Tekst je iz doba kada smo u redu čekali vizu, crne devedesete, rat je mirisao u vazduhu. Žensko oko „Ljubav“. Piše/Foto: Bojana Karavidić

Rajko Sušić „Ptica“, metal, h: 47 cm

Kažu da ljubav ne postoji.

Kao, sada je sve u ekstrovertnom iskazivanju senzacija, biznisu, putovanjima, materijalnoj sigurnosti koja se ogleda u posedovanju računa u stranim bankama (ali van granica  sopstvene države), imidžu samodovoljnosti i nadobudnosti, kvazi opuštenosti u ophođenju sa poslovnim partnerima kako ne bi primetili eventualnu neodlučnost, jer to ruši ugled firme i snižava cenu onoga što se nudi. U modi je misaoni izraz lica, ljupko treptanje nije dozvoljeno, prsti nikako ne smeju da dobuju po stolu ili kolenu otkrivajući nervozu. Danas je u trendu da budete malo frigidni, malo biseksualni, malo homoseksualni, može i heteroseksualni, da rasporedite ormane i wc šolje po feng šui pravilima gde se zna šta odakle curi, pritiče, otiče, otvara ili zatvara ulaz sreći, a da nisu vrata. Veštačke senzacije nadvladale su putenost i strast.

Možda se zato u ljubavnim čulima, neko vreme pogubila moja mlada poznanica kojoj su se usred jedne od predizbornih kampanja dopali  maniri partijskog šefa. Primicao joj je i odmicao stolicu, nutkao je kikirikijem i čivasom sa švedskog stola, gledao u nju netremice dok je predsedavao uvaženim skupom. Sutradan ju je pozvao telefonom, pa su kafenisali, posle nekoliko dana opet, pa su stigli do vikenda u nekom od fruškogorskih hotela, sledili su pokloni razmetljive skupoće za Dan ljubavi, zatim prsten. Ona u toj ljubavnoj brzini nije blistala, niti joj je zastajao dah kad mi je prepričavala sitnice. Kao da je samu sebe isprobavala dokle će izdržati sa partijskim japijem koji nije štedeo na izlascima, darovima, esemesovima prenežnih reči. Kraj je došao odjednom. Rekla mu je da ne može sa njim da putuje u Austriju, jer ima ispit. On se uvredio.  Obećao je partijskim drugovima da će dovesti verenicu, a ona mu uzvraća da nije mečka za prikazivanje, on će na to kako je nezahvalna, ona nadodala da je boli d… što je takva, da će takva ostati celog života, skinula je skupoceni prsten strpavši ga u džep njegovog sakoa i otišla u pravcu dvosobnog roditeljskog stana. Sutradan se probudila opuštena i laka kao pero, kročila stopalom broj 36 na tepih u svojoj devojačkoj sobi, proteglila se kao mačka na mlakom limenom krovu i počela prvi dan postjapijevkog oporavka.

Vlatka Vujošević „Bez naziva“, poliester i staklena vuna, 25x20x10 cm 

Nekoga sasvim desetog dana, u razgovoru ranog popodneva, u neurednoj bašti na vrh Senjaka, za plastičnim stolom na kome je domaćin servirao „pladanj a la Ja“ – talijanski pršut s mirisom Toskane, šampinjoni nakiselo, masline punjene bademom, rakijica sa Peštera, sve pored kućice vlasnika koja svojim izgledom seoskog doma izaziva zavist stanovnika iz okolnih viletina ukrašenih kulicama i replikama antičkih stubova, razmatrali smo važnost Prave ljubavi za razvitak ljudske vrste i civilizacije. U toj senjačkoj oazi čitaju se i pišu knjige, sluša se Stravinski, govori se engleski „kao srpski“, igra se fudbal na dva golića, prvoškolac Naslednik puni koš „jedan na jednoga“, priča se o neskrivenim osećanjima koja tope naslage blaziranosti.

Moj sedokosi drug seća se kako se njegova nekadašnja decenijska ljubavna veza preko noći pretvorila u svakodnevne svađe, rasprave, zatim ćutanje prekidano povremenim ispadima nezadovoljstva oba partnera. Ni jedno nije imalo snage da prekine. Onda, jednoga dana u svađi, Ona mu je tresnula u lice – „Ma gde ćeš ti da odeš od mene, slepče? Iz ovog salonskog stana u tvoj kućerak bez grejanja?!“. On se prenuo – „A, to li je problem maco? Super si rekla,  pomogla si mi“. Okrenuo se (kao devojka iz prethodne epizode), otišao u jednu od mnogih soba, potrpao svoje krpene stvari u ruksak, vratio se i izgovorio rečenicu – „Odoh u kućerak“. Posle izvesnog vremena se zaljubio i „tresao sam se kao na struju i kad bih  prilazio njenoj zgradi“. Malo potom rodio se Naslednik koji sada ubacuje loptu u koš, u senjačkoj, starokomponovanoj bašti, ispred kućerka.

Ko kaže da nema ljubavi u tranzicionoj Srbiji u 21. veku gde se negde još loži logorska vatra, gde se spava u šatoru, u zagrljaju do utnuća?

PROČITAJTE I: palate-vile-u-vojvodini/, terazije-1930-u-novom-beogradu-porusene/, banja-palic-prvih-sto-kupalisnih-sezona/, intervju-predrag-vranesevicmuzika-uvek/

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *