Alan Vilson (Glazgov, 1983) piše kratke priče, romane, drame. Vikend priča “Par” je iz njegove prve objavljene knjige “Raspadnuti od ljubavi” (Partizanska knjiga, 2019). Većina njegovih priča su u izvesnom smislu o ljubavi – u pitanju su parovi, ili porodica, seks ili sebičnost, bilo koja ljubavna forma. Vilson kaže da u ljubavi uvek postoji elemenat tragedije ili elemenat komedije, zavisi kako čitalac tumači. Prevela sa engleskog Nataša Srdić. Ilustracija: radovi polaznika novosadske Škole keramike – Trg keramike.

Nada Ninkov

Uspravio sam se kad je Eni upalila svetlo.

„Skočio si“, rekla je.

„Već sam bio budan.“

Eni je sela pokraj mojih stopala i skinula peškir s glave. Kosa joj je bila mokra i zamršena.

„Sanjao sam da mi je ispao zub“, rekao sam.  „Bilo je čudno. Pogledao sam se u ogledalu i baš u prednjem delu usta nedostajao je zub. Nisam čak ni znao šta se desilo. I uspaničio sam se. Ali, pronašao sam zub u lavabou.“

Trljala je kosu. Od pokreta joj je spao peškir kojim je bila ogrnuta i skliznuo joj u krilo.

„A ti si bila na odmorištu, ali je ono izgledalo drugačije. Bilo je kao naše odmorište, ali drugačije jer se nalazilo na vrhu stepeništa. I ja sam se popeo. Ti si se pela merdevinama, a ja sam rekao: ‘Eni, nisam čak ni osetio, ali zub mi je ispao.’ I dok sam ti govorio, osetio sam krv u ustima. Nisam je osećao do tog trenutka. Obrisao sam usta i šaka mi je bila sva krvava. Ti si pobesnela. Rekla si: ‘Neću sad da pričam s tobom.’ Video sam da si plakala, pa sam sišao stepenicama i pogledao zub u ogledalu.“

„Stalno sanjaš kako se ljutim na tebe.“

„Znam. Ali, čudno je to sa zubom.“

„Možda bi trebalo da odeš zubaru.“

„Možda. To je bacanje para.“

Kosa joj nije bila suva, ali pustila je. Počela je da utrljava hidratantnu kremu gore-dole po rukama, a onda i po stomaku. Posmatrao sam kako telo počinje da joj blista. Posmatrao samjoj grudi. Nikad nije stavljala kremu na grudi.

„Danas imam taj sastanak“, rekao sam.

Gledala je u ormare obložene ogledalima.

Provlačila je četku kroz kosu.

„Koji beše?“

„U galeriji. Sastajem se sa ženom koja odlučuje o tome koja će dela lokalnih umetnika izložiti.“

„O, dobro onda. U koje vreme?“

„Nije precizirala. Rekla je da odem da proćaskamo kad god mogu, pa ću otići danas.“

Prestala je da se češlja i uključila fen. Buka nije pomogla mojoj glavi. Rastresala je kosu i na sekund joj se zaglavila između prstiju. Razmišljao sam kako da zabeležim taj trenutak. Kako bi izgledao. Čak ne bi uhvatio ni obličje žene. Nje. Takav trenutak se jedino može zabeležiti na neki drugi način. Da bi bio prikazan u pravom svetlu. Njena suptilnost. Ponekad se tako rađaju ideje. A nekad prosto slikaš i pustiš da se slika razvija. Ali, sve sam više razmišljao o tome da radim druge stvari. Svakodnevne stvari. Na primer, da upotrebim emulziju i vidim šta ću dobiti. Samo skoknem do B&Q i pokupim nekoliko limenki farbe. I krenem da šaram po nekom zidu u ulici.

Nije bilo ispravno to kako je neprestano nameštala peškir oko sebe pozadi.

Fen se pregrejao i isključio. Uzdahnula je i rekla: „Setićeš se da opereš veš? Potrebna mi je ta haljina za sutra uveče.“

„U redu. Ali, mogla bi kasnije da mi pošalješ poruku i podsetiš me. Ili mejl.“

„Zašto to ne obaviš ubrzo da ne bi zaboravio? Moraće brzo da se uradi kako bi se osušila na vreme.“

„Hoćeš sad?“

„Pa, ne mora da bude odmah, ali uradi to što pre da ne bi zaboravio.“

Predrag Jovanović 

Ustala je i stavila brus. Ostavila je peškir na krevetu i jedino je imala brus na sebi. Sagnula se prema fioci s donjim vešom. Neko vreme je bila tako sagnuta. Da je ušao neko nepoznat, izgledalo bi kao zavođenje. Kao da ona mene zavodi. Kao da me izaziva telom.

„Možeš da mi opereš i gaćice? Jedva da su mi neke ostale. Možeš da opereš one velike? U korpi su.“

„Još nešto?“

Sad se kretala po sobi. Obukla je gaćice i uzimala šminku i još neke stvari. Navlačila košulje, a potom ih svlačila. Ostavljala ih da leže po podu. Ostavljala ih za neki drugi put.

„Ako ima još nečeg. Šta ćeš ti obući?“

„Imam ono odelo koje mi je doneo tata. Mogao bih to da obučem.“

Prekinula je rutinske radnje i zurila u mene.

„Alekse, ono je teget boje. Ne možeš da obučeš teget odelo. Svi će nositi crno.“

„Nemam crno odelo.“

„Zar ne možeš da pozajmiš od nekog?“

„Aha, to ću da uradim. Prosto ću otići do komšija prekoputa i reći ću: ‘O, izvinite na smetnji, gospođo, mogu li da pozajmim Vaše crno odelo? Obim grudi 100cm. Imate li tu veličinu? Šta? Samo 16? Okej onda, probaću to. Ne? Pa, hvala u svakom slučaju, baj-baj!’ To ću uraditi. Dođavola.“

„Ne obraćaj mi se tako. Nema razloga da mi se tako obraćaš.“

Eni je sela na krevet i ponovo uključila fen. Kliknuo je, ali nije radio. Isključila ga je i uključila još nekoliko puta. Uzdisala je.

„Dođavola“, rekla je.

„Samo sam malo pod stresom“, rekao sam.

„Pa, i ja sam, ali ne istresam se na tebi.“

„Nisam nameravao da se ljutim.“

Fen je proradio i ona je osušila kosu. Ispravila je, a ja sam se ponovo zapitao koji je najbolji način da uhvatim to kako joj se kosa probija kroz prste.

Oprema teksta korzoporta

“Raspadnuti od ljubavi”, Partizanska knjiga, 2019

https://www.partizanskaknjiga.com/

Pročitajte i druge vikend-prica

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *