Miodrag Majić (Beograd, 1969), sudija Apelacionog suda u Beogradu. Piše prozu. Vikend priča „Bitno i nebitno“ iz njegove zbirke  „U ime naroda“ (Lyceum Iuris, Subotica, 2019). Ilustracija: Izložba „Krugovi“, Lazar Marković, KC Novi Sad.

– Okrivljeni, da li priznajete da ste izvršili krađu?– Koju?

– Ove dve kobasice, što navodi tužilac.

– Priznajem, poštovani sude… Bio sam gladan…

– U redu. Danka, stavite ovako… „Okrivljeni u potpunosti priznaje da je oduzeo tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist…”

– Izvinite… Hteo biʼ još nešto da kažem…

– Samo ako je bitno. Potrebno je da razlikujete bitno od nebitnog, da ne gubimo vreme!

– Pa… Mislim da je bitno.

– Hajʼte onda… Mada, već kasnimo…

– Bio sam strašno gladan!

– Dobro, to smo već čuli. Je lʼ ima nešto što je bitno?

– Je lʼ to nije bitno?

– Šta?

– Pa… to da sam bio mnogo gladan i da sam kobasice uzʼo zbog gladi.

– Nema potrebe da ponavljate ono što ste rekli. Gladni ili siti, ukrali ste ih. Da li se kajete?

– Kajemo se. Naravno da se kajemo. Ali…

– Unesite u zapisnik da se okrivljeni kaje. Šta „ali”?

– Tri dana nisam ništa jeo… Bio je onaj mraz za Svetog Jovana, pa ljudi nisu izlazili iz kuće ni đubre da bace, kontejneri prazni… A umrla je gospođa Soka iz prizemlja koja mi je, kada hrani mačke, ostavljala hleb u kesi… Ničeg nije bilo da se jede te nedelje. Samo sneg i pikavci.

– Pobogu, je lʼ Vi razumete srpski? Koliko puta ponavljate jedno te isto? Odgovarajte na pitanja koja Vam postavljam, i nemojte da mi pričate priče.

– Oprostite… Mislio sam da je to bitno.

– Šta?

– Pa da ništa nisam jeo. Ni mokru koru hleba. I da kobasice ne bi uzʼo da nije bilo tako. Ne znam da li ste to nekad doživeli…

– Pustite Vi mene. Ne sudite Vi meni, nego ja Vama i nemojte da me prekidate. A ako baš želite da znate, ni ja od jutros ništa nisam jela, pa ne kukam.

– Izvinite… Ja ne znam tu proceduru, samo sam želeo da Vam objasnim zašto sam pojeo… I, mislio sam da je bitno… Ali, eto i Vi kažete da ste gladni pa ništa…

– Je lʼ molite za sebe što blažu kaznu?

– Šta da molim?

– Da Vas blaže kaznimo. Da ne idete u zatvor.

– A je lʼ to bitno?

– To je bitno, ne bih Vas pitala da nije.

– Onda molim. Vi najbolje znate. Ja ne znam da razlikujem šta je bitno… Samo sam bio gladan, i uzeo sam…

– Dosta više! Sedite.

– Razumem.

– Osuđujem Vas na novčanu kaznu od sto hiljada dinara. Umesto zatvora, dobili ste blažu sankciju. Platite to, i slobodni ste. Prihvatili smo da ste delo učinili u posebnim okolnostima, iako za to i nema baš nekih dokaza. Izašli smo Vam u susret. Da li ste razumeli?

– Razumeli smo… Samo…

– Molim Vas, nemojte opet… Pre pola sata je počela pauza, a mi još uvek–

– Neću, nego… Ne znam da li je i to bitno, ali…

– Šta sad „da li je bitno”?

– Ja ne mogu da platim tu kaznu.

– Kako to mislite?

– Tih sto ʼiljada… Ja tolʼke pare nikad nisam vidʼo u životu…

– Molim?

– Ja nemam ni dve hiljade… Ja nemam ništa, sudijo! Ne znam da li razumete?

– Gospode Bože! Zamajavate me nekakvim pričama, a najbitniju stvar, da nemate da platite, niste mi rekli! Sada moram da menjam zapisnik. Je lʼ vidite šta radite?

– Pa kako nisam rekʼo? Rekʼo sam da sam uzʼo kobasice jer ništa osim pikavaca nije bilo… Jedino što nisam znao da razdvojim bitno od nebitnog… Izvinite…

– Ništa… Ako nemate da platite, onda mora zatvor. Danka, prepravite samo zadnji red: „…pa ga sud osuđuje na tri meseca zatvora!” Je lʼ sad u redu?

– Jeste! Hvala sudijo! Bolje zatvor. Vi najbolje znate šta je bitno… Šta ja znam…

– Znamo. Zato smo tu… Doviđenja.

– Doviđenja.

– Danka, pomerite mi, molim Vas, sledeći pretres za pola sata, jer ću da se srušim. Od jutros sam samo onu Vašu kiflu stavila u usta. A ovaj zapeo o kobasicama i gladi kʼo u inat.

(29. jul 2018)

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *