost školovanja …