Žensko oko „Mediteran i Orijent” iz moje arhive.”… Nećemo se ni osvrnuti, a doći će kraj leta. Kada padnu prve hladne kiše, u našoj kući prestaje da se pije „mastika“. Osvežavajući, zanosni miris ovog aperitiva gubi bitku pred karanfilićem u kuvanom vinu. Ali je Kavafi ne gubi ni pred kim, ni u jednom godišnjem dobu.“ Piše: Bojana Karavidić. Foto: Jelena Gligorić
Zagledana u nigde, Žan Moro sa crnima načarima koje prekrivaju polovinu lica, strastveno uvlačeći dim iz cigarete, sedi u pariskom bistrou za stolom na ulici, a ispred nje je čaša beličastog pića, sa kockicama leda. Slika je iz filma čijeg imena se ne sećam, kao što tada kada sam ga gledala, nisam znala koji je to napitak boje mleka. Možda i nije bila baš ta glumica, možda Fransoaz Dorleak, ko će znati? U svakom slučaju, jedna od njih ispija meni tada nepoznato piće. U međuvremenu sam naučila da se pomenuto piće naziva „perno“.
Ko želi na brzinu da fascinira okolinu, može u nacifranom kafiću da poruči to isto. „Ako nemate, pa, onda molim jedan pastis“. Ta pića još nisu odomaćena kod naših ljubitelja čašice. Viski je proverena tekućina!
Pre neki dan, u TV reportaži iz ratom zahvaćenog južnog Libana, gledam arapske borce u gradu Tiru kako u pauzi ratovanja hvataju predah uz čašu u kojoj se, poput mleka, beli tečnost, koja, po svemu sudeći, nije mlečni proizvod. Znam, to je „arak“. Da ga piju Turci zvao bi se „raki“, Grci „uzo“, Makedonci „mastika“. I sve je to jedno te isto piće – aromatično, jako.
U kafanici u nekom turskom mestu, sigurno niko ne misli da je preterano otmen kada poruči „raki“ koju su pili svi njegovi muški preci. Ljubitelji hedonizma, u ušuškanim hotelima večne epohe uživanja, svakako ne razmišljaju o okolini kada naručuju „pastis“ ili „perno“. Oni samo žele da im se malo zavrti u glavi, da držeći čašu sa zamagljenim pićem slatkastog mirisa, ali ne i ukusa, možda zamisle kako li je izgledao život u Darelovoj Aleksandriji. Oni još zamišljeniji, šaputaće Kavafijeve stihove – „Broda nema za te, niti jedne ceste./I svoj život kojeg si ništio ovdje/uništio u cijelom si svijetu…
Ooo, uzvikuju turisti iz kontinentalnih predela opijeni mediteranskim mirisima, dok bojažljivo guckaju „uzo“. Svaki novi gutljaj je sve veći. Ovo drevno grčko piće pravi se vekovima od grožđa i trava, dodaju se anis, gospino bilje (vrsta slatkog korena), nana, četinari, mirođija i badem. Kome se ne bi vrtelo u glavi već od samog pomena ovih biljaka. Ne toliko kao u konzumiranju, žene su imale važnu ulogu u pravljenju „uza“, pa je preduzimljiva Grkinja udovica, početkom 19. veka proizvodila ovaj alkoholni napitak i krstila ga „Udovičin uzo“.
Njegova preteča je „raki“ spravljan u Vizantiji, odnosno Otomanskoj imperiji. Kako su carstva propadala, ovo piće dobijalo je nove domovine i nazive. Region Mediterana i Bliskog istoka ostajao je isti, iako su se umešali i Francuzi, koji retko propuštaju priliku za vrhunskim čulnim zadovoljstvima u domenu pića i hrane. „Pastis“ proizvodi i francuska firma Perno, pa je odomaćeno da se naruči i pod tim imenom. U jednom davnijem periodu ovo piće stavljeno je van zakona, jer se smatralo da suviše žestoko deluje na telo i dušu. Zabrana je kratko trajala, pa se mediteransko-orijentalni napitak ponovo belasa sa kockicama leda, razređen vodom, u bistroima i aperitiv salama.
I, tako…Nećemo se ni osvrnuti, a doći će kraj leta. Kada padnu prve hladne kiše, u našoj kući prestaje da se pije „mastika“. Osvežavajući, zanosni miris ovog aperitiva gubi bitku pred karanfilićem u kuvanom vinu. Ali je Kavafi ne gubi ni pred kim, ni u jednom godišnjem dobu.