Kala Nera je pitoreskno primorsko, ribarsko seoce u zelenilu i senci ogromnih platana, u zalivu Pagasitikos, iznad koga je planina Pilion. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Neočekivano sam se našla na Egejskom moru. Sticajem okolnosti “zamenila” sam Biljaninog muža. Oni u Kala Neri letuju deset godina. To mi je bio dobar znak. Ulica platana je glavno šetalište, od mora ga dele plaže i niz taverni na otvorenom tako da ne zaklanjaju morski vidik…
… porodica…
… za razliku od većine grčkih mesta i gradova gde caruju mačke, ovde prostor ravnopravno, u mirnoj koegzistenciji dele i psi…
… arhitektura je tipična za severnu Grčku i Severnu Makedoniju. Crveni crepovi, kuće pastelnih tonova, drvenarija je braon…
… mir je, muzika se ne čuje, saobraćaj je što bi se reklo “niskog intenziteta”, samo turisti, domaći su parkirali dalje od obale, pa imam utisak da je Kala Nera jedna velika udobna dnevna soba…
… tipična stara kuća. Stare zamenjuje novogradnja, ali primerena predelu, na obali nema višljih kuća od dva sprata…
… dvadesetak koraka je do mora…
… “Naftilos” kafe restoran u kome smo bile svakodnevne gošće uveče uz čašu vina…
… nešto skromnija kafanica i jedine plave šalukatre u mestu…
… šta li sve pamti ovo stablo…
… šta li pamti ovaj čovek…
… kao što rekoh Kala Nera je svačija dnevna soba…
… po grčkom zakonu, na plažama uz more, mora se ostaviti prostor bez ležaljki. Kad bi to primenili na novosadskom Štrandu? A tek kad bi utišali muziku… Ipak, da ne kvarim sliku mirne, ljupke, nepretenciozne Kala Nere, kakvi su i njeni stanovnici.