Vikend priča u naredna četiri petka imaće autorski potpis Mihajla Pantića (1957, Beograd), srpskog proznog pisca, kritičara, profesora Beogradskog univerziteta. Objavio je pedesetak knjiga studija, eseja, književnih kritika i antologija, uključujući i niz vrlo čitanih i nagrađivanih zbirki priča (prva izdanja): Hronika sobe , Vonder u Berlinu, Pesnici, pisci & ostala menažerija, Ne mogu da se setim jedne rečenice , Novobeogradske priče , Sedmi dan košave , Ako je to ljubav, Ovoga puta o bolu , Sve priče Mihajla Pantića I–IV , Priče na putu , Hodanje po oblacima , Priče od vode , Kada me ugleda ono što tražim . Dobitnik „Andrićeve nagrade“ i drugih. Priče Mihajla Pantića prevedene su na više od dvadeset jezika, uvrštene su u antologije i preglede u Srbiji i svetu. Foto: Izložba „(Pre) Crtano“, Muzej savremene umetnosti Vojvodine, jun, 2018. 
Liroj Niman, MSUV, 2018.
Jednom sam se vraćao iz Novog Sada. Ušao sam u pogrešan autobus. Posle izvesnog vremena, kada sam ustanovio da prolazimo kroz nepoznati predeo, pitao sam, suludo, mladu ženu koja je sedela na sedištu pored mene: – Izvinite, gde ide ovaj autobus?
Pogledala me kao da nisam normalan i, zaista, postoji milion inventivnijih načina udvaranja. Otišao sam do vozača koji mi je pri polasku poništio kartu: – Ko ti je kriv, što nisi gledao – rekao mi je, kao da i on nije bio taj koji je morao da gleda. (Ili Haron preveze svakog ko mu se ponudi, prethodno, možda i greškom, plativši obol, nemam pojma!)
Izašao sam u Rumi, i vratio se u Beograd vozom. U kupeu mi je neki krezubi čovek pričao svoj život. Ušao, seo, i odmah počeo da priča.
Mislim da ta mala dogodovština ima veze sa književnošću, ja i inače volim analogije, one mi pokazuju da svet nije baš tako proizvoljan i besmislen kako nam se čini. Analogije možda osvedočavaju postojanje Boga, koji, bez ikakve sumnje, veoma voli da pravi ukrštenice, a nama ostavlja da ih ispunjavamo svojim životima. Književnost jeste uočavanje i opisivanje analogija; priča je, kao i život, manje ili više složena ukrštenica, splet analogija. Dakle, kada počinjete da se bavite književnošću, što jeste vrsta putovanja jezikom, vi verovatno imate neku predstavu gde ste se zaputili. U međuvremenu, kako u pisanju odmičete, vidite da to pisanje vrlo lako izaziva nesporazume – ej, nisam tako mislio, ej, nisam to hteo – stalno govorite. Stalno nešto objašnjavate, stalno šaljete demantije i, najzad, u jednom trenutku, kada se voda popne do grla, poželite da odustanete, jer to nije ono što ste na početku zamišljali da jeste. Ne, nisam hteo da vam se udvaram (ko zna, možda i jesam!) i onda pokušate da izađete iz autobusa.
E, tu je razlika. Mislim, možete izaći iz autobusa, ali iz književnosti teško. Pomišljao sam i na to, da sve batalim. Ali, šta bih onda radio? Da li bi mi ostao ijedan razlog da se ne ubijem, jer je pisanje, uz ljubav, jedini istinski razlog da odložite samoubistvo. I tako se analogija ipak nastavlja; stalno slušam (čitam) kako mi drugi pisci, u svojim knjigama, naširoko i nadugačko izlažu svoj život. Neću da budem sasvim ciničan, njihova priča ume da bude zanimljiva. Ako ste naučili da slušate, svašta se može čuti. Pa sad, ostaje nam da slušamo.
Jesmo li se čuli?
Mihajlo Pantić „Ne mogu da se setim jedne rečenice“, Stubovi kulture, Beograd
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica