Đerđ Serbhorvat (1972), pripovedač, dramski pisac, kritičar i esejista. Radio kao nezavisni novinar, istraživač, urednik i analitičar.Godine 2010.proglašen za najboljeg pisca Desetog dramskog takmičenja mađarskih vojvođanskih pisca. Živi u Budimpešti. Vikend priča korzoportala. Foto: Manja Holodkov
Pita me jedan od urednika knjige Kuća na Ravnom Bregu, što smo je pisali nas sedmoro koji smo bili mesec dana gosti u Mokrinu u Terra Panonici, kako to da sam baš ja napisao najdužu priču.
Nisam mu ni odgovorio, em nisam ni imao odgovor, em jer nije znao da je u originalu moj tekst bio još duži. Jer ako prevodite sa mađarskog na srpski, onda će vam tekst biti kraći za nekih dvadeset odsto. Zbog toga što je naš jezik komplikovaniji imamo više slova ili šta ja znam. Ili je to zbog toga što smo mi Mađari mnogo radniji narod od Južnoslovena – jer je u Mokrinu bilo i Srba, Makedonaca, Bosanaca, Slovenaca i Hrvata.
Ili je to zbog toga što sam, u stvari, samo ja bio sa sela. Možda je ključ u tome.
Napisao sam trideset hiljada karaktera, dakle, hiljadu za jedan dan, to vam izađe kao pola kartice. To za jednog pisca nije ništa – Thomas Mann onomad je imao svoju molitvu: nek mu Bog da da svakog dana ima snage napisati dve kartice. Ali i to odavno znamo, da su Nemci najradnija nacija. Pogotovo njihovi gastarbajteri.
Na kraju sam proverio kako je to sa prevođenjem. Pitao sam jednog prijatelja, koji je ipak upućen u posao, a on je odma’ samouvereno odgovorio da je naš mađarski složeniji jezik od slovenskih, dakle, i duži. Eto, takvi smo mi, ne samo da smo radniji nego i složeniji (dakle, i pametniji). Ali u slučaju moje priče to uopšte i nije istina: baš je original na mađarskom kraći za oko deset odsto. (Ili me je prevodilac prevario i izostavio ono što mu se nije svidelo.)
Ali hteo sam pričati o tome da sam ja lepo izračunao u Mokrinu da ako dobijamo stipendiju, pa klopu, smeštaj, pa čiste oko nas, kao da smo neke maharadže iz Indije, onda moram to nekako vratiti. A ne mogu ja predati na kraju meseca kratku priču od dve stranice, bez obzira na to da možda bi bila i bolja od one duže što sam sročio. (U zagradi da ubacim da sam užasno ljut ako neki pesnik dobija istu stipendiju kao romanopisac. Pa šta je to napisati pedeset kratkih pesama naspram romana, kad pisac mora danonoćno da sedi za stolom, bole ga dupe i leđa? Okej, pesnik mora da živi sa sto pedeset na sat, da se zaljubi, da bude nesrećan, da ima tuberkulozu, da bude na čelu revolucije, a na kraju i da pogine mlad. Ali rad je rad, a plata je plata. Pesnik inače i uživa u tome da ga niko ne shvati i da pati.)
U mom slučaju jednostavno je reč o tome da sam sa sela (iz Srednje Bačke). Bez obzira na to što mi je majka bila nastavnica, a ćale muzički novinar – na selu svakako intelektualci – ipak smo imali taj mentalitet, habitus, da se radi i na njivi i u bašti, da imamo voćnjak na salašu, prase, jagnje, zečeve, kokoške, golubove u štalama, pa smo gradili kuću, sve ono što se moglo, bez majstora (moje zaduženje je bio mešanje betona i maltera, neću da se hvalim, ali bio sam odličan). Ako nismo imali šta raditi, onda smo pomagali susedima, rođacima, i obrnuto – jer se radi. A pošto su susedi bili rodom iz Majdana, više puta sam brao kukuruz tamo, kod vas. A kao dete sanjao sam da živimo u gradu, čak u soliteru – gde se ne radi, naravno, nego je život čista uživancija i ideš liftom.
Bez obzira na to što se na selu radi više nego u gradu, ne propadaju gradovi, nego sela. Iz sela se beži u gradove. U selu živite samo ako je u blizini grada, i samo spavate tamo, a vikendom pokosite travu, uzmete pivo u limenci, otvorite, krccc, i gledate fudbal, pa vam prijatelji dolaze na roštilj. A danas? Moji drugari, vršnjaci, koji su ostali živeti na selu, više ne rade onako kako smo radili pre trideset godina. Rade ako imaju šta. Pokupe voće da prave „palinku“, to je maksimum. I grožđe kupuju iz Makedonije, na vagone, pa kao prave svoje vino. Ipak, više je običaj da skuvaju neki kotlić, nego roštilj, to je više naša tradicija. A ni meso više nije ono prirodno, sve smrdi na taj koncentrat ili kako se već zove, više ni ne znamo čime hrane životinje. Od morala rada na selu je ostalo je samo pričanje o radu: šta si radio juče, šta danas, a šta ćeš sutra. Ali ovo poslednje više spada u domen futurologije.
Pa tako i ja pišem i pišem za novine, bez obzira na to da li imam šta da kažem. Kažu stariji pisci da su u ono vreme i pesme plaćali po redu, pa su zato i pisali te moderne i dugačke pesme, bez rima, bez ičega. Za jednu pesmu od dvesta redova pesnik je mogao zaraditi tol’ko kol’ko njegova majka u jednom mesecu u nekoj firmi.
Al’ sad moram da završim. Urednik je rekao – do 3.500 karaktera. A ja već imam tolk…
Četvrtasto mesto, antologija priča o čitanju novina, priredio Srđan V. Tešin, Arhipelag, Beograd, 2016.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica