Nova 2026. godina nije više nova, a tragovi 2025. još se naziru u nagomilanim fotografijama koje uglavnom nikada neće biti postavljene u albume. Ostaće u folderima računara, u mobilnom telefonu. Foto esej “Svaštara”. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Jedna od najllepših železničkih stanica na svetu (secesija). I tako je proleće 2025. počelo u Antverpenu kod prijatelja koji su tamo pronašli novi dom, topli…
… moji domaćini. Na ovoj terasi kuju se mnogi planovi uz ljubimicu Bipsu…
… skrivena secesija u petrovaradinskom Gradiću. Kod Goge i Mime…
… najlepši morski kafić u kome smo Biljana i ja provodile kako prepodeva (na njihovoj plaži), tako i večeri u bašti. Kala Nera zauvek u srcu, i Bilja sa kojom je sve jednostavno i lako…
… otmeni Sombor, takođe u srcu…
… secesija u Somboru. Očekujući bolja vremena…
… bez reči…
… Beograd koji volim (o). Pogled iz Muzeja savremene umetnosti Beograd…
… Gradski muzej Sombor u kome je kustos i moj dragi Čedomir Janičić…
… jesen podno Petrovaradinske tvrđave. Svakodnevna šetnja, dva puta dnevno…
… pogled na Novi Sad, sedam tornjeva čine vizuru grada…
… ovako je bilo dok su cvetale hortenzije u mojoj bašti. Hektor ne mari za godišnja doba…
… “Riba III i Riba IV”, 1968, drvo, uljani emajl. Izložba Karla Baranjija u u KC Novi Sad. Tako sam zakoračila u 2026. godinu, u nadi da su promene na pragu.