Iz knjige „Stranac u humanističkom nasleđu“ (Mediterran 2017, Novi Sad, priredili Dušan Marinković i Dušan Ristić) prenosimo tekst Evereta V. Stounkvista „Problem marginalnog čoveka“.
Marginalni čovek se pojavljuje u bikulturnim ili multikulturnim situacijama. Prirodna želja pojedinca mešane krvi jeste da napreduje ka grupi koja zauzima viši status. On može biti prisiljen da prihvati status niže grupe, možda čak i postane njihov vođa. Može da bude odbačen od strane obe grupe. Tamo gde preovlađuje prilagođavanje, a ne sukob, pojedinac mešane krvi može da sačinjava srednju klasu. Mešanim brakovima on se još više približava statusu dominantne rase. To su marginalna pojedinačna iskustva koja Du Bojz analizira kao „dvostruku svest“. Kao da se posmatra kroz dva ogledala koja pokazuju suprotstavljene slike. Marginalni čovek prolazi kroz životni ciklus: upoznavanje sa dve kulture, kriza, prilagođavanje. Prirodna istorija uključuje početnu fazu sa malom grupom marginalnih pojedinaca koji su ispred manjine. Ova grupa se povećava i razvija se pokret koji za svoj cilj ima neku vrstu jednakosti i nezavisnosti. Konačan rezultat može biti novi društveni okvir; ako se pomogne asimilacija, manjina može da se inkorporira u dominantnu grupu ili da postane dominantna grupa, i tada se ciklus završava.
Velika većina pojedinaca u svetu verovatno živi i postoji u okvirima jednog kulturnog sistema. Svaki pojedinac će se najverovatnije roditi, sazreti i umreti u granicama jedne plemenske ili nacionalne tradicije, učeći da komunicira na jednom jeziku, razvijajući lojalnost prema jednoj ustavnoj vladi, priklanjajući se očekivanjima jednog moralnog kodeksa, verujući u stil života koji je odobrila jedna religija. Najdublji deo njegove ličnosti – njegova osećanja, shvatanje sebe, stil života, i želje, bilo da su artikulisane ili ne, svesne ili nesvesne – formiraju se iz manje ili više harmonizovanih šablona društvenog nasleđa ili se identifikuju s njima. Sa tačke gledišta materijalističke kulture tačno je da je njegovo dobrostanje u današnje vreme zavisno od svetskog ekonomskog sistema, ali se elementi koji sačinjavaju njegovu ličnost formiraju u mnogo ograničenijem sistemu. On je Englez, Francuz, Japanac, Amerikanac. Ovaj relativno ograničeni sistem nematerijalističke kulture – nacija i nacionalnost ne može, naravno, da pobegne od nekih unutrašnjih kulturoloških konflikata, proporcionalnih sa stepenom njegove dinamičnosti. Ipak, ima jaku tendenciju ka jedinstvu, konstantnosti i harmoniji, jer se svaki nacionalni sistem, oslonjen na zajednička istorijska sećanja, suočava sa svetom drugih uspešnih nacionalnih sistema, uokvirenih državnim institucijama, ekonomskim interesima i osećanjima etničke pripadnosti.
Međutim, u velikoj meri zbog toga što se ekonomski sistem razvio mnogo brže nego drugi aspekti kulture, danas nailazimo na mnoge pojedince koji odrastaju u mnogo kompleksnijoj i manje harmoničnoj kulturnoj situaciji. Oni su nesvesno primljeni u dve ili više istorijskih tradicija, dva ili više jezika, političke lojalnosti, moralnih kodeksa i religija. Migracija je presadila pojedince i kulture do te mere da je skoro svaka zemlja i svaki grad neka vrsta lonca za stapanje rasa i nacionalnosti. Pojedinac koji odrasta u takvoj situaciji ima veće šanse da se suoči, možda neočekivano, sa problemima, konfliktima i odlukama tipičnim za takvu sredinu. Ovo je tačno za one od kojih se očekuje da obave najveći deo stapanja, za one koji pripadaju manjinskoj grupi ili grupi koja ima inferioran status u zemlji. Od moćnije i dominantnije grupe se ne očekuje da se prilagodi drugima; od manje grupe se očekuje prilagođavanje, konformizam i asimilacija – ili odvajanje.
Neki od članova manje ili manjinske grupe sposobni su da žive svoje živote u okviru svoje kulture, ili da žive u njoj dovoljno da ih u velikoj meri ne uznemirava kultura dominantne grupe. Imaju više simbiotički nego društveni odnos. Drugi, međutim (a odnos će biti manji ili veći u zavisnosti od uslova), nalaze da dominantna grupa ima veći uticaj na njih i da ih privlači. Razvoj ličnosti tih pojedinaca je interesantan i bitan i za teoretske i za praktične proučavaoce ljudskog ponašanja. Način na koji oni žive, između dve kulture, njihove ličnosti i karijere provučene kroz oba sistema i povezane s njima. Oni prikazuju u svojim ličnostima aspekte obe kulture, i posebno odnos te dve kulture.
Profesoru Robertu E. Parku (Ljudske migracije i marginalni čovek, prim. autora) dugujemo identifikaciju ove grupe ličnosti, koju on naziva „marginalni čovek“, definišući ga kao osobu koja „deli stavove i živi u kulturnom životu i tradicijama dve različite grupe ljudi, nikad u potpunosti spreman da se odvoji, čak i da mu je to dozvoljeno, od svoje prošlosti i svojih tradicija, i neprihvaćen u potpunosti, zbog rasnih predrasuda, u novo društvo u kome sada traži svoje mesto (Ljudske migracije i marginalni čovek, prim. autora). Prihvatajući ovu opširnu izjavu, samo sa manjim kvalifikacijama, možemo detaljnije ispitati prirodu ovog marginalnog pojedinca, varijacije u tipu, društvenoj situaciji iz koje dolazi i njegov životni ciklus.
Započnimo sa društvenom situacijom, pošto iz nje proizilazi marginalna vrsta ličnosti. Već smo naznačili njenu opštu konfiguraciju: bikulturna (ili multikulturna) situacija u kojoj pripadnici jedne kulturne grupe žele da se prilagode grupi koja poseduje veći prestiž i moć. Mogu se razlikovati dva opšta tipa situacija: prva u kojoj kulturna razlika uključuje i rasnu (biološku) razliku; i druga, gde je razlika isključivo kulturna. Svaka od njih podleže daljoj potpodeli.
Prva od ovih marginalnih situacija, koja uključuje rasne razlike, pruža na prvi pogled jasniju koncepciju problema nego druga. Ovo je posebno tačno za pojedince koji imaju rasno izmešano poreklo. Pojedinac izmešane krvi će vrlo verovatno odrastati pod uticajem kultura oba svoja roditelja. Čak i ako je njegov porodični život pretežno u jednoj od kultura, on je često vrlo svestan svoje povezanosti sa drugom kulturom ili grupom. Uz to, on može da poseduje neke fizičke osobine svake od dve rase. Drugi članovi zajednice na osnovu toga prepoznaju njegovo mešano poreklo. Stoga, kakva god da je rasna predrasuda – od blagog izbegavanja ili snishodljivog izdvajanja, do oštrog prezira – koja postoji u zajednici prema mešanim pojedincima, ona će se pre ili kasnije usaditi u njegovu svest. Stil života koji vodi, priroda njegovih uspeha ili neuspeha, njegovo viđenje sebe samog, te njegovo društveno ponašanje neizbežno će odražavati činjenicu da je on mešane rase, što god ta činjenica značila u nekoj određenoj zajednici.
Status mešanog pojedinca nije svuda isti. Uopšteno govoreći, on je negde između dve roditeljske rase. U ranim fazama mešanja teško je govoriti o jasnom statusu: prvi pojedinci mešane krvi su anomalije za koje društvena organizacija nije spremna. Određeno utvrđivanje snaga koje deluju u zajednici postepeno definiše status. Sa subjektivne strane, početna, prirodna želja ambicioznog pojedinca mešane krvi jeste da napreduje ka grupi koja zauzima viši status. Deleći njenu krv, i bar deo njene kulture, on oseća da joj pripada ili da joj je blizu. Mogućnost njegovog napredovanja će biti ograničena, osim mogućih naslednih razlika, i društvenim uslovima.
U slučaju nelegitimne dece, odsustvo oca ima tendenciju da smesti dete u majčinu grupu. Pošto je krv bele rase postepeno ulazila putem muškaraca, mnogo više nego putem žena, to znači da će se za dete brinuti grupa koja nije bela. U modernom periodu mešanja rasa to je skoro uvek rasna grupa koja ima niži status. Tamo gde je brak između dve rase zabranjen rezultat je sličan, ali u nekim aspektima status može biti i niži, odražavajući neprijateljske većine. Stoga je u slučaju američkog crnca linija boje toliko strogo povučena da melez mora da prihvati status crnca; i to je tačno u svakom takvom slučaju, bez obzira na to koliko „beo“ on u stvari jeste – osim ako on i izgleda kao belac i može da prođe kao belac.
Pojedinac mešane krvi, međutim, ne može uvek da postane vođa slabije grupe. Ta uloga, tako uočljiva u slučaju američkog meleza, samo pokazuje posebnost američke situacije. Robovska situacija oduzela je crncu njegovo afričko nasleđe i naterala ga da prihvati američku kulturu i njene vrednosti. Melez je, delimično zbog istorijskih okolnosti, napredovao dalje u ovom pravcu; zbog toga, suočen sa jakim stavom bele rase koja ne razlikuje čiste crnce i mešane osobe, on postepeno preuzima veći deo vođstva tamnije rase (Videti: E. B. Rojter, Mulati u Sjedinjenim Državama, Boston, 1918.)
U drugim delovima sveta pojedinac mešane krvi zauzima različite pozicije. U Indiji, na primer, Evroazijat ne pripada nijednoj roditeljskoj grupi. Svaka od dve glavne rase prezrivo se odnosi prema mešanim pojedincima. Evroazijat se kači za kaput dalekog Engleza koji se povlači, mrzi Indijce, pa je i on sam omražen. Rast indijskog nacionalizma mu ne pruža neku budućnost; on samo povećava društvenu izolaciju. Kako je jedan inteligentni Evroazijat naveo: „Za Evropljanina mi pripadamo polukasti, među nama samima nema kaste, a za Indijce smo izopšteni iz kaste. (Citirano u: Meri H. Li, „Evroazijat: sociološki problem“ ,disertacija u biblioteci Čikaškog univerziteta, str. 10)
Tamo gde su takmičenje i konflikti između rasa manji, mešane grupe imaju poziciju koja je bliža dominantnoj rasi. U određenim kolonijalnim oblastima, gde je beli pojedinac došao da živi privremeno ili da živi kao kapitalista – a ne kao radnička klasa, grupa pojedinaca mešane krvi zauzima srednju klasu. Bela grupa je brojčano mala, ona zauzima vodeće položaje, i nalazi da je srednja klasa pojedinaca mešane krvi korisna i za ekonomski standard i zato što ima funkciju „bafer“ grupe koja deli nepomešane rase. U slučaju kad prilagođavanje ima prednost u odnosu na konflikt pojedinac mešane krvi razvija osobine konformiste željnog da očuva svoj superiorni status. Na Javi, na primer, prosečan pojedinac mešane krvi opisan je kao „obično umeren, uljudan do nivoa ulizivanja, prijatan i posvećen svojoj porodici“. (H. J. Šojer, citiran u: S. H. Roberts, Populacioni problemi Pacifika, London, 1927, str. 378). S druge strane, hladan stav jamajčanskih meleza ili „obojenih“ ljudi prema pokretu Markusa Garveja „Povratak Africi“ bio je svetao primer njihove želje za statusom quo (U svom radu Filozofija i mišljenja Markusa Garvija o Africi i Afrikancima, koji je sastavila Ejmi Žak-Garvi, tom II, Njujork, 1926, Garvijeva piše: „Bio sam otvoreno omrznut i progonjen od strane obojenih ljudi na ostrvu koji nisu želeli da budu klasifikovani kao crnci, već kao belci. Mrzeli su me kao da sam živi otrov“ (str. 127).
Treba navesti još jedan tip situacije mešanih rasa: tamo gde međurasni brakovi postoje u velikoj meri. Primer su Latinska Amerika u najvećem delu, te Havaji. Takva situacija ne znači kompletno odsustvo rasnih predrasuda, kako su neki pisci tvrdili, ali menja karakter rasne predrasude, sprečavajući ili ograničavajući njenu institucionalizaciju i terajući je da se skriva, pri čemu ona vodi neupadljiv, ali ne i nebitan život. U takvoj situaciji rasni hibridi razvijaju raznolik karakter, koji odslikava veću slobodu njihovog položaja, i tako ih približava statusu dominantne rase.
Iako se ovi slučajevi mešane krvi bitno razlikuju među sobom, svi oni uključuju određeni kulturni konflikt i rasnu predrasudu, jer imaju nerešen, problematičan karakter. Ima povlačenja i pritiska sa obe strane. Pojedinac mešane krvi ovim dvojnim biološkim i kulturološkim poreklom identifikovan je u svakoj grupi. Njegova svest o konfliktnoj situaciji, blagoj ili jakoj, označava da on na sebe gleda sa stanovišta svake od grupa; on doživljava konflikt kao lični problem. Zbog toga njegove ambicije idu protiv njegovih osećanja samopoštovanja: više bi voleo priznavanje od strane dominantne rase, ali on prezire njenu aroganciju. Osećaj superiornosti u odnosu na jednu rasu je u suštoj suprotnosti prema osećaju inferiornosti u odnosu na drugu. Ponos i sramota, ljubav i mržnja, i druga kontradiktorna osećanja, mešaju se nemirno u njegovoj prirodi. Dve kulture proizvode dvojni šablon identifikacije i podeljenu lojalnost, i pokušaj održavanja samopoštovanja pretvara ta osećanja u neodređen stav. Takav pojedinac može proći kroz različite situacije obe grupe nekoliko puta dnevno, tako da se njegova pažnja iznova usmerava na stav svake grupe i njegov odnos prema njoj. Proces ponavljanja stimulacije ili značajnog uslovljavanja se nastavlja i postaje najvažnija stvar u njegovoj organizaciji života. Njegov rasni status konstantno se dovodi u pitanje; naravno, njegova pažnja je stalno usmerena ka sebi samom: otud povećana osetljivost, samosvesnost i rasna svest; nedefinisani malaise, inferiornost i različiti mehanizmi kompenzacije su česte osobine marginalne osobe. Nadareni melez je, prema dr Du Bojzu (V. E. B. Du Bojzu (Duša crnog naroda. Čikago, 1903, str. 3) koji je analizirao problem sa tačke gledišta „dvojne svesti“:
„… Crnac, na neki način sedmi sin, rođen sa velom, sa darom sekundarnog vida u ovom američkom svetu – svetu koji mu ne dozvoljava istinsku svest o sebi, nego mu dopušta da vidi sebe kroz otkrića drugog sveta. To je specifičan osećaj, ta dupla svest, osećaj gledanja sebe kroz tuđe oči, mereći svoju dušu metrom sveta koji je posmatra zadovoljnim prezirom i žaljenjem. Pojedinac oseća ovu dvodelnost – Amerikanac, crnac; dve duše, dva mišljenja, dve nepomirljive želje; dva zaraćena ideala u jednom tamnom telu, koje samo njegova unutrašnja snaga sprečava da bude podeljeno na dva dela.“
Du Bojzova izjava sugeriše razvoj Kulijeve teorije ogledala sopstva (Looking glass self (prim. ur.) Proces viđenja sebe kroz stavove drugih prema tebi tako je česta kod običnog pojedinca da on nije svestan toga; potreban je Kuli da otkrije i opiše proces. Ali kod marginalne osobe deluje kao da je pojedinac postavljen istovremeno između dve lupe, i svaka predstavlja drugačiju sliku njega. Sukob slikâ na neki način čini osobu svesnom procesa – svest o dva ogledala i svest o dve sukobljene slike.
Do sada je ova diskusija bila ograničena na situacije koje uključuju rasne hibride. Postojanje rasnih mešavina, međutim, dokazuje da je analiza krajne podudarajuća. Rasni hibrid ima veliku verovatnoću da bude marginalna ličnost ne zbog svoje mešane krvi, što se posmatra kao biološka činjenica, nego zbog činjenice da ga njegova mešavina postavlja u određenu društvenu situaciju. Validnost ovog tumačenja je ojačana kada se naprave poređenja sa pojedincima koji nisu mešane rase a zauzimaju sličnu društvenu situaciju.
Bez pravljenja detaljne ili velike analize nije najjasnije da li će imigrant, koji je napustio svoju kulturu a nije se još asimilirao u novu situaciju, možda postati marginalni pojedinac? Autobiografije brojnih imigranata, posebno ako su imali društvene kontakte izvan imigrantskih zajednica, najbolje se shvataju sa ovog stanovišta. Nije imigrant, nego su deca imigranata – druga generacija – u ovoj poziciji. Postoji verovatnoća da se ovo dogodi kada deca usvajaju, kao što to spremno čine, novu kulturu brže od svojih roditelja i kada je prethodna kultura u suštoj suprotnosti sa kulturom nove zemlje. Poteškoća druge generacije povećava se kada se rasne razlike dodaju uobičajenim kulturnim razlikama – kao što je to slučaj sa drugom generacijom ljudi sa Orijenta u Americi. Oni nisu ni sa Orijenta, a nisu ni Amerikanci u punom smislu, i mogu se osećati, po rečima jednog mladog momka japanskog porekla, kao „izgubljena generacija“. Njihov neodređeni status prouzrokuje zbunjujuću ambivalentnost raspoloženja i osećanja, koja samo spoznaja može da uhvati i dovede do olakšanja. Na primer, inteligentna Kineskinja druge generacije sa Havaja opisala je svoja osećanja prema „haolesima“ (beloj američkoj grupi, većinom nordijskoj i iz visokog društva) na sledeći način:
„… Iako su oni u boljoj situaciji, moj individualizam ne dozvoljava da poželim da budem haole – samo u najgorim trenucima kada haole ima prednost samo zbog toga što je haole. Ja sam možda samo Kineskinja, ali ja sam ja… haole ne treba da misli da je tako ‘prokleto savršen’. Kada ja nisam zadivljena, njegova snishodljivost me ljuti i ja ga mrzim. Onda ga sažaljevam, jer su njegovi roditelji napunili njegov dečji mozak idejama o rasnoj superiornosti.
„Ponekad poželim da zahtevam njegovo poštovanje i priznanje kao društveno jednaka. Ja analiziram to osećanje. Odakle je došlo? Da li je to zato što želim da budem ‘neko’ u društvu gde su haole uspešniji? Da li je to zato što bi to bila zlatna prilika da se pokažem pred mojim manje uspešnim orijentalnim prijateljima? Pitam se. Da li je tako teško izdvojiti se od celokupne kompleksne, subjektivne skupine reakcija i tonova osećanja.
„Čak i ako bismo se sprijateljili, nikad me ne bi pozvao na večeru ili na zabavu. Ooo, ne! Ko je još tako nešto uradio! Ja sam žuta!
„Molim Vas, nemojte misliti da sam ja ogorčena, jer je ovaj stav tačan onda kada se radi o hiljadu haloa (posmatrajući ih kao masu), a ne za pojedince. Najbolji od mojih haole prijatelja (koji su stariji i imali su više kontakta sa ljudima drugih rasa) tretiraju me kao ljudsko biće. Provela sam mnoge srećne vikende s njima – zajedno plivajući i igrajući se, pričajući za stolom za čaj tokom poslepodneva, jedući piletinu za večeru, pevajući himne i provodeći noć ili vikend kod njih.
„Osim onih koji nemaju razlog da se hvale a ponašaju se kao da imaju, haole, kako ga ja doživljavam, postaje vrlo dopadljiva osoba. Ipak, mi ne smemo da sudimo o haoleu po njegovom jadnom, zatucanom bratu.
„Sećam se kad sam bila u školi, prvih dvanaest godina, jednostavno sam se bojala da me ne prozovu ‘haoleficiranom’ (osoba koja se ponaša kao da je haole). Svi bi pričali o tebi ako bi pokušala da govoriš kao haole ili da se praviš da si nešto što nisi. Portugalci, koji su pokušali da se provuku kao haole, bili su izviždani. Vidite li kako smo ovde povećali aroganciju celokupne grupe haolea, a isključili sliku naših ljupkih belih profesora? I ja sam imala predrasuda. Ponekad se pojavi dečja pomisao o strahu da ne ispadnem ‘haolefil’ i ja zamerim to sebi.
„Nije loše biti haole, ali ja bih radije bila ja.“
Jevrejin ima velike šanse da bude tipičan marginalni čovek. Možda su faktori u njegovom slučaju najkompleksniji. On je tradicionalna manjinska grupa. On je večiti imigrant. Njegova deca su spremna da se nose sa problemima druge generacije. Pošto je popularno da se Jevreji smatraju rasom, smatra se da oni ne mogu da se asimiliraju (uzmite u obzir nacističku ideologiju). Pojedinac polujevrejskog porekla smatra se sličnim pojedincu mešane krvi. Osim činjenice da su oni izrazita religiozna grupa, mnogi hrišćani ih smatraju „ubicama Hrista“. Vekovi društvenog konflikta, kombinovani sa njihovim teškim istorijskim uspomenama, proizveli su grupnu svest koja sumnja i opire se tendencijama ka asimilaciji koje prelaze određenu tačku. Stoga nije neobično da Jevrejin postane klasičan primer ovog problema, baš kao što ga on i najbolje izražava.
Marginalni tip se može pojaviti kod ljudi koji sami nisu emigrirali nego su bili žrtve spoljne invazije. Širenje zapadnih naroda tokom modernog perioda istorije bilo je vodeći faktor u stvaranju ovakve situacije. Pored rasnih hibrida postoje i hibridi nemešanih kultura. Misionari su bili ključni u stvaranju takvih pojedinaca: preobraćenika koji nisu više prilagođeni svojoj izvornoj grupi, a ipak se ne osećaju u potpunosti kod kuće i prihvaćeni od strane bele grupe. Kolonijalni administratori su primetili poteškoće povezane sa domorocima koji su prihvatili zapadni način života, mešanog i nemešanog porekla: izgleda da mešanje rasa nije ključni faktor. Moderni nacionalistički pokreti najbolje se mogu shvatiti kao reakcija na takvu kulturnu hibridizaciju. To su, na primer, prihvatili vodeći studenti u Indiji. Moglo bi biti bitno da se uzme u obzir šta Komisija istočnoindijskog univerziteta u Kalkuti ima da kaže u pogledu efekata engleskog obrazovanja na bengalske studente:
„Bengalski učenik, kao mnogi učenici u drugim zemljama, oseća u sebi rastrzanost između dve lojalnosti, lojalnosti prema starom poretku i lojalnosti prema novom. Ali u ovom slučaju poteškoća kombinovanja te dve lojalnosti veoma je velika. Svaka lojalnost traži da se on potpuno i jasno definiše u njoj. Teško mu je da nađe način da prilagodi jednoj od njih. Stoga je često njegova sudbina ono što je, u stvari, dvojni intelektualni život. On ima dve svesti i živi paralelnim životom unutar dve kulture.“( Izveštaj komisije Istočnoindijskog univerziteta u Kalkuti)
Naravno da marginalni pojedinac nema u potpunosti iste lične osobine u svim situacijama. Ono što se ovde naziva „marginalno“ predstavlja proces izdvajanja, srž psiholoških osobina koje su osnovni korelati dvojnog šablona društvenog konflikta i identifikovanja. Intenzitet unutrašnjeg konflikta zavisi od same situacije, pojedinačnog iskustva sa tom situacijom, i možda određenih naslednih osobina. Nekim pojedincima to predstavlja manji problem; u takvim situacijama nemoguće je govoriti o „tipu ličnosti“. Samo u onim slučajevima kada je konflikt jak i ima određeno trajanje cela ličnost se formira oko njega. Pojedinac deluje skoro pa „opsednut“ tim problemom; njegova raspoloženja menjaju formu. Tada je, bez obzira na varijacije u rasi i kulturi, tip jasno definisan.
Treba naglasiti još jednu bitnu razliku: postojanje životnog ciklusa. Osobine pojedinca se bitno razlikuju prema stadijumu razvoja. Mogu se definisati tri stadijuma: prvo ide stadijum pripreme, kada se pojedinac upoznaje sa dve nove kulture. Uopšteno gledano, to predstavlja bar neki način asimilacije sa dvema kulturama. Bez makar delimične asimilacije pojedinac neće kasnije iskusiti konflikt lojalnosti. Ta asimilacija je često nesvestan proces tokom koga pojedinac ne shvata da preuzima dve kulture. Tokom tog perioda on nije svestan problema ličnosti; obično je ova faza ograničena na detinjstvo.
Druga faza je po svojoj prirodi „krizna“: pojedinac, kroz jedno ili više ključnih iskustava, postaje svestan kulturološkog konflikta koji uključuje i njegovu ličnu karijeru. To može biti rezultat samo jednog iskustva, koji služi kao vrhunac procesa sumiranja, ali se do zaključka može doći postepeno i neprimetno, na način koga sam ispitanik ne može jasno da se seti. Tipične osobine marginalnog čoveka nastaju iz kriznih iskustava i kao odgovor na određenu situaciju. Životna organizacija pojedinca se ozbiljno remeti. Zbunjenost, čak i šok, nemir, razočarenje i otuđenje mogu biti posledica toga; nova svest o sebi razvija se da bi projektovala tek uočenu situaciju. Pojedinac preuzima stav grupa jedne prema drugoj, i prema njemu samom, i postaje jedna vrsta podeljene ličnosti. Naravno da ne ostaje pasivan; određeni trud se ulaže u ponovno prilagođavanje. Takva problematična situacija zaista pozitivno utiče na razmišljanje, kako je Džon Djui jasno naveo u vezi sa drugim stvarima. Možda je ovo razlog za čestu superiornost koju pokazuju, na primer, Jevreji i ljudi mešane krvi.
Treća faza se sastoji od dugoročnijih odgovora pojedinaca na situaciju. Pojedinac uglavnom može da evoluira u više različitih pravaca. Može da nastavi ka dominantnoj grupi i možda i uspe da postane prihvaćeni član. U tom slučaju sukob završava ili stalno odjekuje u sećanjima. Ovo rešenje će se pre pojaviti tamo gde ne postoji biološka barijera. „Prolaženje“ je nesigurnija opcija. Još jedna mogućnost nalazi se u opciji odlaska u drugom pravcu, sa odlukom da se priđe potčinjenoj grupi, ako je ona predusretljiva. Dvostruki kontakti marginalnog individualca mogu da mu omoguće prednost, čineći ga vođom. Osećanje ogorčenosti može ga naterati da se bori protiv dominantne grupe; on postaje „revolucionar“ ili agresivni nacionalista. Ako se njegova pažnja fokusira na uzdizanje sopstvene grupe nekim drugim metodima može da se pojavi u vidu pomiritelja, reformiste, učitelja itd. Takve uloge pomažu organizaciji i daju uputstva prethodno uznemirenim ili neorganizovanim pojedincima, iako ne stvaraju uvek potpunu unutrašnju smirenost. U drugim prilikama on neće izabrati nijedan od ovih puteva; možda će se povući u izolaciju, ili nestati – ovo poslednje se teško postiže osim ukoliko ne pobegne u drugu zemlju (američki crnci, na primer, kažu da je Francuska pravo sklonište od rasnih predrasuda). Opet, međugrupa – recimo, mešane krvi – može biti dovoljno velika da omogući prilično zadovoljavajuće uslove života; zaista, budućnost možda pripada njima. U pojedinačnim slučajevima određene uloge podešavanja, istraživanja, kreativne nauke i umetnosti omogućile su pojedincima da profitiraju zbog svog posebnog položaja, i možda olakšaju problem tako što će ga izraziti. Situaciona stimulacija može da stvori superiornu ličnost ili um. (Izgleda da se pojavila ideja da je marginalni čovek neizbežno „abnormalan“, i na bilo koji način nesrećan. To je pogrešno tumačenje činjenica, suženje koncepta koje ima u vidu neorganizovane slučajeve. Op. cit., str. 893). Kod nekih se taj konflikt ne rešava, osim u povremenim periodima, a kod drugih on pokreće proces dezorganizacije koja nalazi svoj izraz u statistikama delinkvencije, kriminala, samoubistava i mentalne nestabilnosti. Da karakteristike marginalnog čoveka, kao i njegov stav prema vlastitom položaju, treba da variraju u ovom trećem stavu verovatno je toliko očigledno da ne treba da razvijamo tu ideju sada i ovde.
Kao što pojedinci imaju životni ciklus, tako postoji i prirodna istorija situacije. Početna faza uključuje malu grupu marginalnih pojedinaca koji su daleko ispred manjine ili potčinjene grupe. Ovo favorizuje proces njihove identifikacije i asimilacije u dominantnu rasu; to je skoro jedini put. Postepeno, grupa marginalnih ljudi raste i manjinske rase počinju da se komešaju zbog novih osećanja i ideja. To donosi napredak u kulturnom razvoju i samopoštovanju. Tada će se, ako dominantna rasa nastavi sa beskompromisnim stavom o superiornosti, neki od marginalnih pojedinaca prebaciti u rastuću grupu i identifikovati se s njom. Oni će dalje definisati situaciju i ubrzati kretanje. Na taj način nativistički, nacionalistički i rasistički pokreti evoluiraju od pojedinačnih slučajeva ka organizovanim naletima koji za cilj imaju neku vrstu jednakosti i nezavisnosti. Konačan proizvod može da bude novi društveni poredak – možda i nova rasa, nacionalnost, kasta ili čak i nova država. S druge strane, ako se asimilacija ubrza, manjinska grupa se vremenom inkorporira u dominantnu grupu, ili manjinska grupa (recimo, mešane krvi) može da poraste i postane dominantna grupa, pa u tom slučaju ovaj ciklus završava.
U svakom slučaju, marginalni čovek imaće vrlo značajnu ulogu. On je ključna osoba u ovoj vrsti kulturoloških promena. Sa praktične strane, proučavanje marginalnog čoveka je očigledno značajno. Sa tačke posmatranja teoretske nauke, njegova životna priča nudi metode proučavanja kulturoloških procesa sa mentalne, kao i sa objektivne strane. Parkovim rečima: „U umu marginalnog čoveka – gde se događaju promene i spajanja kultura – možemo najbolje da proučavamo procese civilizacije i napretka.“ (Op. cit., str. 893)
PROČITAJTE I: tekst-u-fokusu-georg-zimel-stranac, tekst-u-fokusu-zlatko-pakovic-obuceni-za-nestrucnost, resenja-iz-kopenhagena-copenhagen-solutions, vikend-prica-portret-jednog-detinjstva-u-staroj-havani