Martino Maraci (1963, Milano). Na Milanskom univerzitetu predaje italijansku književnost. Knjige – Kraj čistilišta, Filogeneza, piše književne studije komparativne književne tematike. Vikend priča korzoportala, prevod sa italijanskog: Mila Samardžić
Faustu su misli lutale dok je prolazio pored kućice za čuvara. Ponovo je išao na Univerzitet posle mnogo godina: pošto je diplomirao književnost (bila su to neka druga vremena!), nije se ukazala prilika za to, a želja ni u snu. Mada je, sad se prisećao, nekoliko puta ipak bio na Univerzitetu: kada su, prvo Sandra, a zatim Aldino, branili svoje diplomske radove. Iz istorije, odnosno filozofije. Istorijske rasprave o mogućem značaju feudalnih ugovora u srednjem veku i pojam autentičnosti u nemačkom i francuskom egzistencijalizmu. Vau! Ista učionica: prijatelji & rođaci, košulje, bluzice, granice dokle doseže bezazlenost naspram nemarnih komisija u sakoima i s flekama od kafe; nejasna domunđavanja, jogunjenja, nepažnja: sve ono što se smatra sitnim ponosom i jadnim frustracijama. Tako je bilo i tako jeste. Whatever.
A kasnije? Pogledaj, ništa se nije promenilo. Zar baš ima toliko posla…? Pa dobro: uzmimo da je to autoreklamna kampanja… sejanje… ne znam. Baci se mnogo udica, rezultata ima ili nema, ne može se očekivati da se odmah vide. Treba verovati, prihvatiti da se to tako radi, pa – živi bili pa videli…
Već sam izlazak iz stana, pridruživanje saobraćajnim gladijatorima, tiskanje, vožnja cik-cak, parkiranje tako što se zavlačiš ovde, uvlačiš tamo („Odlazite? Ostajete? Koliko ostajete?“), stižeš tamo kuda si krenuo s glavom koja je već prolupala ili, tačnije, koja je već rasturena, razbijena, iseckana na tanke kriške, s plavim i crvenim venama i arterijama koje teku menjajući nijanse, bum bum bum, stroboskopije našeg svakodnevnog saobraćaja, olovno-oksidni izduvni gasovi, sve samo ne kokain i betel. Autentičnost… duh iz čarobne lampe… Stalno se za nečim juri, pre svega, za smislom i za seksom, ali u toj jurnjavi tamo-amo do te mere se gubi pažnja da se lako gubi i nit. Barem oni koji rade na univerzitetu imaju dozvolu da prođu kroz off-limits zone, pritiskaju dugmiće za dezaktiviranje „gradskih protokola“… istina je da su se ljudi već navikli na to, ali i dalje bole kazne koje su pljuštale kao konfete, gde god bi se zatekao.
Prečica je jedna od stvari koja se nije promenila iako je omogućavala da se uđe direktno u kampus, potpuno nonšalantno, s ručicom koja se pravi da pozdravlja. Grad i njegova zaraza pružali su se i tamo, unutra, ali se činilo kao da smo mu nekako umakli i mogli da dišemo. Dok je ulazio, Fausto je izdaleka ugledao obrise profesora Mašija, koji je i posle četvrt veka izgledao i dalje isto, verovatno malo poguren, ali pamćenje vara. Figura kao iz udžbenika, sako kravata i pantalone s faltom, sve u prigušenim tonovima, crnim i tamno sivim, naravno, direktno iz pedesetih godina, daleko smo od happy days-a, i dalje je to strogost Hladnog rata, suprotstavljeni klanovi i, dakle, neizbežno da!, jezuite i katolička omladina i duhovne vežbe, ozareni obredi samokažnjavanja. Orlovi ustanovljenog poretka.
Profesor Maši! Kao što je Drugi vatikanski koncil, budimo iskreni, bio pomalo rizičan, skoro Trg Pigal ili Crveni trv katoličanstva, kanonsko pravo kompas večite civilizacije, svaki papa Pije apsolutni genije od Pijence do Pačelija… U suštini, preterano blag… Bili smo sigurni da baš ništa ne shvata, ali čistota njegovog klerikalnog fašizma bila je takva da nam je malo-pomalo ulila, nesvesno pobudila sumnju… nesvesnu sumnju…: da bismo bili dobra deca i da bismo zaslužili poljubac od mame, potrebno je da ga barem slušamo. Svet je zagonetna zver; ništa nije stajalo biti uz njega, a jednog dana mogao bi čak da bude koristan.
I zaista. Za to što je on danas ponovo na Univerzitetu, Maši na neki način ima svoje zasluge. Na prijemu povodom njegove poslednje knjige (Mir u Rosminijevom mišljenju) u Klubu štampe, oko Božića, Vigano (koji je posle godina i godina rada na određeno vreme uspeo da se dočepa nekog iole pristojnog ugovora, mada i dalje vremenski ograničenog) došapnuo mu je, uz drhtavu zagrobnu ironiju, da svi, „svi, razumeš?“, svi oni koji „ulaze“ moraju da zasluže njegovo odobrenje. O, sveta nauko! Tako se Sandra, da bi sebi obezbedila barem malo zasluženog priznanja, tokom godina po potrebi pomerala pomalo „napred“, postavši neka vrsta eksperta za diplomatske odnose između Španije i Milana-Napulja od Filipa II nadalje. Mada prećutno, odobravanje seniora bilo je jednoglasno. Strategije su bile do te mere podmazane i poznate da nisu iziskivale banalne izlaske u javnost; do te mere predvidljive i čvrste da su obeshrabrivale svaki pokušaj promene. Institucija je postojala: zato što je bila nepomična.
S druge strane, oko Fausta je, ako ništa onda zbog njegove prirodne sklonosti da komplikuje stvari dovodeći u pitanje njihovo ostvarivanje, lebdeo veo nepromišljene ležernosti. Ugledavši izdaleka starog profesora, strogost njegovih mladalačkih nepromenjenih ubeđenja porazilo je gotovo nežno osećanje u koje su se slivali čežnja prema nepovratnoj mladosti i iracionalno uverenje da je, uprkos svem svom otužnom falangizmu, Maši ipak na svoj način osećajna osoba, u stanju da bude dostojanstven i da zrači dostojanstvo. Pa sad ti shvati.
Iz knjige Čitanje Italije, izbor iz savremene italijanske proze, Arhipelag, Beograd, 2016.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica