U nizu novosadskih škola koje su proglasile štrajk, od danas je i Škola za osnovno i srednje obrazovanje “Milan Petrović” za osobe sa posebnim potrebama. “…Biće ovo duga i teška borba, ali pomislim ‘što je brzo, to je kuso’. Do pobede! Biće nestašica crvenih rukavica, nabavite ih što pre.” Foto esej. Piše/Foto: Bojana Karavidić
Danas sam odlučila da odem ispred Škole za osnovno i srednje obrazovanje “Milan Petrović” u Novom Sadu koja je sa domom učenika jedinstvena ustanova u regionu. Njeni profesori pridružili su se štrajku prosvetara i zakazali okupljanje ispred škole u 10 sati (21. januara 2025), da bi se zatim pridružili kolegama u Elektrotehničkoj školi.
Zbog čega sam otišla baš tamo, a ne u “moju” osnovnu školu “Đorđe Natošević” (juče)? Zbog toga što sam htela da budem ispred škole u kojoj su najslabije, najnemoćnije osobe sa posebnim potrebama. One neće znati za štrajk, i ne treba da znaju jer je njihov svet lomljiv, one ne vole buku. Stoga su njihovi predani nastavnici koji im svakodnevno olakšavaju komunikaciju sa spoljašnjim svetom poručili studentima da na ovom mestu ne koriste “pomagala” koja proizvode buku. Inače, mi koji se nedeljama krećemo po gradskim ulicama sa studentima, obožavamo buku i “pravimo” je sa zadovoljstvom.
Ispred škole “Milan Petrović” dočekali su nas nastavnici sa istaknutim porukama na kojima je ispisano “Štrajk”. Nadvikivali su se sa uličnim saobraćajem, nisu imali megafon, govorili su o osvajanju slobode, solidarnosti, ljubavi, zajedništvu, važnosti obrazovanja, ali ni jednom niko nije prozbori reč o tome koliko je težak njihov posao. Oni i ne misle u toj kategoriji, oni su kao i njihovi štićenici osobe sa anđeoskim krilima i očima, bezgranično su humani prema njima, oni su u višim sferama života u kojima su blagost i predanost slabijima moto života. Obraćali su se studentima uz mnogo puta izgovoreno “Hvala vam što ste nas pokrenuli”, pa opet “Hvala”, pa opet “Hvala, sa vama smo” sa rukom na srcu. I onda odoše zajedno ka Elektrotehničkoj školi…
Čitam tekuće vesti o studentima i štrajkovima,na društvenim mrežama, takoreći ne prestajem. Sve drugo čini mi se nevažnim. Novosadski SOS taksi (koji inače koristim, jer mi se dopada njihov telefonski broj) otvorio je liniju za studente i dva puta nedeljno raznosi im obroke. U Pozorištu mladih predstave se završavaju mini perfomansima podrške studentima, Srpsko narodno pozorište otkazuje predstave, umetnici pozivaju da se ne otvaraju izložbe, javljaju da neke prosvetne inspekcije odustaju od kontrole škola…
Biće ovo duga i teška borba, ali pomislim “što je brzo, to je kuso”. Do pobede! Biće nestašica crvenih rukavica, kupite ih što pre.