Jedan od naših najznačajnijih anglista, univerzitetski profesor Zoran Paunović autor je knjige eseja „Doba heroja“ u kojima je osvetlio sudbine četrnaest rok muzičara koji su obeležili njegov život. Rok muzika i književnost su sasvim logičan spoj, pa je i Švedska akademija nauka koja dodeljuje Nobelovu nagradu za književnost to uvidela! Paunovićev odabir je ličan, poruka je univerzalna. „…Ali niko ne ume da izmisli priču kao što to ume život što ove istinite priče, pored ostalog, pokazuju. One su istinite one su malo mitologizovane, jer govorimo o vremenu koje je iz današnje perspektive mitsko, ali ono što je ključno jeste da su njihovi protagonisti, njihovi glavni junaci zaista mitski likovi. Otuda su priče o njima tako velike i tako univerzalne.“ Foto: korzoportal
Zoran Paunović
Autorski eseji su posvećeni: Vilijamu Blejku, Džimu Morisonu, Džimiju Džarmušu (jedan esej), Bobu Dilanu, Leonardu Koenu, Endiju Vorholu, Lu Ridu (jedan esej), Bitlsima, Rolingstounsima, Džimiju Hendriksu, Pink Flojdu, Dejvidu Bouviju, Džoan Baez, Hju Lori, Brusu Springstinu, Džoniju Štuliću i Darku Rundeku.
Kako je Zoran Paunović odabrao rok muzičare kojima je posvetio eseje u knjizi „Doba heroja“.
Zoran Paunović: Nije fraza, birali su oni mene. Kad čovek poželi da piše o nekome to nije zato što je pomislio da bi bilo dobro o njemu pisati, nego što je osetio potrebu da o nekome nešto kaže. „Heroji“ su naslov ove knjige zbog toga što je zaista reč pre svega o mojim ličnim herojima, a to što su pritom i heroji mnogih drugih, ili će tek postati nečiji heroji, to je koincidencija koja ide u prilog ovoj knjizi. Eseji su nastajali godinama, ne u kontinuitetu, još manje planski sa željom da se jednog dana nađu sabrani u knjizi. Kada sam video šta sam napisao u proteklih petnaestak godina, toliki je hronološki razmak od prvog do poslednjeg eseja u knjizi, shvatio sam da tu postoji kako se to kaže crvena nit koja ih povezuje, da bi bilo smisleno smestiti ih u jednu knjigu i pokušati da na taj način, u svim tim esejima kažem nešto što u svakom pojedinačno možda nisam uspeo, dakle da dam opštu sliku o vremenu kada je muzika bila važna, o vremenu kada je muzika menjala svet ili makar verovala da ga može promenilti. Ako ništa drugo, menjala je živote mnogima o nas. Ovim esejima podsetio sam se zašto je menjala moj život, a nadam se da će se čitaoci takođe setititi ličnih, sasvim ličnih uspomena.
Knjiga „Doba heroja“, ako bi se izbrisala imena rok muzičara, mogla bi biti univerzalna priča o životu?
Zoran Paunović: Pa… moguće. To su sve izuzetno uzbudljive ljudske sudbine, mnoge od njih i tragične. Neki nisu uspeli da dobace do tridesete, neki jesu, ali su kasnije prošli kroz različite tragedije. Jednostavno, biografije velikih umetnika, ili bar većine od njih moraju da budu traumatične. Svaka od tih priča kada bismo je pretvorili u priču o nekom fiktivnom junaku mislim da bi imala smisla. Ipak, niko ne ume da izmisli priču kao što ume život i to ove istinite priče/eseji pored ostalog pokazuju. One su istinite, one su malo mitologiozovane jer govorimo o vremenu koje je iz današnje perspektive mitsko, ali ono što je ključno u njima jeste da su njihovi protagonisti, njihovi glavni junaci, zaista mitski likovi. Otuda su priče o njima tako velike i tako univerzalne.
„Pravi pesnici rađaju se matori, i umorni od života; neki od njih, međutim, imaju dovoljno sreće i strpljenja da na kraju dočekaju mladost.“ (Zoran Paunović, Doba heroja, Leonard Koen)
Zoran Paunović, Doba heroja, Geopoetika, 2018, Beograd
PROČITAJTE I: vikend-prica-vatra-i-nista, knjizevni-festival-na-brodu, dzulijan-barns-sum-vremena