U okviru beogradske Kontakt konferencije, najvećeg događaja profesionalaca muzičke industrije, u Glavnom programu prve večeri (24. mart 2022) u Kolarčevoj zadužbini nastupile su pijanistkinje Branka Parlić i Nataša Penezić na koncertu „Pavana and more“. Piše: Bojana Karavidić. Foto: Manja Holodkov
Pijanistkinje Branka Parlić i nešto mlađa Nataša Penezić sarađuju godinama, stoga zajednički nastup na Kolarcu, na dva klavira, nije iznenađujući. Obe su posvećene muzici minimalizma i postminimalizma koju je Branka Parlić uz profesuru na novosadskoj Akademiji umetnosti, koncertno afirmisala decenijama, a tim tragom ide i Nataša Penezić kao docentkinja na beogradskom Fakultetu muzičke umetnosti gde je za pijaniste uvela predmet literature 20. i 21. veka što je muzika kojoj su obe opredeljene.
Već je tonska proba, na kojoj nam je kao Brankinoj novosadskoj „pratnji“ dozvoljeno da prisustvujemo bila događaj po sebi, jer sam prvi put čula kako se uoči koncerta dogovaraju glavni akteri, čula sam kako ocenjuju koji klavir ima topliji zvuk, koji je „zagušen“, videla sam ih kako se pokretom oka usklađuju preko lakiranih, crnih intrumenata. Branka Parlić i Nataša Penezić koračale su podijumom jedna ka drugoj od klavira do klavira, objašnjavale nešto, usklađivale nešto, čula sam glasove pijanistkinja koje će za koji čas, svečano preobučene stati pred zahtevnu publiku Kolarca.
I došao je čas koncerta „Pavana and more“ na Kolarcu. Branka Parlić i Nataša Penezić poklonile su se publici i sele jedna preko puta druge pred crne klavire. Jedan od njih birao je Ivo Pogorelić pred koncert na ovom istom mestu, pre nekoliko godina. U katalogu koncerta pročitala sam o kompozitorima čija dela će izvesti večeras, ali kada su počeli prepletaji prstiju po klavijaturama, sve sam zaboravila. Hipnotisana, slušala sam kako se tipke boje slonove kosti, presečena crnim, dopunjene pedalama, pretvaraju u muziku Svemira kroz koji sam lebdela, nošena Brankinim i Natašim prstima.
U redu iza mene, u koncertnoj sali Kolarčeve zadužbine, u kratkim pauzama izvođenja, dok aplauz preskače rampu, neko je tumačio i delo, i kompozitora. Čuljila sam uši. Dodatni čas, besplatan. Mislim da bi se Branki Parlić i Nataši Penezić ovo dopalo. Ali one sada prepliću po kandžama dve crne, neutažive zveri, veličanstvu Klavir i reči ih ne zanimaju. Neštedimice prosipaju niske bisera pred publiku koju i ne vide, jer reflektori upereni na njih dve brišu naše likove.
Tonem u blaženstvo tonova Stiva Martlenda „Mr Anderson’s Pavana“ (1998), Dragoljuba Ilića-Ilketa „Mindfields“ (2020), Gevina Brajersa „After Handel’s ‘Vesper” (1995), Meredit Monk „Ellis Island“ (jedina žena!), Vilijama Daksvorta „The Time Curve Preludes Nos 719 (1978), „Imaginary Dance No.5“ i ponovo Gevin Brajers „White’s SS” (1977). Ceo koncert protekao mi je u muzičkoj nirvani proizvedenoj Brankinim i Natašinim prstima. Kao da su mi se spojile u jednu ličnost. Ipak, red je navesti da su imale solo nastupe u ovde navedenoj trećoj tački Branka Parlić, u petoj Nataša Penezić.
Sa kompozitorom Dragoljubom Ilićem-Ilketom
Gledaju se njih dve Branka Parlić i Nataša Penezić preko uglancanih površina crnih klavira, u ogledalu. Dogovaraju se treptajem, krajičak usana je vođica za naredni pokret prsta na klavijaturi i stopala na pedali. Tonem u san, onda me trgne dirka tamnog zvuka – „Probudi se“, opet niz svitaca, lebde u mraku, sa njima sam. Koncertnom salom Kolarca raspršuju se biseri, kotrljaju se u nedokučivu bezvremenost. Budna sam. Ako postoji Apsolutno, onda je njihova ritmička i tonska usklađenost takva, to je moj doživljaj večerašnjeg koncerta. Muzikolozi neka analiziraju.
Solistički nastupi na zajedničkom koncertu, Branka Pralić, Nataša Penezić
Jedva čujni tonovi poslednjih akorada struje kroz instrumente, kroz vene, kroz prostor, probijaju zidove koncertne dvorane i odlaze u svemir. Reflektori smanjuju sjaj, onda se gase. Pijanistkinje ostaju u mraku. Publika shvata da je kraj. Aplauz traje. Reflektori se pale. Kraj koncerta. Zar?!