Darko Micić (1967, Knjaževac). Diplomirao na Filozofskom fakulteta u Nišu (studijska grupa za fizičku kulturu). Piše novinske članke, pesme, priče. Aktivno se bavi muzikom, pevao i svirao u mnogim knjaževačkim autorskim i “cover” bendovima. Knjiga “Knjaževačke rok priče i urbane legende (Narodna biblioteka “Njegoš”, Knjaževac, 2014), zbirka priča „Zb(i)rke (Niški kulturni centar, Niš, 2018). Pisanje i muzika su ono što obeležava njegov život. Vikend priča. Foto korzoportal
Koncert grupe Mrlje do pola dva ujutru, buđenje u pola sedam, interventno sklanjanje instrumenata iz Doma kulture, odlazak na posao itd… Eto tako to izgleda u životu jednog rokera. A kako izgleda sve to u životu jedne domaćice? Taman dođem kući popodne sa posla, već dovoljno umrtvljen i izmrcvaren, kad ono, žena mi se razbolela. Temperatura i groznica. I onda pažnja i nega i čuvanje i nema odmora i spavanja. I baš sad da se razboli a sutra je vikend, i treba da se čisti i riba i briše prašina. Već zamišljam sebe kako vozim usisivač po stanu, biće to 24h Le Mana! Ali ajde prvo da savladam ovaj umor. Čovek u mojim godinama može mnogo? Da da, tako i ja dadoh puno energije na koncertu. Ali je suština da oporavak mora da bude temeljan i da traje dovoljno. A ja sada nemam vremena za njega, oporavak! Burna, besana noć, odlazak kod lekara, gde je potvrđena naša pretpostavka, da se radi o virusnoj ili viroznoj infekciji. Mada je ovaj virus prepoznatljiv kao žestok i neumoljiv.
I tako ja jedva zaspim od siline umora koji se nadvio nad mojim telom. Ali zaspim. I tonem duboko, tonem u dubine i prostranstva, i potonem u san. Toliko realističan da i sad čuvam slike u glavi. Zabrinut za zdravstveno stanje svoje ženice, ja posegnem za rešenjima koja ne nudi klasična medicina. Negde daleko iza sedam gora i mora, ima jedna bakica koja pomaže ama baš u ovakvim situacijama. I ja prelomih, izađoh u olujnu noć, izvukoh sane iz šupe i spremih pseću zapregu. Milenu sam umotao u krzna i ćebiće u više slojeva, ušuškao je skroz, da joj ne bude hladno i da je ne žuljaju sanke. Na polasku rekoh starijem sinu:
– Sine moj, kada tate nema ti si glava porodice, vodi računa o svemu, idite u školu, učite i pišite domaći dok se ne vratimo i naravno ne otvarajte vrata strancima!
– Tata ‘el vi to idete kod veštice Karabe?
– Ne sine.
– A da ne idete kod veštice koja živi u kući od čokolade?
– Ne, ne. To si pročitao u priči o Ivici i Marici.- Čita dete ne šali se.
– Mh, onda sigurno idete kod one vece iz priče o Snežani i sedam patuljaka?
– Ne, ovo nema veze sa vešticama i tim stvarima, ovo je krajnje pozitivno afirmativna stvar.
– Mada pričaš potpuno bezvezne stvari tata, rekao bih ti da svaki virus prođe za sedam dana, lečio ga ili ne i ne znam što ne sediš na dupetu i lepo sačekaš da sve prođe, nego te neki đavo tera da lelujaš po ovakvom nevremenu?
– Slušaj ti mali, kad se vratim ima da ti…! Ustvari kad se probudim moraću ozbiljno sa tobom da porazgovaram, o sine moj!
Izneo sam nekako ženu, spakovao je , uvezao konopima, upregao pse i krenuo. Noć, vetar nosi sneg, ništa se ne vidi, ali ja nekako znam gde idem. Vozim sane velikom brzinom, pršti sneg, zanosimo se k’o m..a u kosidbu, ali nema odustajanja. Psi balave, ledi im se pljuvačka i sluz, ali to su dobro utrenirani verni psi, oni neće izneveriti. Prelazimo brda i polja, zaleđene vodene površine, a meni sve neke poznate slike promiču pred očima. Mećava, sneg, a ja vidim sve neke lepe predele koji me vraćaju u mladost koju sam provodio sa Milenom. Evo ovde sam je prvi put ljubio, baš se sećam – ovde smo prvi put vodili ljubav – i ovde – i ovde – i ovde – da, da i ovde, more, stenje, sećam se baš su stene bile oštre – eno ih dole kola parkirana na skrovitom mestu – slike i slike i asocijacije sve na određene događaje, koje bude želju i strast u meni. Da stanem pa da je razvežem sa saonica? Ma idiote ne pomišljaj na to! Ili da stanem, napravim pauzu a ja brisnem u šumicu iza drveta, pa da…? Stop! ACHTUNG ACHTUNG ESISTGEGENGEGEBEN: Daje se na znanje, da sve idiotske misli potpuno neprimerene trenutku u kome se nalazimo odmah napuste Darkovu glavu! Kao i uvek u mom životu, dok radim nešto ja obavezno i pevušim, pa tako bi i ovog puta:
Da ti draga nađem lek preći ću sto gora
I odvažno preplivati dvesta plavih mora!
Jedva stigosmo, zamrznuti, beli, kao Jeti. Odvezoh saonice u plevnju, razvezah pse, dadoh im vode i hrane. Svako ima svoju posudicu i tu se zna red, nema mešanja. Svi strpljivo čekaju i mašu repićima i tek kad se sipa hranica u poslednju posudicu kreću da jedu. Pluton, Lesi, Maza, Lunja, Pongo, Perdita i Beli Očnjak. Ja komandujem:
– Drugarice i drugovi, kuje i psi zbor!- Oni se ravnaju na crtu.
– Sedi!- sedaju i gledaju u mene ljubopitljivo.
– Kao što znate, vreme je teranja! Pa vas molim da u mom odsustvu ne pravite nikakve gluposti po tom pitanju. U gradu je skučnica na svakom ćošku i u svakom naselju. Pa da li je to normalno recite mi molim vas? Treba kazniti sve neodgovorne vlasnike pasa, treba sterilisati kuje lutalice i zbrinuti sve te jadne pse na neki način. Organizovano društvo brine o tome i ne smemo tolerisati takve pojave u gradskim sredinama. A vi ovde kao što znate svi imate svoj par. Pluton Lesi, Lunja Mazu, Pongo Perditu, i neka svako svoju ženku gleda i po potrebi zaskače. Najstrože je zabranjeno dušiti, oblizivati se, i tući se zarad potencijalnog odnosa sa tuđom ženkom. Jedino Beli Očnjak – taj potentni i neustrašivi vođa može da opali i zaskoči kad god i koga god hoće. Jasno?
Oni svi u glas:
-Jasno!- mada Pongo iskrivi glavu u stranu, nakostreši dlaku i oči mu zakrvaviše!
Znao sam odmah da u njemu raste pravi revolucionar. Jednog dana dići će on revoluciju i smeniti Belog Očnjaka i onda će svi imati jednaka prava i neće biti privilegovanih! Pongo pankeru moj!!!
Ostavljam ta divna stvorenja siguran u njihovu vernost i poslušnost. Razmišljam u pravcu da je njima ipak lakše nego nama ljudskim bićima. Njihove ženke imaju teranje dva puta godišnje, uhvati ih ludilo protutnji za par dana i posle opet mir i spokoj. Dobro tu i tamo neka rana od davljenja sa suparnicima, ali obično ništa strašno! A mi savremeni muškarci. Propast. Još od ranih dana puberteta, pa sve do ovih zrelih godina, najboljih godina prosto rečeno, ni trenutka mira i spokoja. Stalno je tu neka borba i nezajažljiva želja i potreba. Evo ja sad sanjam neku hladnu zimu i mećavu, ali već tamo u realnom svetu me čeka proleće i gomila golotinje svakodnevno na ulicama. Brate Plutone, Lunjo, Pongo i ti alfa mužjače ooo Beli Očnjače, lako je vama. Nisu vam stalno pred očima te divne obline, ženske grudi i međunožja od kojih vam stalno curi voda na usta, od kojih ne spavate noću, znojite se po krevetu i nervozni ste po ceo dan. Dobro, ja kao oženjen muškarac, imam potpunu kontrolu nad tim nagonima, i ja sa tim nemam problema. Da li sam vas ubedio?
Negde u dubini svojih misli, u ovom čudnom snu, javljaju se neke slutnje. Moja baka po majci je bila jedna darovita žena. Pored toga što je bila krupna rastom i „ogromnog“ karaktera, te kao takva bila gazda u kući i stub oslonac svoje porodice, imala je još jedan čudan dar. Neću da ga imenujem, ali kad god bi neko od nas braće, dok smo bili mladi, došao kod nje sa devojkom, ona bi, ako ima za tim potrebe rekla:
-Ovo devojče nije za tebe sinko!
I uvek je bila u pravu. I sve veze, mene i moje braće, koje je ona procenila na sebi svojstven način, su se relativno brzo završavale. Na žalost, moju, baka je preminula pre nego što sam se ja upoznao sa mojom sadašnjom ženom, i tako nije bila u prilici da je propusti kroz svoj „skener“! Te sad meni poče da se javlja u snu da bi ja nekako voleo da je ponovo vidim i priupitam neke stvari? Možda je ona baka kojoj smo krenuli sa ovom psećom zapregom?
Drvena vrata, gvozdena kvaka, kovana, sva zaleđena, i prsten od gvožđa čijim lupanjem o gvozdenu podlogu kucate na vrata domaćinu, ili domaćici. Ja jedva nosim Milenu, svu umotanu, padam na kolena, puzim, grozničavo se borim, puzim do vrata, i pružam ruku ka prstenu. U sebi se mislim:
– Ja sam gospodar prstena – mada ni venčani ne nosim, ali mislim se, eto!
Kucam prstenom o ogromna vrata, zvuk dobija čudan eho i sve više se udaljava. Vrata se gube u daljini, a ja se budim sav znojav i zbunjen. Milena kašlje, ja ustajem, idem kuvam čaj od nane, donosim još neke preparate za sprečavanje kašlja, pipnem joj čelo, dobro je nema temperaturu. Pokrijem dečicu, pomazim ih po glavama i kosi, sa starijim moram sutra da prozborim par vaspitnih reči, i ležem ponovo u krevet. Moram da idem na more! Tamo možete da ustanete rano, odete na plažu, gledate izlazak sunca i povazdan razmišljate o životu. Često razmišljam o svojim precima, i tražim vezu sa nekim pojavama i događajima u mom životu. Ima tu neke veze, tj. nije to sve bezveze. Ali neka ih oni tamo gde jesu a mi ćemo ako bog da još da klocamo ovde gde jesmo, boreći se sa virusima i virozama, i ostalim mukama ovozemaljskim. A šta bi baka rekla za Milenu i mene? Da je bilo suđeno da je „skenira“ verovatno bi se to i desilo. Ovako, odoh ja da spremam doručak, a posle usisivač u ruke i VOZIIII…
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica