Somerset Mom ( Pariz 1874 – Nica 1965) engleski pripovedač, neprevaziđen u seciranju ljudskih naravi, u sarkastičnom pogledu na odnose među ljudima. Iz zbirke od dvanaest pripovedaka koje je prevela Dragana Simeonović (većina nije do sada prevedena u Srbiji) ova Vikend priča „Tri debele žene iz Antiba“ je i završetak ove neobjavljene zbirke na korzoportalu. Foto: Jelena Kovaček Svetličić
Prva se zvala gospođa Ričmen i bila je udovica. Drugoj je ime bilo gospođa Satklif, bila je Amerikanka, dva puta razvedena. Treća je bila gospođica Hikson – usedelica. Sve tri u lepim četrdesetim i sve tri dobro stojeće.
Gospođa Satklif je imala čudno ime – Erou( Arrow – strela). Dok je bila mlada i vitka prilično ga je volela. Odgovarale su joj i povremene šale s tim u vezi, mada često ponavljane, bile su vrlo laskave. Verovala je, takođe, da njeno ime odgovara njenom karakteru; navodilo je na direktnost, brzinu i nameru. Manje ga je volela sada kada su njene fine crte lica postale rasplinute usled debljine, njene ruke i ramena zamašni, a kukovi tako masivni. Bilo joj je sve teže da pronađe haljine koje bi je činile da izgleda onako kako je želela. Pošalice s njenim imenom sada su bujale iza njenih leđa, a ona je dobro znala da su daleko od toga da joj se dopadnu. Nije se, međutim, mirila sa srednjim dobom. Još je nosila plavo da istakne boju svojih očiju i, uz pomoć kozmetike, održi boju i blistavost plave kose. Ono što je volelela kod Beatris Ričmen i Fransis Hikson bilo je da su obe bile mnogo deblje od nje, tako da je izgledala vitkije. Obe su bile starije i tretirale je kao mladunicu, a to nije bilo neprijatno. Dobre naravi, s naklonošću su je zadirkivale zbog njenih kavaljera. One su, pak, obe napustile razmišljanje oko tih gluposti. Što se tiče gospođice Hikson ona tim, stvarima ni trenutak, nije poklanjela pažnju. Učestvovale su, međutim, u njenim flertovima. Podrazumevalo se da Erou, jednog od tih dana, može usrećiti i trećeg čoveka.
„Samo se nikako ne smeš jošugojiti, draga“ rekla bi joj gospođa Ričmen.
„I za ime Boga, budi sigurna kako on igra bridž,“ rekla bi gospodjica Hikson.
Zamišljale su da bi za nju bio čovek od oko pedeset godina, ali dobro očuvan i prestižne karijere, admiral pred penzijom, dobar igrač golfa, ili udovac bez obaveza, u svakom slučaju, sa zamašnim prihodima. Erou ih je slušala ljubazno, ali je zadržavla za sebe činjenicu da to uopšte nije bila njena zamisao. Istina je da bi volela da se ponovo uda, ali njena fantazija se okretala ka crnomanjastom, vitkom Italijanu vatrenih očiju i zvučnom titulom ili španskom plemiću, visokog roda i ni dana više od trideset godina. Bilo je trenutaka, međutim, kada je, gledajući se u ogledalu, bila sigurna da više ne izgleda kao nekada.
Njih tri su bile velike prijateljice – gospođica Hikson, gospođa Ričmen i Erou Satklif. Njihova debljina ih je spojila, a bridž cementirao njihov savez. Prvo su se srele u Karlsbadenu gde su odsele u istom hotelu i imale tretman kod istog doktora koji ih je iskorištavao s podjednakom bezobzirnošću. Beatris Rčmen je bila ogromna. Zgodna žena lepih očiju, s ružem na obrazima i nakarminisanim usnama. Ona je bila sasvim zadovoljna što je udovica s dobrim bogatstvom. Obožavala je hranu. Volela je hleb i puter, krem i krompir, masne pudinge i jedanaest meseci je jela šta god bi joj palo na pamet, a onda bi odlazila u Karlsbad na mesec dana kako bi skinula kilograme. Međutim, svake godine je bivala sve deblja. Krivila je doktora, koji je, medjutim nije sažaljevao. On joj je ukazivao na jednostavne, proste činjenice.
„Ali ako nikada ne jedem stvari koje volim, život nema nikakve vrednosti,“ prigovarala je.
On bi s neodobravanjem slegnuo ramenima. Gospođici Hikson je kasnije pričala da sumnja da je on tako sposoban kako je mislila. Gospođica Hikson bi se grohotom nasmejala. Ona je bila takav tip žene. Imala je dubok, bas glas, široko, pljosnato bledo lice na kome su treptale male, bistre oči. Hodala je pognute glave, s rukama u džepovima i kad god bi mogla da ne privuče pažnju, pušila dugu cigaru. Oblačila se, koliko god je mogla, kao muškarac.
„Kako bih, kog đavola, ja izgledala u čipkama i faltama?“ rekla bi. „Kad si debeo kao ja može bar da ti bude udobno.“
Oblačila je tvid i nosila čizme i koristila svaku priliku da ide gologlava. Bila je jaka kao bik i hvalisala se da je malo muškaraca koji mogu da teraju loptu dugo kao ona. Izražavala se prosto, a mogla je da psuje raznovrsnije od obalskog radnika. Mada joj je ime bilo Frensis više je volela da je zovu Frenk. Dominantna, ali s taktom bila je srdačna, a snaga njenog karaktera je bilo ono što je spajalo sve tri. Zajedno su pile mineralnu vodu, kupale se u isto vreme, išle u naporne šetnje, trupkale po teniskom igralištu s profesionalcima kako bi ih naterali da trče i jele za istim stolom svoje retke, propisane obroke. Ništa nije narušavalo njihovo dobro raspoloženje osim vage i kada bi jedna od njih merila isto kao predhodnog dana, ni Frenkine grube šale, niti dobroćudnost Beatris ni Erouin slatki, mačiji način nisu bili dovoljni da odagnaju neraspoloženje. A onda su se preduzimale drastične mere. Krivac bi u toku dvadeset četiri sata bio poslat da spava prethodno ništa ne stavivši u usta osim doktorove čuvene supe od povrća koja je imala ukus vruće vode u kojoj je kupus bio dobro ispran.
To je bio period najboljeg prijateljstva triju žena i bile bi potpuno nezavisne u odnosu na bilo kog drugog da im nije bio potreban četvrti za bridž. Bile su žestoki, entuzijastični igrači i onog časa kada je dnevni tretman bio završen sedale su za sto da igraju bridž. Erou ženstvena kakva je bila, igrala je najbolje od njih tri, čvrstu brilijantnu igru u kojoj nije pokazivala nimalo samilosti i nikada nije ustupala poen niti propuštala da iskoristi grešku. Beatris je bila solidna i pouzdana. Frenk je bila energična, veliki teoretičar i svi autoriteti su joj bili na vrhu jezika. Imale su duge rasprave o sistemima rivalstva. Bombardovale su se međusobno Kolbertsonom i Simsom. Svaka od njih, bi u potonjim razgovorima imala petnaest dobrih razloga što je odigrala neku kartu, ali takođe, i petnaest podjednako dobrih razloga zbog kojih nije trebalo da je odigra.
Život bi bio savršen, čak i sa dvadesetčetvorosatnom odvratnom supom da doktorova pokvarena (Beatris), prokleta Frenk), vašljiva (Erou) vaga nije lagala da neka od njih nije izgubila uncu za dva dana i da nije bilo konstantne teškoće da se nađe četvrti igrač na njihovom nivou.
Tako je, u vreme kada teče ova priča, Frenk pozvala Lenu Finč da dođe i ostane s njima u Antibu. Tamo su provodile nekoliko nedelja na Frenkinu sugestiju. Svojim zdravim razumom je smatrala apsurdnim da Beatris, koja je uvek gubila dvadeset funti, odmah po završetku kure povrati svoj nekontrolisani apetit i vrati ih, ponovo. Beatris je bila slaba i trebala joj je osoba jake volje da kontroliše njenu dijetu. Predložila je, kada su napustile Karlsbad, da uzmu kuću u Antibu gde bi imale mogućnost za aktivnosti – a svako zna da ništa tako ne mršavi kao plivanje – i mogle bi nastaviti kuru koliko god to bude moguće. Sa sopstvenim kuvarom bi mogle izbeći sve ono što goji. Nije postojao ni jedan razlog zašto ne bi izgubile još koju funtu. Ovo se činilo kao vrlo dobra ideja. Beatris je znala šta je za nju dobro i mogla je odoleti izazovu ako on nije direktno ispred njenog nosa. Beatris je volela kocku i kada bi dva tri puta nedeljno skoknula do kazina to bi joj veoma prijatno ispunilo vreme. Erou je obožavala Antibe i mislila je da bi, posle mesec dana provedenih u Karlsbadu, to bilo najbolje. Ona bi jednostavno mogla da bira između mladih Italijana, strasnih Španaca, galantnih Francuza i dugonogih Engleza koji su po ceo dan bazali u kupaćim kostimima i bademantilima veselih boja. Plan je veoma dobro uspeo. Odlično su se provodile. Dva dana u nedelji nisu jele ništa drugo do tvrdo kuvanih jaja i sveži paradajz, a svakog jutra su stajale na vagu lakog srca. Erou je oslabila jedanaest funti i osećala se kao devojčica. Beatris i Frenk bi stojeći u odredjenom položaju smanjile trinaest. Mašina koju su kupile registrovala je kilograme, ali su one krajnje spretno, za tren oka to prevodile u funte i unce.
Četvrti za bridž je nastavljao da bude teškoća. Jedan je igrao kao lud, drugi je bio spor da te izludi, treći je bio svađalica, onaj loš gubitnik, a sledeći veoma blizu prevarantu. Bilo je čudno kako je teško naći igrača kakvog želite.
Jednog jutra kada su u pidžamama sedele na terasi sa pogledom na more pijući čaj (bez mleka i šećera) i jedući dvopek koji je pripremio dr Hudebert i garantovao da ne goji, Frenk, podiže pogled sa svojih pisama.
„Lena Finč dolazi na Rivijeru“ rekla je.
„Ko je ona?“ upitala je Erou.
„Ona se udala za mog rođaka koji je umro pre par meseci i ona se upravo oporavlja posle nervnog sloma. Kako bi bilo da je pozovemao da dodje ovde na dve nedelje?“
„Je l’ igra bridž?“ upitala je Beatris.
„Naravno da igra“ zagrmela je Frenk svojim dubokim glasom. „I đavolski je dobra. Možemo biti potpuno nezavisne od autsajdera.“
„Koliko ima godina“ upita Erou.
„Moja je vršnjaka“
„To izgleda prihvatljivo“.
To je bilo sređeno. Frenk se, odlučna kakva je obično bila, iskrala odmah pošto je doručkovala kako bi poslala telegram. Tri dana kasnije Lena Finč je stigla. Frenk ju je sačekala na stanici. Bila je u dubokoj, mada nenametljivoj, crnini zbog nedavne muževljeve smrti. Frenk je nije videla dve godine. Srdačno ju je poljubila i dugo se zagledala.
„Mnogo si mršava, dušo“, rekla je.
Lena se hrabro osmehnula. „Kroz svašta sam prošla u poslednje vreme, pa sam prilično oslabila.“
Frenk uzdahnu, da li iz saučešća zbog tužnog gubitka svog rođaka ili iz zavisti nije se znalo.
Lena, međutim, nije bila preterano depresivna i posle brzog kupanja je bila sasvim spremna da se pridruži Frenk na Eden Roku. Frenk predstavi strankinju svojim dvema prijateljicama i one se spustiše u takozvanu Majmunovu kuću. To je bio ograđen prostor, pokriven staklom s pogledom na more, s barom u pozadini, preplavljen ljudima u kupaćim kostimima, pidžamama ili bademantilima koji su sedeli za stolovima pričali i pili. Beatrisino meko srce zakuca za udovicu, a Erou je bila spremna da joj se veoma dopadne, videvši da je bleda i sasvim običnog izgleda i najverovatnije 48 godina.
Kelner im priđe.
„Šta bi popila Lena draga“upita Frenk.
„O, ne znam, šta vi pijete, draj martini ili White Lady.“
Erou i Beatris je pogledaše u čudu. Svako zna kako kokteli goje.
„Usudila bih se da kažem da si umorna od puta, draga“, ljubazno reče Frenk i poruči draj martini za Lenu i pomešani limunov i pomorandžin sok za sebe i svoje dve prijateljice.
„Mislimo da alkohol nije dobar na svu ovu vrućinu“, objasnila je.
„O, meni nikada ne škodi „ odgovori Lena lakonski, „ja volim koktele.“
Erou je lagano pobledela ispod ruža (ni ona ni Beatris nikada nisu kvasile lice kad su se kupale i smatrale su apsurdnim da se žena Frenkine veličine pretvara da voli ronjenje), ali ništa nije rekla. Razgovor je tekao lako i veselo i o uobičajenim stvarima sa ukusom i uskoro su prošetale nazad u vilu na ručak.
U svakoj salveti nalazile su se po dva mala parčeta dijetalnog tosta. Lena se veselo nasmejala kada ih je spustila sa strane svog tanjira.
„Mogu li da dobijem malo hleba?“ upitala je.
Ni najveća nepristojnost ne bi šokirala tri žene više od ovoga. Ni jedna od njih tri nije jela hleb već deset godina. Čak ni Beatris, proždrljiva kakva je bila, tu je podvukla liniju. Frenk, dobra domaćica, se prva pribrala.
„Naravno, draga“, rekla je i okrenuvši se batleru zamolila da donese nešto hleba.
„I malo putera“ reče Lena na njen lagani prijatan način.
Nastupio je trenutak neprijatne tišine.
„Ne znam imamo li ga u kući,“ reče Frenk, „ ali pogledaću. Možda ima nešto u kuhinji.“
„Obožavam hleb i puter, vi ne?“ reče Lena obraćajući se Beatris.
Beatris se usiljeno nasmeši i izvrdavajući odgovor. Batler donese dugu hrskavu veknu francuskog hleba. Lena je preseče na dva dela i namaza ih puterom koji je volšebno bio pronađen. Grilovana riba list je bila poslužena.
„Mi ovde jedemo vrlo jednostavnu hranu,“ reče Frenk. „Nadam se da ti to neće smetati.“
„O, ne, ja volim prostu hranu,“ reče Lena, dok je premazivala ribu puterom. „Dok imam hleb i puter, krompir i krem ja sam srećna.“
Tri prijateljice razmeniše pogled. Frenkino veliko bledo lice se malo iskrivi i ona pogleda sa gađenjem suvu bezukusnu ribu na svom tanjiru. Beatris priskoči u pomoć.
„Tako je glupo, ali ovde ne možemo nikako da nabavimo krem. To je jedna od stvari bez koje moramo biti ovde na Rivijeri.“
„Kakva šteta,“ reče Lena.
Ostatak ručka se sastojao od jagnjećih kotleta, brižljivo očišćenih od masnoće, tako da Beatris nije mogla da skrene stranputicom, i spanaća obarenog u vodi i kao završnica dinstane kruške. Lena proba svoju krušku i uputi batleru upitni pogled. Taj dovitljivi čovek namah shvati i, pored toga što ranije šećer u prahu nikada nije iznošen na sto, pruži joj, bez trenutka predomišljanje, posudu. Ona se slobodno posluži. Ostale tri su se pretvarale da to nisu primetile. Kafa je poslužena i Lena stavi tri kocke šećera u svoju.
„Ti si veliki sladokusac“, reče Erou boreći se da zadrži prijateljski ton u svom glasu“Mi mislimo da je saharin mnogo slađi“, reče Frenk stavljajući malecku tabletu u svoju kafu.
„Odvatna stvar,“reče Lena.
Beatris opusti uglove usana i sa čežnjom pogleda kocku šećera.
„Beatris“, zagrme Frenk strogo.
Beatris zadrža uzdah i dohvati saharin.
Frenk se opusti kad su mogle da sednu za bridž sto. Bilo joj je jasno da su Erou i Beatris uznemirene. Želela je da im se Lena svidi, a i da Lena uživa te dve nedelje s njima. Za prvi meč Erou preseče sa pridošlicom.
„Da li igraš Vanderbilt ili Kalbertson ?“ upitala ju je.
„Nemam odredjena pravila“, odgovori Lena veselo i nehajno, „igram kako me priroda obasja.“
„Ja igram isključivo Kalbertson“ dodade Erou kiselo.
Tri debele žene napregnuše svu snagu za boj. Bez pravila uistinu! Naučiće je pameti. Kada je bridž bio u pitanju čak su i Frenkina porodična osećanja bila zaboravljena i ona se spremi sa istom odlučnošću kao i druge dve da doteraju strankinju na svoju vodu.
Ali svetlost prirode je služila Leni veoma dobro. Ona je bila prirodno obdarena za igru i imala veliko iskustvo. Igrala je maštovito, brzo, hrabro i sa sigurnošću. Ostale igračice su bile takođe visoke klase da ubrzo ne bi shvatile da Lena zna šta hoće. Budući da su bile dobrodušne i velikodušne žene, polako smekšaše. To je bio pravi bridž. Sve su uživale. Erou i Beatris su postale mnogo ljubaznije prema Leni, a Frank, osetivši to ispusti debeli uzdah olakšanja. Bio je to uspeh.
Posle nekoliko sati su se rastale, Frenk i Beatris na partiju golfa, a Erou na brzu šetnju sa mladim princom Rokamare, s kojim se nedavno upoznala. On je bio mlad sladak i zgodan. Lena je rekla da bi se odmorila.
Sastale su se neposredno pred večeru.
„Nadam se da si dobro Lena draga“, reče Frenk, „ imala sam užasnu grižu savesti što sam te ostavila bez zabave.“
„O, nemoj da se izvinjavaš. Lepo sam odspavala, a onda sam otišla dole do Juana i popila koktel. I znaš šta sam otkrila? Oduševićeš se. Pronašla sam slatku malu čajdžinicu u kojoj imaju odličan gusti sveži krem. Naručila sam da nam pošalju pola pinte svakog dana. Mislila sam da to bude moj mali doprinos domaćinstvu.“
Oči su joj sijale. Evidentno je bilo da je očekivala da će one biti oduševljene.
„To je baš ljubazno od tebe“, reče Frenk pogledom koji je pokušao da uguši negodovanje koje je ugledala na licima svojih dveju prijateljica.
„Ali mi ga ne jedemo jer je on na ovoj vrućini tako težak za varenje.“
„Znači da ću morati da ga sama pojedem“, odgovori Lena veselo.“
„Zar nikad ne misliš na svoju figuru,“ upita Erou s ledenom odmerenošću.
„Doktor kaže da moram jesti“
„Da li on kaže da moraš jesti hleb i puter, krompir i krem?“
„Da to sam mislila da ste imale na umu kad ste rekle jednostavna hrana.“
„Jednostavno ćeš postati ogromna“ reče Beatris.
Lena se veselo nasmeja. „Ne, neću ništa me nikad ne ugoji. Uvek sam jela sve što sam želela i efekta gojenja nije bilo.
Mrtvu tišinu koja je pratila ovu izjavu prekide ulazak batlera.
„Večera je postavljena“ reče.
O ovoj temi su razgovarale kasnije te noći u Frenkinoj sobi pošto je Lena otišla u krevet. Čitave večeri su bile napadno razdragane i jedna drugu zadirkivale sa takvim prijateljskim tonom , što je moglo da zavara i najpažljivijeg posmatrača. Sada su, međutim, skinule masku. Beatris je bila tužna, Erou zlobna, a Frenk neučtiva.
„Nije mi prijatno da sedim pored nje i gledam je dok jede sve stvari koje ja posebno volim,“ rekla je Beatris tužno.
„Ni za jednu od nas nije prijatno,“ obrecnu se Frenk.
„Nije trebalo da je pozoveš ovamao,“ reče Erou.
„Kako sam mogla znati?“, uzviknu Frenk.
„Ne mogu a da se ne zapitam da je zaista marila za svog muža teško da bi mogla da jede toliko mnogo“, reče Beatris. „Sahranjen je ima tek dva meseca. Mislim, da bi trebalo da pokaže poštovanje prema pokojniku.“
„Zašto ona ne može da jede isto što i mi?“ upita Erou zlobno.
„Ona je gošća“.
„Pa, čula si šta je rekla. Doktor joj je rekao da mora da jede.“
„Onda treba da ide u senatorijum.“
„To je više nego što telo i krv mogu da podnesu Frenk“, jadala se Beatris.
„Ona je tvoja rođaka, a ne naša, neću tu da sedim i gledam kako ta žena pravi svinju od sebe“;reče Erou.
„Tako je vulgarno da se sve podredi i daje toliki značaj hrani“; grmela je Frenk, a njen glas je bio dublji no ikada. „ Na kraju krajeva jedina stvar koja se stvarno računa je duh.“
„Je l’ ti to mene nazivaš vulgarnom, Frenk? Upita Erou sevajući vatru iz očiju.
„Ne, naravno da ona to nije,“ prekide Beatris.
„Ne bi me čudilo da ti padne na pamet da odeš dole u kuhinju kad smo mi već u krevetu i pojedeš pošteni obrok u tajnosti.“
Fren skoči na noge.
„Kako se usuđuješ da to kažeš Erou! Nikada ne bih tražila da iko čini nešto što sama nisam spremna da činim. Zar me ne poznaješ sve ove godine i zar misliš da sam ja sposobna za takvo zlo?“
Kako onda nikad ne oslabiš?“
Frenk pljesnu rukama i briznu u potoke suza.
„Kakvu surovost si izrekla. Izgubila sam funte i funte“
Plakala je kao dete. Njeno veliko telo se treslo, a krupne suze su se slivale na njene ogromne grudi.
„Draga ja nisam tako mislila,“ uzviknula je Erou.
Bacila se na kolena i obujminla Frenk onoliko koliko je mogla svojim, takodje, punačkim rukama. Plakala je, a maskara joj se razlila po obrazima.
„Mislila si da kažeš da ne izgledam mršavije?“ Jecala je Frenk. „Posle svega kroz šta sam prošla.“
„Da, draga, naravno da izgledaš“, uzviknula je Erou kroz suze.“Svako to vidi.“
Beatris je, budući prirodno blage naravi, počela tiho da plače. Bilo je veoma dirljivo. Zaista bi moralo biti veoma tvrdo srce ono koje ne bi uzdrhtalo samo videvši Frenk, tu ženu lavljeg srca, koja je isplakala sopstvene oči. Uskoro, međutim, one osušiše suze i popiše malo brendija sa vodom, za koji su im svi lekari rekli da najmanje goji i da ga mogu piti i posle toga su se osećale mnogo bolje. Složile su se da Lena treba da jede hranljive obede koji su preporučeni i mudro zaključile da ne dozvole da im to naruši duševni mir. Ona je, svakako, bila prvoklasan bridž igrač i na kraju krajeva to je bilo samo za dve nedelje. Učiniće sve što mogu da joj boravak bude ugodan. Toplo se međusobno izljubiše i rastaše se te noći s čudnim osećajem olakšanja. Ništa ne bi trebalo da se umeša u divno prijateljstvo koje je unelo toliko mnogo sreće u njihova tri života.
Ali ljudska priroda je slaba. Ne smete od nje previše tražiti. One su jele grilovanu ribu dok je Lena jela makarone koje su cvrčale od sira i putera. One su jele pečene kotlete sa barenim spanaćem, dok je Lena jela guščiju paštetu; dva puta nedeljno su jele tvrdo kuvana jaja i sveži paradajz, dok je Lena jela grašak koji je plivao u kremu i krompir kuvan na sve moguće, ukusne, načine. Kuvar je bio veoma dobar i dokopao se prilike, koja mu se ukazala da šalje jedno za drugim sve bogatija i izuzetnija jela.
„Siroti Džim“, uzdisala je Lena, misleći na svog muža, on je tako voleo francusku kuhinju.
Batler je otkrio da može da napravi pola tuceta različitih koktela, a Lena ih je informisala da joj je doktor preporučio burgundac o ručku, a šampanjac za večeru. Tri debele žene su bile istrajne. Bile su vesele, razgovorne, pa čak razdragane (to je prirodni dar koje žene poseduju za obmanu), ali, Beatris je postala mlitava i izgubljena, a Erouine nežne plave oči su poprimile metalni odsjaj. Frenkin duboki glas je još više promukao. Sva tenzija se, međutim, pokazala za vreme partija bridža. Uvek su uživale da komentarišu svoje poteze u igri, ali je njihova diskusija bila prijateljska. Sada se određena gorčina uvukla i ponekad se ukazivlo na nečiju grešku sa nepotrebnom otvorenošću. Diskusija bi se pretvorila u raspravu, a rasprava u svađu. Ponekad bi se partija završila u ljutitoj tišini. Jednom je Frenk optužila Erou da ju je namerno pustila da izgubi. Dva ili tri puta je Beatris, najnežnija od njih tri, bila dovedena do suza. Drugom, pak prilikom Erou je bacila karte i ljuta izletela iz sobe. Njihove naravi su se kvarile. Lena je bila mirotvorac.
„Mislim da je baš žalosno svađati se zbog bridža,“ rekla bi. Sve u svemu, to je samo igra.
Njoj je sve bilo potaman. Imala je odličan obrok i pola boce šampanjca. Pored toga imala je fenomenalnu sreću. Uzela im je sav novac. Rezultat se upisivao u knjigu posle svake partije i njen je rastao dan za danom s nepogrešivom regularnošću. Zar nije bilo pravde na ovom svetu?! Počele su da mrze jedna drugu. I pored toga što su i nju mrzele nisu odolele da joj se ne poveravaju. Svaka je zasebno odlazila kod nje i govorila joj kako su druge dve odvratne. Erou je rekla da je za nju loše što se toliko združila sa ženama toliko starijim od sebe. Razmišljala je da žrtvuje svoj udeo u zakupu vile i provede ostatak leta u Veneciji. Frenk joj je rekla da bi bilo teško očekivati da njen muški um može da se zadovolji nekim toliko frivolnim kao što je Erou i tako glupim kao što je Beatris.
„Ja moram imati intelektualnu konverzaciju“, grmela je. Kad ti je mozak kao moj treba da se družiš sa sebi ravnima“.
Beatris je želela mir i tišinu.
„Stvarno mrzim žene, tako su nepouzdane i zlobne,“ rekla bi.
Lenine dve nedelje su se bližile kraju. Tri debele žene su jedva govorile. Pred Lenom su se lepo ponašale, a kad ona nije bila prisutna nisu se pretvarale. Bile su prevazišle svađu. Jedna drugu su ignorisale, a kad to nije bilo moguće tretirale su se s ledenom učtivošću.
Lena je nameravala da poseti prijatelje na italijanskoj rivijeri i Frenk ju je ispratila na isti voz kojim je došla. Odnela je sobom gomilu njihovog novca.
„Ne znam kako da ti se zahvalim,“ rekla je ulazeći u vagon. „Božanstveno sam se provela.“
Ako je postojala jedna stvar kojom se Frenk Hikson ponosila, više nego da parira bilo kom muškarcu, jeste to da je bila viteška žena i njen odgovor je bio perfektan u kombinaciji dostojanstvenosti i ljubaznosti.
„Svi smo uživali u tvom društvu Lena, bilo je istinsko zadovoljstvo.“
Ali kada je okrenula leđa odlazećem vozu ispustila je takav uzdah olakšanja da se platforma pod njim zatresla. Zabacila je svoja masivna ramena i uputila se kući, u vilu.
„Auh! Brujalo je u intervalima.“Auh!“
Presvukla se u jednodelni kupaći kostim, obula espadrile i muški bademantil (nikakvu glupost ne bi trebalo nalaziti u tome) i otišla u Eden rok. Još je bilo vremena za kupanje pre ručka. Prošla je kroz Monky House gledajući okolo da pozdravi one koje je poznavala jer se iznenada osetiala u miru sa ljudskim rodom, a onda se zaustavila kao gromom pogođena. Nije mogla da veruje svojim očima. Beatris je sedela za jednim od stolova, sama, obučena u pižamu koju je kupila pre dva dana kod Mulineksa. Oko vrata je imala ogrlicu od bisera. Frenkine pronicljive oči su odmah zapazile njene upravo isfrizirane talase. Njeni obrazi, oči i usne su bili našminkani. Debela, uopšte ne kao što je bila, niko ne bi mogao reći da nije bila izuzetno zgodna žena. Ali šta je to ona radila? Nezgrapnim hodom neandertalca koji je bio karakterističan za Frenk prišla je Beatris. U crnom kupaćem kostimu izgledala je kao ogromni kit koje love Japanci i čije vulgarno ime je morska krava.
„Beatris šta to radiš?“ Uzviknula je dubokim glasom. Zvučao je kao grmljavina u udaljenim planinama. Beatris ju je pogledala hladno.
„Jedem“, odgovorila je.
„Prokleta bila, vidim da jedeš.“
Ispred Beatris je bio tanjir kroasana i tanjir putera, zdela džema od jagoda, kafa i bokal krema. Beatris je mazala maslac u debelom sloju preko vrućeg hleba, pokrivajući to džemom i povrh svga kremom.
„Ubićeš se“, reče frenk.
„Baš me briga“ mumlala je Beatris punim ustima.
„Nabacićeš funte i funte“.
„Idi dođavola!“
Ona se u stvari smejala Frenk u lice. „Bože kako ove kroasane dobro mirišu!“
„Razočarala si me Beatris, mislila sam da imaš mnogo više karaktera.“
„Ti si svemu kriva. Ta prokleta žena koju si ovde dovela . Dve nedelje sam je gledala kako krka kao svinja. To je više od onoga što telo i krv mogu izdržati. Hoću pošteno da se najedem makar pukla.“
Suze su se nalile u Frenkine oči. Iznenada se osetila tako slabom i ženstvenom. Poželela je jakog muškarca da je stavi na koleno da je miluje i mazi i da joj tepa kao bebi. Bez reči se srozala na stolicu pored Beatrise. Kelner je prišao. Jednim patetičnim gestom je mahnula prema kafi i kroasanima.
„Hoću ovo isto“, uzdahnula je.
Nemarno je pružila ruku da uzme kiflu, ali Beatris izmače tanjir.
„Ne, nećeš“, reče. „Čekaj dok tvoje stigne.“
Frenk je nazva imenom koje dame ne upućuju jedna drugoj u afektu. Ubrzo je kelner doneo kroasane, buter, džem i kafu.
„Gde je krem, ti ludo?“, zarežala je kao lavica u smrtnoj opasnosti.
Počela je da jede. Jela je proždrljivo.
Kupači su pristizali kako bi uživali u jednom ili dva koktela pošto su obavili svoje kupanje u moru i sunčanje. Ubrzo je Erou ušetala sa princem Rokamarom. Oko sebe je čvrsto obmotala divni šal kako bi izgledala što je moguće vitkija. Glavu je držala visoko uzdignuto kako joj se ne bi video podvaljak. Smejala se. Osećala se kao devojka. On joj je upravo rekao (na italijanskom) da njene oči čine da plavetnilo Mediterana izgleda kao supa od graška. Ostavio ju je da ode u muški toalet i očešlja sjajnu crnu kosu i dogovorili su se da se nađu za pet minuta i popiju piće. Erou je pošla ka ženskom toaletu da doda malo ruža na obraze i još malo crvenila na usne i usput je ugledala Frenk i Beatris. Stala je. Nije mogla da veruje svojim očima.
„Vi zveri, vi svinje“, uzviknu i zgrabi stolicu. „Kelner.“
Pređašnji dogovor je nestao. Za tren oka je kelner bio pored nje.
„Donesite mi ovo što ove dame jedu“, naruči.
Frenk podiže veliku tešku glavu sa tanjira – “Donesite mi guščije paštete.“
„Frenk“, uzviknu Beatris.
„Umukni!“
„U redu, i ja ću uzeti malo.“
Doneta je kafa, vruće kifle, krem i guščija pašteta. Namazale su krem na guščiju paštetu i jele. Progutale si pune kašike džema. Pohlepno su krckale ukusni, hrskavi hleb. Šta je ljubav za Erou bila u tom času?
Neka ga princ neka čuva svoju palatu u Rimu i svoj zamak u Apeninima. Nisu razgovarale. Ono čime su bile zaokupljene je bilo mnogo ozbiljnije. Jele su ozbiljnim ekstatičnim žarom.
„Nisam jela krompir već dvadeset tri godine“, reče Frenk duboko zamišljenim tonom.
„Kelner“, doviknu Beatris, „donesite nam prženog krompira za tri osobe.“
„Tres bien, Madame.“
Krompir je stigao. Ni svi mirisi Arabije nisu tako opojno mirisali. Jele su ga prstima.
„Donesite mi jedan draj martini“, poruči Erou.
„Ne možeš piti martini u sred jela, Erou, reče Frenk.
„Ne mogu?! Čekaj, pa ćeš videti.“
„Onda dobro, donesite meni dupli draj martini,“reče Frenk.
Ma donesite tri dupla draj martinija“, zaključi Beatris.
I to im je doneto i popile su ga u jednom gutljaju. Pogledale su se i uzdahnule. Nesporazumi protekle dve nedelje su se istopili i iskreno prijateljstvo je ponovo ispunilo srca. Nisu mogle zamisliti da su ikada razmišljale o mogućnosti rasturanja prijateljstva koje im je donelo toliko mnogo ozbiljnog zadovoljstva. Pojele su krompir.
„Pitam se da li možda imaju čokoladne eklere“, reče Beatris.
„Naravno da imaju čokoladne eklere.“
I naravno, imali su te eklere. Frenk strpa jedan u ogromna usta, proguta ga i posegnu za sledećim, ali pre nego što ga je smazala, pogleda u druge dve žene i zari osvetnički nož u srce monstruozne Lene.
„Možete reći šta god hoćete, ali ona je igrala đavolski loš bridž, stvarno.“
„Vašljiv“, složi se Erou.
Ali Beatris iznenada požele puslice.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica