Trst je bio glavna luka u doba Habzburgovaca. To je grad u kome su drugovali Tršćanin Italo Zvevo i Irac Džejms Džojs. Trst, san i java mnogih u prošlim vekovima, za neke i u ovom, 21. Korzoportal u šetnji 2015.
U Trst smo ušli bez uobičajenog uzbuđenja kada se prelazi granica, jer – nije je ni bilo. Evropska unija! Moje poslednje sećanje na ovaj grad takoreći ne postoji. Na letovanju u Rovinju brodom smo skoknuli preko. Bilo je to 1982. godine u julu. Tada nisam kupila ni cipele, ni farmerke, već samo jeftinu crvenu majicu, krišku lubenice (prvi put sam videla da neko prodaje kriške lubenice!) koju sam pojela na pijaci i dva paketa pampersa za drugaricu u Beogradu koja se netom porodila (nestašice su tada, posle Titove smrti postale prateća pojava naših života). I evo me sada, prvi put autom putujem u ovaj primorski, pogranični grad koji je u doba Habsburgovaca u 18. veku bio proglašen za slobodnu carsku luku na Jadranu. Već to govori koliko je bio važan Trst i otkuda u njemu dominira habsburška arhitektura.
Ulazimo u grad pored zastrašujuće ogromnog šoping mola i brojnih prodavnica/modernih radionica automobila koje šljašte brendovima. Zatim nas obuzima miris pržene kafe, dok se sa leve strane puta koji vodi u centar grada proteže kompleks Illy. Trst je i sad važna luka za uvoz i preradu kafe, a u doba statusa slobodne luke u 18. veku privlačio je brojne trgovce i zanatlije iz raznih krajeva, među kojima je bilo i Srba. Nije se trgovalo samo kafom.
Kanal grande je okružen građevinama različitih stilova među kojima dominira srpska pravoslavna crkva Sv. Spiridona. Poveljom Marije Terezije 1751. Srbima je odobreno da osnuju crkvenu opštinu i otvore školu, pa je početkom 19. veka Trst postao naš svojevrsni kulturni centar u koji su dolazili Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Njegoš, Lukijan Mušicki, Joakim Vujić, Mihajlo Obrenović… Oko Kanala i u centru, do danas se nalaze palate koje su gradili bogati Srbi. Jedna je braće Damjana i Jovana Riznića iz Sarajeva koji su bili među prvim doseljenicima u ovaj grad. U ondašnjem Trstu vrsni arhitekti sagradili su i palate Čezevića, Nikolića, Bota, Bajovića, Radenkovića… Radoslav Petković je napisao naš najnagrađivaniji roman Sudbina i komentari u kome se bavi malom srpskom zajednicom u Trstu u tom dobu. Piše:
… Volkov je u Trst stigao u aprilu, posle plovidbe brikom Sveti Nikola – koju je, jedino, želeo da zaboravi – i smestio se u palatu Kurtović, na Trgu Ponte Roso, uz samu Crkvu Svetog Spiridona. Prozori njegovog stana su gledali na Kanal Grande – veliki prozori na prvom spratu palate građene otmeno, ali bez kinđurenja…
… Dva barokna tornja Crkve Svetog Spiridona jasno su se ocrtavali u veduti grada; sama crkva je, pak, izlazila na usku ulicu koja je vodila ka Kanalu Grande; na svakom tornju je bio po jedan časovnik, a fasadu su krasili polustubovi sa kapitelima, koji su Grke što su ovu crkvu gradili trebalo da podsećaju na otadžbinu.. Iznad glavnog ulaza bila je bogato pozlaćena bakarna ploča sa reljefom…
Ovu crkvu sagradili su Grci. U 18. veku Srbi su bili označeni kao ilirska nacija grčke vere i borili su se za crkvenu službu na svom jeziku u Trstu. Vodili su 34 godine spor sa Grcima pred sudovima oko te crkve, kako romaneskno opisuje Petković:
… podaci govore da su, u tom času, u Trstu nastanjene četiri grčke i četrnaest srpskih porodica – što Srbi, opet, ističu kao svoju značajnu prednost. Gužva se okončava 1782. godine na način koji dokazuje da su i jedni i drugi, pre svega bili dobri trgovci; Srbi od Grka otkupljuju Crkvu Svetog Spiridona, a ovi podižu Crkvu Svetog Nikole…
Crkva Sv. Spiridona
U Trstu, 2015. otarasili smo se auta i počeli pešački pohod na grad koji je u Jugoslaviji predstavljao modnu Meku. Trg Ponte Roso (Trg Crveni most ) bio je iz vizure Jugoslovena jedini outlet na svetu, a Darvilove staklene vitrine prepunjene nakitom i satovima bile su u blizini, očaravajuće. Pravi Doručak kod Tifanija! Ulicom Karduči osvajali smo i elitnije delove grada. Tada. Sada smo bez šopoholičarske groznice, opušteni, seli u kafe gde su nekada vreme provodili Italo Zvevo i Džejms Džojs.
Zatim sam tumarala gradom u kome su se nekada živeli Nemci, Grci, Srbi, Hrvati, Jermeni… Italijani, naravno. Žagorilo se na tim jezicima. Ukazivale su nam se palate, zgrade, trgići i trgovi, ulice oivičene bogatim krošnjama, uličice gde zalaze samo Tršćani. Nabasala sam na nekada kultne robne kuće Koin i Upim koje sada izgledaju kao prestarele, neudate devojke koje još očekuju da ih neko zaprosi. U njima blago miriši na slavnu prošlost. Ja sam jednu od njih zaprosila. Kupila sam aparatić za espreso, starinski, obeležje države esspresa koji je osvojio svet, i grada koji delom i danas živi od trgovine kafom. Italijanski kvalitet i proizvod od 1933, tako piše na aparatu.
Kada se spustila kiša nije bilo ulične panike. Samo su odjednom iskrsnuli prodavci kišobrana svih veličina i šetnja je nastavljena. Kupila sam jedan veliki, bordo, za dvoje, od crnog, crnog mladića, a kakvih drugih nego blistavo belih zuba kakve čovek bele rase nikada ne može imati.
Ponovo prolazim pored kafea koji je obeležen tablama na kojima piše da su ovde nekada….čitam samo imena – Džejms Džojs, Italo Zvevo. Džojs je došao u Trst 1903. i brzo su se sprijateljili, vodili žustre rasprave o književnosti, obojica predstavnici psihoanalitičke metode u pripovedačkoj prozi, ali različiti jer je Irac pripadao poetskom idealizmu, a Zvevo materijalnom racionalizmu. Inače, kako to obično biva, Zvevo nije bio priznat u rodnom gradu, iako je sa 30 godina objavio već drugi roman i pozorišno delo! Malo su mu se i podsmevali. Pošto sam u gradu gde se rodio Zvevo 1861. (kršteno ime Etore Šmic), najznamenitiji tršćanski književnik još nekoliko reči o njemu iz predgovora Erosa Sekvija u knjizi Zenova savest, (Službeni Glasnik):
… A pisalo se i još uvek se piše o “lošem” jeziku kojim su sačinjeni Zvevovi romani. Možda zato Zveva i ne primećuje Benedeto Kroče, poštovalac otmene Kardučijeve rečenice, a možda je upravo zbog tog jezika, nepriznatog uhu naviklom na savršene melodije i ukrase konvencionalnog italijanskog jezika, kasno odato priznanje velikoj umetnosti. Ne treba se nimalo čuditi što su Zveva prvi otkrili stranci, oslobođeni predrasuda o tradicionalnim gramatičkim pravilima…
Tumaram dalje. Iskrsava ogromni, raskošni Trg italijanskog jedinstva za koga Tršćani kažu da je najveći uz obalu mora. Ne želim da proveravam. Neka ostane, možda, iluzija. U centru je barokna Fontana četiri kontinenta, bezbrojni, raskošni prozori Palate guvernera gledaju ka moru. I na ovom trgu čovek je mrvica, na čemu su i radili i rade vladari. Tu u okolini je mnogo toga što bi trebalo pomenuti, iako to prepuštam onima koji pišu turističke vodiče, da ne kažem bedekere. Ipak, kratko – Zgrada Tršćanskog lojda, Verdijevo pozorište, Rimsko pozorište, Berza rada, Palata Gopčević bliža je ponte Rosu važi za jednu od najlepših u Trstu – danas je Gradsko pozorište. U Palati Škuljević bio je Konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a Ivo Andrić je bio vicekonzul 1922/23. godine. Da. Sa svih strana prošlost koja je potpuno izbrisala moju, ličnu koja se odnosila isključivo na kupovinu garderobe posle neprospavane noći u vozu, te njeno prepakivanje pred granicom. U odnosu na moje novo čitanje grada i njegovih slojeva, sopstvena prošlost iz 70-ih godina 20. veka kao da je samo, bedno juče, pa se pomalo i stidim kakva sam zjaka.
Dok hodam tršćanskim ulicama kao da se iskupljujem zbog rupa u znanju. Ipak, više tumaram nagonski, ne zapisujem imena ulica, niti značajnih građevina, samo sam razrogačila oči. Odosmo uzbrdo na tvrđavu San Đusto gde se nalazi istoimena katedrala koja je dograđivana u dugom nizu vekova. Mozaici su iz 7. i 12. veka. Taj zamamni, uvek novi srednji vek! Ponovo ću doći u Trst, sigurno! Za sada ostaje neizbežan pogled na grad i veduta crkve Sv. Spiridona o kojoj pišu da dominira gradom. Pa, dominira.
I? Gde si bila, šta si radili, možda pitate? Tražila sam mikrosmose Klaudia Magrisa iz istoimene knjige (Mikrokosmosi, Arhipelag):
To je i grad što izjeda džigericu kao i Irska, edipovska, nepodnošljiva i nezaboravna utroba koja nagoveštava sreću da bi odmah izigrala obećanje, rađa potrebu da se o njoj neprestano govori loše, ali ipak neprestano govori. Za nastavnika engleskog (odnosi se na Džejms Džojsa, prim. autorke teksta) koji uveče, u kafani, pripit ili s malo više alkohola u sebi, šalje dođavola i Edipov kompleks, Trst je anahronizam i “nebeneimander”, obala na kojoj je nagomilan otpad Istorije, gde sve i suprotno od svega postoji zajedno, rame uz rame, iredentizam I vernost Habzburgovcima, italijanski patriotizam i nemačka i slovenska prezimena, Apolon I Merkur. U toj slepoj tački Jadrana, Istorija je klupko čije se niti zapliću…
Odjednom mi se pričinilo da je Trst jadranska Aleksandrija. Naslućujem Kavafija, Lorensa Darela, Mediteran sa dahom Habzburgovaca…Kakva kombinacija! Ali to nije tema. Ostaje neistražena realna maglina pod imenom Trst.
Bojana Karavidić
PROČITAJTE I:ponterossomemorie, nova-knjiga, rucak-sa-uliksom