Krajem prošle godine (2022) u Beogradu je predstavljena knjiga Srđana Karanovića “Sam o sebi” (Geopoetika, 2022). Posvetio ju je Branku Cvejiću. Korzoportal
Postoje knjige sa kojima biste želeli da zaspite kako biste sanjali lepe snove. Upravo je takva autobiografija Srđana Karanovića Sam o sebi u kojoj piše o detinjstvu i mladosti kada je postao zauvek zaražen filmom, režirao je i pisao scenarije. U priču o svom životu umetao je sopstvene komentare iz današnjeg ugla i to je pisano kurzivom kao svojevrsna knjiga u knjizi. Pre prvog poglavlja, a ima ih 39, plus dela Iz albuma, napisao je Umesto uvoda – “ Došao je i dan koji sam dugo odlagao, dan kada ću početi da ispisujem (popisujem?) svoje uspomene iz detinjstva i mladosti. Dan sam nasumice odabrao (nedelja, 22. 12. 2020) i nije nimalo značajan. Znam samo da se već poduže osećam kao da mi je krenula ‘odjavna špica’ , što bi rekao naš poznati pesnik Dušan Radović. U šali priznajem da sam se kao redovni profesor FDU (Fakultet dramskih umetnosti) penzionisao, a da kao filmski reditelj i pisac scenarija – odavno ‘štrajkujem’. Uspomene bi se možda mogle zvati i Kako sam postao filmski reditelj ili Prvih 25 godina, ili tako nekako… Ipak, mislim da je Sam o sebi trenutno najpogodniji naziv…”
U knjizi – autobiografiji Sam o sebi Srđan Karanović niže rečenice poput filmski kadrova o majci i ocu, baki i dedi, o svojim univerzitetima gde je otkrivao operu, muziku, knjige, naravno i film (otac je bio osnivač Jugoslovenske kinoteke, deda poznati književni prevodilac do danas neprevaziđenog prevoda naslova knjige Prohujalo sa vihorom, Gone With the Wind), o prijateljima, o ljubavima, o Beogradu u kome se rodio i odrastao (u kome i danas živi), suočavanju sa smrću u porodici, o letovanjima na Jadranskom moru, o boravku u Londonu, o školovanju u Pragu, tamošnjim profesorima među kojima su i neki od najuglednijih filmadžija, o svojim praškim drugovima iz Jugoslavije i Goranu Markoviću i Rajku Grliću koji su mu prijatelji do danas, o doživljaju Praškog proleća i 1968. godini, o Americi… Karanovićeve opservacije predstavljaju kroki, sociološku studiju o građanskom životu u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, obojenu i nenametljivim psihološkim natuknicama koje čitaocu približavju važne osobe iz tog vremena, a i samu epohu. Stoga knjiga prevazilazi okvire porodičnog albuma sećanja i dobija dimenzije trajnog dokumenta dragocenog, kako se to već kaže, i za mlađe generacije, ne isključivo onih opredeljenima za film kao profesiju.
Nekoliko delova iz knjige Sam o sebi Srđana Karanovića
“… Na projekcije u Kinoteci počeo sam stidljivo da pozivam ‘ozbiljne simpatije’. One su uglavnom pristajale. Prijalo im je što če gledati Gretu Garbo, Marlen Ditrih ili Mišel Morgan i što neki muškarac ‘neće biti prostak’ sa njima. I nisam bio. Voleo sam da pričam sa njima o tom filmu koji sam izabrao jer sam mislio da će im se dopasti. Kad bi Cveja, Tasa ili Goran posumnjali da mi se neka devojka dopada, odmah bi pitali: – Da li si je vodio u Kinoteku?…”
“… Prvi put sam zaplakao kad sam, sa desnom rukom u gipsu, išao prema Slaviji i tramvaju. Kao i uvek, pazio sam da me niko od retkih prolaznika ne vidi da plačem. Brinuo sam za Mamu i Tatu, ali da budem iskren, najviše za sebe. Osećao sam se potpuno sam na svetu. Zašto me Mama nije poslala kod Bake i Dede? Tetka Vuka 2 i njeni su se iznenadili i naravno uzbudili kad su me videli. Bilo je zaista kasno. Smestili su me na neku sećiju u kuhinji, naterali me da nešto pojedem i ututkali me da spavam. Kad sam ponovo ostao sam, plakao sam dugo i jedva zaspao…”
“… Osim radosti i energije koju sam uvek imao kad sam snimao, imao sam i osećaj da pravim neki svoj svet…” (u knjizi je ovo pisamo kurzivom)
“… Još kasnije, kada sam putovao Amerikom i držao predavanja o filmu u Jugoslaviji, u više navrata sam govorio da se kod njih snimaju filmovi sa mnogo para, a kod nas – sa mnogo prijatelja. Mnogi su mi zavideli i imali su na čemu.” (u knjizi je ovo pisamo kurzivom)
Srđan Karanović je prvi Jugosloven koji je diplomirao na FAMU u Pragu (Filmová a televizní fakulta Akademie múzických umění). Bilo je to 1970. godine. Režirao je igrane i dokumentarne, kratke igrane i reklamne filmove. Grlom u jagode je njegova kultna serija. U intervjuu za Vreme rekao je povodom svog filma Sjaj u očima – “Tolerancija, bar na filmu, može da pobedi. Na jednom mestu u seriji Grlom u jagode tata Sreta kaže: ‘Na filmu je moguće sve što nije moguće u životu. Zato i volim film’. “