Mile Davidović je samouki slikar iz sremskog sela Bačinci. Ljiljana Madžar  Stojković otkrila ga je u Novom Sadu pre nekoliko godina i od tada prati njegov rad. Opčinjena ovakvim talentom, kupuje njegove slike. Piše za korzoportal. Na fotografijama su Davidovićeve slike.

Jutro sunčano, divno, pravi dan za Najlon.

Ritual počinje pogačicom sa čvarcima, zatim šetnja, možda neka kupovina pa onda jaka domaća kafa sa limunadom kod Džafera. Sve  uobičajeno i prijatno.

Ali, život ne bi bio veličanstven kada se ne bi dešavale nepredviđene stvari. Pomisliš, sve ti je poznato i predvidivo, a onda se dogodi nešto što te iznenadi i sve se odjednom preokrene.

U jednom običnom  nedeljnom jutru, Najlon je prestao da bude onaj “stari”,  pun glasova, buke, šarenila i starudije, dakle, sasvim izvesnih stvari.

Nekoliko slika, velikih uljanih platana, okačenih desno od ulaza, na dud koga više nema,  jedne junske nedelje pretvorilo ga je u sasvim posebno mesto i uzdiglo visoko da više niste sigurni gde se nalazite. Da li šetate kroz kulise italijanskog filmskog nadrealizma ili ste se našli u gužvi neke Njujorške galerije? Međutim,  svakako znate da ste se sreli sa nečim što je posebno što će izdvojiti  ovaj dan i staviti ga na mesto gde čuvate događaje koje pamtite zauvek.

Platna vas navode da ih gledate i zagledate, iz blizine, pa onda malo podalje i sa strane, a tek se posle  toga pitate šta na njima vidite.

Kada privlačnost malo popusti, primetite da pored njih stoji stariji čovek i da ona pripadaju njemu, ali ne znate po kom osnovu. Potpuno odudaraju od mesta na kome se nalaze. Na čoveku koji ih možda prodaje ili samo čuva dominira pogled. Dva plava oka kao dva skenera, posmatraju mirno svet oko sebe.

Odkuda te slike ovde, prvo je pitanje koje vam pada na pamet, ali znate da je to  neumesno jer i platna i čovek zaslužuju poštovanje.

Platna su potpisana, ali mi je slikar nepoznat.

Ni takve slike nikada nigde nisam videla.

Neka čudna fantastika, čiste, vedre boje, mnogo detalja, nakrivljene kuće, golubovi, guske, ljudi, kukuruzi, ograde, žene, muškarci, deca, konjići…  Sve u nekom savršenom skladu, koji vam snažno šalje poruku da je život bogat i lep. Gledam ih i osećam kao da svuda okolo i po meni pada neki prah sav od zlata,  lepote i dobrote.

Tako sam upoznala slikara Mileta Davidovića.

– Slikati za mene znači živeti, rekao je Mile, a tu je misao ponovio mnogo puta.  Možda je baš zbog toga počeo da slika, davno, prvo  na papirnim kesama a onda, kako je uspevao da nabavi materijal, preko raznih kartona i salonita sve do velikih slikarskih platana. Iako slikanje poistovećuje sa životom,  prihode za život stiče od zemlje a ne od slika. Ono što zaradi slikanjem služi za nabavljanje većih platana I više boje. Prodaje ih, poklanja, biva i prevaren, ali nema veze, ne odustaje od slikanja.

U njegovoj biogarfiji kao vrednost nad vrednostima je porodica. A odmah posle,  malo sremačko selo Bačinci, u kome  vidi svu zemaljsku lepotu I otkriva najveće ljudske istine. Eh, kada bi svako mogao tako da voli svoj kraj?! Kada bi Miletovim pogledom posmatrao svet?!

Od tada je prošlo mnogo godina, a ja sam kuću polako punila njegovim slikama, Vojvodinom salašaraskom,  ljubavnim parovima koji plešu, koje je Mile nazvao “Tango amore”, pekarom kod Cice, plavim konjićima… I sve puno života, lepote, snage. Kakav je to slikar? Akademski? Naivan? Pitali su gosti. Onoliko je naivan koliko se Bosilj (Ilija Bašičeić Bosilj 1895-1972, slikar iz Šida) može smatrati naivnim slikarem.

-Kakav je to slikar? Akademski? Naivan? Pitali su gosti.

-Onoliko je naivan koliko se Bosilj (Ilija Bašičević Bosilj 1895-1972, slikar iz Šida) može smatrati naivnim slikarem.

Tačno je da na platnima nema apstrakcije, da se sve prepoznaje, figurativano slikarstvo, kako bi teoretičari rekli, ali tu je predstavljen jedan poseban, samo Miletov svet. Kao što je Bosilj stvorio svoj likovni svet. Klasifikacije su nekada prevaziđene, ne uklapaju se u život  jer ih on nadilazi.

Miletov svet odiše smislom, vedrinom, lepotom. Ako se prisetimo poruke Dostojevskog da će lepota spasiti ovaj svet,  onda se na njegovim platnima može pročitati i najdublja filozofija, jer lepota i harmonija su imenice, glagoli i pridevi njegovog  slikarskog jezika. Poznaje neku tajnu tehniku kojom uspeva da na posmatrača prenese  nadu, udahne smisao i šapne da je život vredan i lep. Koji blagorodan dar u ovom vremenu pomerenih vrednosti?!

Preplavi platna šljivama, belim radama, golubovima, rodama, sve nekud leti. A ljudi rade, vole se, plešu, deca se igraju, čini se da gledaš raj, a ne ne slike svakodnevnog seoskog života.

Ima još nešto što Mileta čini posebnim u odnosu na druge umetnike:  odsustvo stvaralačke krize, omiljenog umetničkog izgovora. Bilo je u njegovom životu mnogo drugih kriza, novčanih, zdravstvenih, poslovnih, porodičnih, ima ih i dalje, ali one se ne tiču  stvaralaštva. Uvek se nekako mimoiđu, pa kada Mile poradi na zemlji sve što treba i namiri životinje ( jer od zemlje se živi ), seda ispred štafelaja na običnu drvenu stolicu i nastavlja da slika.

Videvši kako I gde radi, shvatila sam šta znači nositi umetnost kao sudbinu.

Umetniku za stvaranje ne trebaju nikakvi posebni uslovi, a ni škola nije presudna. Sve to dobro dođe, ali nije bitno. Presudan je umetnički nagon, a kada ga Bog usadi u čoveka, nema te prepreke koju ovaj nagon neće pobediti.

Svaki umetnik nalazi svoj način da izrazi ono što mora.

Na ovom putu srećnika i mučenika se Božjom voljom našao i Mile Davidović.  Bojom i četkicom je uspeo da  svakodnevni život  preobrazi u predivnu fantaziju.

Već su ga pritisle godine i bolest, a još uvek mašta o ogromnom platnu, kakvo do sada nije imao, pa da sa mnogo plave boje islika sve, ali baš sve što je do sada video, sanjao,  osećao i naslućivao.

Želim mu dobro zdravlje i platno o kome mašta, pa da se razmehne po njemu svom snagom, talentom i iskustom.

Biće to Božje delo koliko i Miletovo.

PROČITAJTE I: intervju-zelimir-zilnik, ulicom-judite-salgo, ziva-umetnost, najbolja-kic-fotografija-2, https://korzoportal.com/jovan-bijelic-i-slike-iz-porodicnog-kruga, novi-sad-garaza-ili-park

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *