Sava Damjanov (Novi Sad, 1956), i nova Vikend priča korzoportala. Njegova proza prepoznata je kao postmodernistička. Piše romane ( Istorija kao apokrif, Itaka Jeropolitika@VUK…), eseje, priče ( Kolači, Nonsensi…), studije, bio je urednik časopisa koji su se bavili svetskom književnošću „Pismo“ i srednjoevropskom kulturom „Dunav“. Dobitnik „Brankove nagrade“, „Zaharije Orfelin“, „Laza Kostić“… Prevođen na više jezika. Predaje Srpsku književnost 19. veka i Kreativno pisanje na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakultetat u Novom Sadu.
Već dugo živim ovde, podno Petrovaradinske tvrđave, dovoljno dugo da bih znao gotovo sve. Tokom godina naslušao sam se mnogih tračeva, pikantnih uličnih priča, kafanskih anegdota, legendi i mitova, blebetanja istoričara i naučnika, zanosnih govora proroka, muzike koja katkad miluje a katkad bogme i grebe uši. Nagledao sam se lepote i rugobe, pratio rušenja i gradnje, prolećna šminkanja probuđenih žena i ukrašavanje fasada, unošenje pomodnih detalja u kuće, oficirske paviljone i crkve, talase plavog, svetog i mutnog Dunava, zastrašujuće noćne prizore u uskim uličicama, nedeljne terevenke u baštama i dvorištima. Uvek ću pamtiti mirise i ukuse koje sam samo ovde doživeo, ali i povorku likova koje sam poznavao, prijateljevao ili se sukobljavao sa njima.
Ne mogu baš da kažem kako sam sa budućim nadbiskupom i osnivačem Donjeg grada, Petrusom de Vardom ovce čuvao, ali smo zajedno pišali u pesak od kojeg su građeni prvi bedemi budućeg dunavskog Gibraltara. Iz obližnjeg cistercitskog samostana Belefons stizale su nam pretnje što novi gradić niče u obliku pentagrama, tog Sataninog žiga i simbola svih onih koji su Satani celivali zadnjicu. Aluzija je išla na račun Templara koji su ovuda nešto ranije projahali tokom jednog od krstaških pohoda na Svetu zemlju, sedeći jedan drugom u krilu, ostavljajući po jedno jaje u temeljima tek započetih gradskih zidina. Nas dvojica smo zauzvrat puštali vodu iz peska u šančeve koji su opkoljavali Tvrđavu, pa su se se u njima ravnopravno davili i cistercitska braća i sestre iz benediktinske opatije Presvetog trojstva. Sličnim trikom poslužio se i jula 1526. legendarni branitelj Tvrđave, Đorđe Alapi, koga sam nagovorio da protiv Turaka upotrebi i ona starodrevna templarska jaja: avaj uzalud, jer Turci su osvojili i Donji i Gornji grad, što znači da braća Temlari zapravo nisu imali muda! Ali zato su ih vek i po kasnije imali moj polubrat kapetan Pana Božič i njegovi odredi srpske milicije, kojima je baš zato posestrima vila pomogla u gradnji Leopoldovog, Inoćentovog i Josifovog bastiona. Svojim očima sam gledao kako će nešto kasnije, pobedivši mog školskog druga Ali-pašu, princ Eugen Savojski leći u podnožje tih bastiona (doduše pijan kao prasac!) i narediti svojim vernim šajkašima da ga prekriju malterom i kamenjem kao žrtvu-zidanicu. «Malo li ti je zavetna crkva Svete Marije Snežne, malo hiljade mrtvih na Vezircu, pederu sujetni?!» urlao sam na njega, ali me je pravom soldatskom šamarčinom ućutkao natporučnik baron Hagen, pošto je dobro znao da prinčeva žrtva koristi i pontonskom mostu između Petrovaradina i Novog Sada, koji je upravo postavljao.
Simeona Piščevića, budućeg ruskog carskog generala i memoaristu, upoznao sam upravo na tom mostu, pod svetlošću fenjera: poveo me je na bal kod barona fon Engelshofena, tadašnjeg zapovednika Tvrđave. Nije na mene ostavio naročit utisak: onizak i proćelav, Simke je nevešto ispod uniforme krio grbu trudeći se da kako-tako opseni razuzdane dame u krinolinama. U stvari, izdržavao se čuvajući svinje jednom šloseru i jednom ekmedžiji, ali je to krio kao zmija noge. Izvesno vreme bili smo cimeri u štali gospođe Šams, apotekarke, i tada mi se poverio rekavši kako on i nije Piščević nego Zaharija Orfelin, kaligraf, slikar i pisac glavom i bradom! Stoga u krčmi «Krumme Brücke« i nisam bančio sa njim već sa Orfelinom, koji je opet bio simpatičan čičica ali pomalo dosadan u stalnom dokazivanju da se na bečkoj Akademiji školovao sa Žan-Žak Rusoom i čak mu davao privatne lekcije iz prirodoslovlja. Pili smo bermet koji je spravljao lično dr Franc Šams, suprug moje gazdarice, apotekar, vinogradar i desna ruka gradskog dželata Karla Tišlera (koga će ubrzo zameniti Jakob Zah, a potom – kao kruna dr Šamsove karijere – njegov imenjak Franc Denkl). Ubeđivao sam ove prosvećene intelektualce da su dželatove usluge preskupe: koji normalan čovek u današnje vreme može izdvojiti 6 forinti za sečenje jezika, čak 24 za lomljenje na točku ili nabijanje na kolac, za komplet torturu 32, za šibanje, kamenovanje i udaranje žiga 36, a za vešanje, sečenje glave ili spaljivanje neverovatnih 65 forinti i 70 krajcara? U tim raspravama podržavao me je jedino učeni Dositej Obradović, ne zato što mi je bio kućni prijatelj, nego zato što je više voleo da krka nego da loče, a njegove replike umele su da smuče čak i sam bermet, pa bi gosti posle pražnjenja utrobe trčali pravo u gostionicu «Wurstküche“, da je ponovo napune. Inače, Dositej je imao ozbiljan šprahfeler, kao i carica Marija Terezija koja ga je stoga na njihovim tradicionalnim šetnjama bedemskim rogom Gornjeg grada (po serbski Hornwerk-om!) redovno molila da je prestane zajebavati i počne samo jebavati…
Mada to u ovim krajevima niko ne zna, prvi slavni zatočenik Tvrđave bio je moj teča: da, da, za čuvenog pisca i filosofa Frančeska Apostolija još davno se udala moja najmlađa tetka i upravo njoj (samo njoj!) obraćao se iz tamnice u svojim Sremskim pismima. Doduše, moja tetka-Rožika bila je pomalo ljubomorna jer su pisma odisala dahom bludničenja sa ovdašnjim krčmaricama, osobito sa tajanstvenom gospođom Wirthin za koju je doslovce napisao da mu je «svirala svoj solo u budoaru, uz uljanicu i sveće i kao flauta umilan glas»; šta bi tek nesrećnica rekla da je znala kako se ponašao drugi slavni robijaš ovog zdanja, vožd Karađorđe?! Taj je i pored lošijeg tretmana (boravio je u prljavim vojničkim kazamatima, a ne u oficirskom paviljonu kao Apstoli!) dilovao barut i džebanu sa ovdašnjim Turcima, često uzimajući neku maloletnu hanumu umesto deviza?! Ili genijalni pesnik A.G. Matoš, koji je – kako sam kaže u svojoj autobiografiji – pobegao «iz petrovaradinske buvare, iza Wachzimmer-a, krijući se među felinijevskim dojkama neke babetine s korpom i suncobranom, sluškinje ovdašnje»: genije pominje Frederika Felinija i njegov «Amarkord» decenijama pre nego što je ovaj snimljen i uopšte, pre nego što je filmska umetnost stvorena?! Najzad, zatvorsku ćeliju delio sam u osvit Prvog svetskog rata sa kaplarom Jožicom Brozom, potonjim drugom Titom: taj se brzo izborio za status slobodnjaka, tako da je svakodnevno izlazio iz malene prostorije kraj južne gradske kapije, radeći za lep bakšiš kao strojar u mesnoj klaonici (prepodne) i kao časna sestra u vojnoj bolnici (popodne).
Ne mogu ovde da prećutim najveću pikanteriju, o kojoj se čak ni šaputalo nije po mračnim uglovima Podgrađa. Naime, poznato je da se baš ovde 15. listopada 1801. godine rodio Josip Jelačić Bužimski, u istoriji zabeležen kao autor pesničke zbirke Eine Stunde der Erinnerung (Beč, 1825) i kao hrvatski ban u vreme revolucije 1848/49. Međutim, ostala je nepoznata činjenica da sam njegov otac ja a ne austrijski podmaršal Franjo Jelačić Bužimski (kako je zvanično zapisano u banovoj krštenici). Josipova majka, koketna barunica Anna Portner de Hafflein, do smrti je krila tu tajnu, iako je malo falilo da se – zaslepljeni strašću – veoma jeftino odamo: naime, pohotna boginja Venera i njen ljubljeni Kupido ulili su nam u srca grešnu misao da upravo ja kao «upravitelj župe, dr Damianus Nützl», krstim malog (sopstvenog) kopilana u crkvi sv. Jurja, tik pokraj samog središta Sremske biskupije! Slično, ali različito bilo je i sa kanonikom iste crkve Josipom Jurajem Štrosmajerom: poput mog već pomenutog zatvorskog sapatnika Jožice, i ovaj se umnožavao, tako da sam zapravo drugovao barem sa trojicom Štrosmajera: jedan je bio pljunuti Džek Nikolson, drugi Mihail Sergejevič Gorbačov, a treći je ličio na mene samog, srećom više duševno no telesno!
U životu sam još upoznao Lazu Kostića, koji je šetao i gimnasticirao po obodima Tvrđave: pričao mi je o tome kako se spetljao sa nekom klinkom (zvao ju je Lenka Dunđerski, mada još uvek mislim da je sve to bila njegova izmišljotina!) i kako je njegov potajni san da otvori riblji restoran na Dunavu, kod Brukšanca, gde bi ona radila kao kuvarica a on kelnerisao. Takav je bio i dr Hinković, čuveni okultista, koji je opet sanjario o tome da postane šef gradske čistoće, zgrće lovu i tako privuče prelepu gospođicu Kvederovu, pesnikinju i poslednju ljubavnicu čika-Jove Zmaja. Dok, opet, onog bednika Vladimira Nazora neću ni da pomenem: bio je najobičnija pijandura i često mi je dolazio raskrvavljenog lica da se ogrebe za cugu; zato i danas s prezirom čitam njegov licemerni sonet Petrovaradin. Slična propalica bio je i Vuk Stefanović Karadžić, koji se na drugoj strani Dunava kobojagi lečio od šantavluka, a sve trkom prelazio most (isti onaj koji je vekovima opstao zahvaljujući Hagenovoj šamarčini!) da bi za džabe obedovao u kafani „Zum Pfaunen“: tamo se jedared toliko obeznanio od alkohola da je veliku nuždu izvršio u kafenu šoljicu, misleći da je to klozet-šolja!!! Mogao bih ogovarati i cara Franju Josifa koji je ovde dočekan vatrometom i bakljama (postrevolucionarna histerija obično dovodi do udvorištva!), njegovu ženu koja se svake noći carski-milostivo podavala hordi donaujegera, ili pak Johana Štrausa koji je klošareći sa istim tim donaujegerima na obali čuo melodiju što će ga učiniti besmrtnim – «Na lepom, plavom Dunavu»…
Pošto većina meštana Suburbiuma to zna, možda ne treba posebno da istaknem kako je moja supruga vanbračna kći Alberta Ajnštajna, novosadskog zeta i petrovaradinskog švalera. Iako nikada nije živeo sa njom i njenom majkom, često je svraćao da ih poseti i vodi na Oficirski štrand gde su obično naručivali kobasice u somunu i pivo. Prilikom jedne takve posete preneo mi je pozdrave gospodina Tagore, indijskog pesnika i nobelovca, koga sam umalo zaboravio s obzirom da je ovde boravio sasvim kratko, nakon posete Beogradu i jednoj dami koju je voleo: bradati starac i ja pili smo čaj sa rumom u «Maloj tvrđavi», a pridržio nam se i Artur Rubionštaj koji je baš tog dana koncertirao u dvorištu nekadašnje franjevačke, potom isusovačke škole. Pričali smo o zajedničkim poznanicima, posebno o Milošu Crnjanskom kome se gubio svaki trag, mada su meštani još uvek pamtili njegove plivačke vratolomije, kao i Andrićevu sklonost ka kolačima. Očekivali smo Saru Bernar i Hedi Lamar, koje su prosto obožavale Frušku goru (a Gradić posebno!), ali se ovog puta nisu pojavile: valjda su saznale da sam zaljubljen u obe istovremeno pa nisu htele da kvare svoje dugogodišnje prijateljstvo zbog mene?!
Video sam niz rok-zvezda koje su na samim počecima, dok još nisu bile slavne, zarađivale hleb muzicirajući u «Sevdahu», «Efiki» i drugim ovdašnjim kafanama; sa nekima od njih sam prijateljevao, sa nekima bio intimniji, neke nisam mogao da smislim. Najsimpatičnija mi je bila Tina Tarner, najodurniji Mik Džeger, dok o Madoni ne mogu da sudim objektivno pošto smo imali ljubavnu aferu koju su tabloidi otkrili sa zakašnjenjem. Kod mog druga iz obdaništa, u gostionici «Sremac», Mika Antić mi je zbog te afere zavrtao uši, stalno ponavljajući onim svojim prozuklim glasom: «Svinjo! Kako si mogao toj devojčici da radiš ONO, pa bila je skoro nevina!…». Od daljih grdnji spasao me je Bert Lankaster koji je snimao neki film tu u blizini, u Kameničkom parku, ali i Salvador Dali (ili Pikaso?) koji je kao radio kostime za taj film, provodeći zapravo vreme u džogiranju stepeništem od Donjeg grada do Sahat-kule. I naravno Milovan Marčetić,pisac koji nikada nije kročio ovde ali me je usred jedne lumperajke počeo nagovarati da opišem uzbudljive doživljaje vezane za moj Gradić, Podgrađe, u narodu zvano Suburbium…
…Za početak ovoliko, posle će doći samo!!!
Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave, Futura publikacije, Novi Sad, 2004
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica