Prepoznatljiva subotička arhitektura secesije vidljiva je značajnim delom i po onom što su u nasleđe ostavili arhitekti koji su radili kao par – Marcel Komor i Deže Jakab. Njihova dela su i Gradska kuća i Subotička sinagoga – među najlepšim evropskim koja je bila četiri puta na listi međunarodne organizacije World Monuments Watch kao jedna od stotine najugroženijih spomenika kulture u svetu. U toku njena je obnova. U projektu „Nepokretno nasleđe u Srbiji” Viktorija Aladžić osvetljava dela arhitekata koji su ostavili trag u ovom gradu.
Gradska kuća
Subotica je krajem 19. veka, u okviru Austro-ugarske doživela nagli ekonomski razvoj, zahvaljujući pre svega železnici kojom je bila povezana sa ostalim delovima Carevine, a potom i Evrope, od 1869. godine. Pre toga grad je zaostajao u razvoju jer je transport robe do tada mogao da se obavlja samo konjskom zapregom do najbližih rečnih luka u Baji, Segedinu, Apatinu ili Novom Sadu. U dve poslednje decenije 19. i početkom 20. veka sve do prvog Svetskog rata, postala je prepznatljiva subotička arhitektura. Tada je izgrađena većina najznačajnijih građevina, kao i veliki broj najamnih i stambenih palata. Centar grada koji do danas danas predstavlja izuzetno arhitektonsko nasleđe kategorisano kao prostorna kulturno-istorijska celina od velikog značaja, igrađen je u tom periodu. Mnogi objekti građeni početkom 20. veka bili su u tada aktuelnom, novom arhitektonskom stilu Art Nouveau (secesija).
Prilikom gradnje značajnijih građevina na prekretnici 19. u 20. vek Subotičani su rado pozivali ugledne graditelje iz prestonice Budimpešte. Dogodilo se to i u slučaju izgradnje subotičke sinagoge koja je bila među prvim građevinama novog stila u gradu – secesije. Planove za ovu sinagogu uradili su arhitekti Marcel Komor i Deže Jakab za konkurs raspisan za izgradnju sinagoge u Segedinu 1899. godine. Prvu nagradu na ovom konkursu osvojio je Lipot Baumhorn, dok je rad Komora i Jakaba bio otkupljen. Jevrejska zajednica u Subotici odlučila je da izgradi sinagogu prema Komorovom i Jakabovom projektu za segedinsku sinagogu, a radovi su počeli već 1901. Završena je sledeće godine i bila je jedinstvena građevina.
Sinagoga nakon završene restauracije fasada 2016. godine
Umesto podužne organizacije prostora kao kod većine sinagoga koje su se u to vreme gradile u srednjoj Evropi, njen prostor je bio centralno organizovan oko osam čeličnih stubova koji su u gornjem delu međusobno povezani čeličnim gredama. Na čelične grede se oslanja osmougaoni obodni zid, nosač unutrašnje glavne kupole izvedene od gips betona ojačanog rabic mrežicom.
Unutrašnja rabic kupola sinagoge
Drvena krovna konstrukcija iznad glavne rabic kupole takođe se oslanja na čelične grede. Ovim rešenjem spoljašnji zidovi bili su rasterećeni težine kupole; a uz rabic svodove kao i četiri manje kupole na uglovima građevine sinagoga ima jedinstvenu i izuzetnu konstrukciju. Visina unutrašnjeg prostora sinagoge iznosi 23 metra, a raspon glavne kupole je 12,6 metara. Međutim, nije sinagoga izuzetna samo po svojoj konstrukciji i unutrašnjoj organizaciji prostora. Treći važan elemenat je njen izgled u kojem su se rascvetali stilizovani motivi inspirisani mađarskom narodnom umetnošću, izvedeni različitim bojama i raznovrsnim materijalima. Na fasadi objekta dekorativni ukrasi napravljeni su od novog materijala, odnosno posebne vrste keramike nazvane pirogranit, proizvoda fabrike Žolnai iz Pečuja. Pirogranit je bio vrlo otporan na spoljašnje vremenske uslove: kišu, mraz, hladnoću. Na fasadi sinagoge primenjeni su neglazirani dekorativni elementi od pirogranita boje terakote. Prozore krase vitraži proizvedeni u radionici Mikše Rota, a unutrašnjost dekorativno slikarstvo i gipsani ukrasi. Potpuni utisak dopunjavaju raznobojni žolnai pirogranit crepovi na krovu građevine.
Vitraž u subotičkoj sinagogi
Nakon sinagoge najznačajnija građevina koju su u Subotici izgradila dvojica arhitekata Komor i Jakab bila je Gradska kuća. Pre toga uradili su projekat za dvospratnu zgradu banke 1907. godine, danas u ulici Korzo broj 4.
Fasada nekadašnje banke
Uzrok vezanosti dvojice arhitekata Komora i Jakaba za Suboticu leži i u činjenici što se jedan od njih, Jakab Deže oženio Irenom, ćerkom subotičkog trgovca Vilmoša Tausiga. Karakteristični stil koji su vremenom razvili Komor i Jakab, kasnije nazvan mađarska secesija, uočljiv je i na zgradi banke, a podrazumeva obilno korištenje simbolike i folklornih motiva mađarske narodne umetnosti. Ova zgrada je pod istim krovom imala banku i restoran kojima su bile namenjene prostorije u prizemlju i stanove za izdavanje na spratovima. Na fasadi banke primenjeni su dekorativni elementi od pirogranita sa majolika glazurom jarkih boja kao i dekorativni elementi od kamena, kovanog gvožđa i drugih materijala.
Dekorativni ukras od žolnai keramike u vidu košnice na rizalitu fasade banke
Već je gradonačelnik Lazar Mamužić izrazio želju da se u Subotici izgradi nova gradska kuća umesto dotrajale barokne, građene od 1826. do 1828. godine. Prvi projekat za novu gradsku kuću u Subotici uradio je Eden Lehner 1896. godine na zahtev Mamužića, no nije došlo do realizacije projekta. Mamužićev naslednik, gradonačelnik Karolj Biro uspeo je da ostvari Mamužićev san. Za gradnju nove gradske kuće nedostajao je novac. Novi gradonačelnik odlučio je da proda oko dve hiljade jutara peska i zemlje koji su se nalazili u okolini grada i brzo je skupljeno pola miliona kruna od čega se već mogao planirati početak izgradnje gradske kuće. Gradski senat je raspisao konkurs za projekat nove gradske kuće koja je trebalo da bude izgrađena u baroknom stilu u slavu carice Marije Terezije. Na konkurs je pristiglo deset radova, a prvu nagradu su osvojili arhitekti Komor i Jakab. Njihovo konkursno rešenje bila je veličanstvena barokna građevina. Krajem iste godine, na sednici Saveta za izgradnju gradske kuće Deže Jakab je predložio da se ne gradi gradska kuća u baroknom stilu već u stilu secesije, jer će ovo arhitektonsko rešenje biti jeftinije. Savet je prihvatio ove izmene, kao i gradonačelnik Karolj Biro, a skupština grada ih je usvojila 31. decembra 1907.
Gradska kuća
Osnova građevina strogo je simetrična, pravougaona, sa četiri kvadratna unutrašnja dvorišta. Spoljna asimetrija zgrade ostvarena je pomoću dva tornja različite visine postavljena sa obe strane centralnog rizalita iznad glavnog ulaza. Celo prizemlje, osim svečanog vestibila i svečanog stepeništa, bilo je namenjeno poslovnim prostorima, pa je jedan od prvih trgovaca koji je dobio lokal u prizemlju gradske kuće bio Vilmoš Tausig, Jakabov tast. U severnom traktu prvog sprata bile su smeštene prostorije rukovodećih ličnosti grada. Najreprezentativniji prostor gradske kuće je velika gradska većnica, kao i dve druge: žuta i zelena većnica, koje se nalazena prvom spratu,sa leve i desne strane velike većnice. Do njih vodi reprezentativno stepenište. Zelena većnica je bila namenjena gradonačelniku, a žuta velikom županu. Južni trakt zgrade bio je namenjen poreskom odeljenju. Prostorije trećeg sprata bile su smeštene u potkrovlju, a u njima se između ostalog nalazio i zatvor. U ovoj velikoj zgradi bila je smeštena celokupna tadašnja administracija grada.
Kako po svojoj funkciji tako i po svojoj opremi to je bila savremena građevina snabdevena vodovodom, kanalizacijom, centralnim grejanjem i liftom koji je od službenog ulaza vodio do trećeg sprata. Što se tiče konstrukcije, i ovde su Komor i Jakab primenili savremeni materijal, beton, gde god je to bilo potrebno, dok su puni ravni zidovi bili izvedeni od opeke. Komor i Jakab su na gradskoj kući primenili bogatstvo dekorativnog ukrasa u različitim materijalima, kamenu, kovanom gvožđu, limu, mesingu, rezbarenom i bojenom drvetu, dekorativnom slikarstvu zidova, vitražima, i elementima od žolnai keramike koja se pojavljuje kao ukras na svim fasadama, kao i bojeni žolnai crep na krovu objekta. U enterijeru najzanimljiviji detalji od žolani keramike nalaze se na zidovima svečanog stepeništa. Tu su pločice sa medaljonima presvučene specijalnom glazurom, takozvanim eozinom, sa predstavama različitih zanata, te različitih biljaka i životinja sa područja severne Bačke.
Istovremeno sa gradnjom gradske kuće gradio se i kompleks letovališta i odmarališta pored jezera Palić koje je već bilo poznato kao banjsko lečilište. Komor i Jakab su 1908. godine uradili projekat Ženskog kupatila, a naredne godine i projekat za Veliku terasu.
Velika terasa na Paliću
Projekat za Muzički paviljon urađen je 1910. godine, a Vodotoranj je iste godine završen. Tada je Suboticu i Palić posetio Mikloš Žolnai vlasnik fabrike Žolnai, te je Palićkom parku poklonio dve plave secesijske keramičke vaze koje se i danas tamo nalaze.
Žolnai vaza na Paliću
Na Paliću su Komor i Jakab uspostavila ravnotežu između građevina i pejsaža koja je ostvarena ne samo pomoću usitnjenih gabarita, konstruktivnog sklopa koji se oslanjao na mađarsku folklornu arhitekturu, već i primenom materijala, pri čemu su Žensko kupatilo i Muzički paviljon izvedeni najvećim delom od drveta, s motivima srca i cvetova koji su se ponavljali na sve četiri građevine.
Od svih ovih objekata Sinagoga je bila najugroženija. Budući da su subotički Jevreji tokom Drugog svetskog rata bili proterani u logore, nakon rata ostala je malobrojna zajednica. Kada je njeno stanje postalo zabrinjavajuće, odnosno kada je popustio jedan od nosača centralne kupole, Jevrejska zajednica je poklonila građu za obnovu nakon čega je započeta restauracija. Nedostatak novca, ratovi tokom devedesetih godina 20. veka, omeli su restauraciju pa se odvijala s prekidima. No, 2016. Je završena obnova fasade, a zahvaljujući donaciji mađarske vlade počeće restauraciji enterijera uz nadu da će sinagoga zasijati u punom sjaju. Ona je, inače, četiri puta bila na listi međunarodne organizacije World Monuments Watch kao jedan od stotinu najugroženijih spomenika kulture na svetu.
Dr Viktorija Aladžić, Građevinski fakultet u Subotici, autorka knjiga i radova koji se odnose na graditeljsku baštinu Subotice, dugogodišnja aktivistkinja za njenu zaštitu kao stručnjakinja i u inicijativi „Nasmeši se Subotici“. Jedna od najzaslužnijih što je Subotica uvrštena u međunarodnu mrežu gradova secesije u kojoj je više od 20 gradova sveta.
PROČITAJTE U OKVIRU ISTOG PROJEKTA: ivan-stevovic-sakralna-arhitektura-srednjovekovne-srbije, tamara-tasic-industrijsko-naslede-procesi-osnov-rehabilitacije, bojan-kojicic-arhitektura-secesije-u-velikom-beckereku-zrenjaninu/julka-kuzmanovic-cvetkovic-plocnik-kako-doziveti-neolit, tanja-damljanovic-conley-revitalizujmo-zastitu, vladimir-stojanovic-odzaci-industrijsko-naslede, ivan-stevovic-romanticarska-obnova-nacionalne-umetnosti, jelena-erdeljan-stecci-otkrivanje-zaboravljene-bastine, bojan-kojicic-velikobeckerecka-stedionica-obnova, viktorija-aladzic-raskosna-arhitektura-ferenc-rajhl, kulturno-naslede-i-urbana-kultura