Sa veleštovanom urednicom korzoportala imam (za mene, njen stav ne znam) zgodan dogovor da mi svakog petka sugeriše temu naredne kolumne. To mi dosta pomaže jer unese značajnu količinu reda u haos koji mi je svojstven. Ove nedelje nasmejala me je do suza kad je sugerisala da pišem o tome kako sam „ostao normalan u Srbiji“ i koji je „Tibor Jona recept za sreću“.
Kad vidim sve normalne…
Odavno nisam dobio lepši kompliment. Normalan u Srbiji ?! Zvuči kao da sam dobio orden ili plaketu za životno delo. Orden normalnog u Srbiji sa zlatnim smislom. I lentom. Zlatna kolajna heroja održanog razuma.
U glavi mi je velika bina, hiljade publika tapše, veliki reflektori, sjajna svetla. Prilazi prošlogodišnji dobitnik, stavlja miogromnu dijamantsku tijaru na glavu, ja plačem, ko što treba u takvim situacijama i izneveravam. Ljudi u stotinama plješću sve frenetičnije. Odnekud se prolomi prasak za kojim usledi neprekidna kiša šljokica i šareniša. Neko prilazi i donesi ogroman buket najlepšeg cveća. Okolo sad već vrište od sreće svi. I prva pratilja i druga pratilja i miss najlepši osmeh. Hvala mama, hvala tata, bakaline, kondukteru u STUP Vršac. Ma kapirate.
Bilo kako bilo, nisam siguran da je urednica ovog puta na pravom tragu što se tiče teme. Ali, za sve ima prvi put. Naime, nisam uopšte siguran da je ostajanjem normalnim preduslov za ikakvu sreću. U Srbiji, barem. Ne kaže naš narod džaba da je blago onom ko mlad poludi jer mu život prođe u veselju. Van ludila, ovde, veselja nema. I zaista.
Ako smatrate da je normalno da dete kad se razboli ode u bolnicu, a ne na tviter da žicka novac za j život – u problemu ste. Ako smatrate da je normalno da u svakoj školi postoji barem toalet i sapun, ako smatrate da je normalno da se laž kažnjava, lopovluk sankcioniše, batine netolerišu, ako smatrate da je normalno da muškarac koji bije ženu taj koji mora napustiti stan, a ne ona, ako smatrate da je normalno da deca ne emigriraju čim zgrabe diplomu, ako smatrate da je normalno da grad ima vodu za piće, ako smatrate da je normalno da se niko ne prebija po haustorima jer ima drugacije mišljenje, ako smatrate da je normalno da se u politiku ulazi iz javnog interesa, a ne interesa tekućeg računa, ako smatrate da je normalno da ima i neki TV program sa školskim i obrazovnim programom, ako smatrate da je normalno da se deca vakcinišu, ako smatrate da je normalno…
… u problemu ste, jer vas život demantuje svakodnevno. Nije normalno.
Čini mi se, nisam sasvim siguran, da je normalno zapravo dezignacija koja sugeriše pripadanje većini koju povezuje slično mentalno stanje. Posledično, nenormalni su oni koji svojom mentalnom situacijom značajnije odskaču od normalne većine. Kada nenormalnost prevlada prvo se promeni to ko se nadalje ima smatrati normalnim. Odjednom, ko bi gori sad je doli, a ko bi doli sad je gori.
Postoji taj jedan film u kojem se ispostavlja da ludnicom zapravo upravljaju ludaci preobučeni u doktore, da su neki ludaci pravi, a neki su zatvoreni doktori. Izvor moći nove uprave je nekakvo zvonce kojim su prethodno pravi doktori vladali institucijom. U koga zvonce, u toga vlast! Tako je nekako i kod nas. Samo što nije zvonce nego tabloidi. I nije ludnica nego javni prostor.
I ispada tako da je Naš Narod opet u pravu. Veselje, tj sreća jeste u ranom ludilu, definisanom kroz ono što nam se plasira kao normalno. Znate ono kad premijer na nacionalnoj frekvenciji kaže ko je od novinara fin i pošten, a ko je od novinara đubre i izdajnik. To je to – nametanje nove normalnosti.
Ali, da ispoštujem urednicu. Koji je moj recept za sreću?
Nikako normalnost. NI-KA-KO. Samo ludilo, odbijanje da se prihvati stvarnost u kojoj je normalno da je žena objekat koji se tuče ili izrabljuje, da je sms metoda lečenja, da je škola bezvredna, da je Stranka biro za zapošljavanje, da se kriminal isplati, da se laž nagrađuje. Kad čujete da Požarevac mesecima nema pijaću vodu i da je to normlano – pod hitno poludite. Ne prihvatajte to kao normalno ako boga/isaka njutna znate. Kad vidite svog oca kako sa 70 godina života i 50 godina uredno uplaćivanog zdravstvenog osiguranja leži u bolovima na bolničkom krevetu bez madraca, preko čijih je žica tek prebačena neka gumena prostirka koja se inače koristi kao podloga za sprečavanje mokrenja po dušeku, samo u gaćama – poludite. Odbijte aktivno da to prihvatite kao normalno.
Kada vam otac u toj istoj bolnici skoro umre jer se uprkos polomljenim rebarima niko ne seti da pogleda da li mu je probijena plućna maramica… Poludite. Ni to nije normalno. Šta god radili samo ne prihvatajte stvarnost kao normalnu. Nije normalno i ne mora da bude tako. Može bolje. Kad vam dete dođe po hiljaditi put prebijeno iz škole pa se ubije jer mu niko ne pomaže u školi i jer školu baš briga, pa niko ne odgovara u školi – to nije normalno, poludite. Razlikujte se od te normalnosti.
Prosto – ko je lud budi mu drug. To je najzdravije. Normalne prepustite njima samima. Kakano je.
A možda se stvari i promene. (zamislite monolog iz poslednje scene Gopođe Ministarke, kamera zumira polako Živku dok govori) … Možda jednog dana prevladamo i mi ludaci. Nikad se ne zna. Dešavalo se… A do tada, samo ludo i samo nenormalno. Srećna vam Nova 2016!
PROČITAJTE I : behaton-diktatura-u-srbiji, gasicstan-gasic-gasici,deus-vult-bog-na-nebu-poligraf-na-zemlji