Sandro Veronezi (1959, Firenca) pisac i publicista, smatra se za jednog od najznačajnijih pisaca svoje generacije u Italiji. Piše eseje, knjige za decu, drame, putopise. Romani: Kuda ide ovaj veseli voz, Okrznuti , “XY”… Godine 2006. dobio je najveću italijansku književnu nagradu „Strega“. Ne računajući dve priče iz zbirke “Proročanstvo i druge priče” koje su bile prevedene u okviru antologije italijanske savremene priče 90-ih godina, ovo je prvo predstavljanje Sandra Veronezija čitaocima na srpskom jeziku. Vikend priča „Telefonski poziv s neba“. Prevod sa italijanskog: Jasmina Andonović. Foto: Dragana Kojić
Prvo nije znao gde mu je karta, pa ju je našao, potom je, međutim, kartu zaboravio u hotelu, tako da je morao da se vrati da je uzme, pa je na kraju propustio i avionski let. Pre nego što ga je ostavio, njegov šef, Italo, žureći na avion, režao je na njega da se snađe (bio je jak vetar napolju na aerodromu u San Dijegu, Gvido nije dobro razumeo: „Govnaru“?). I tako se na ček-in šalteru kompanije, sa torbom i kartom u ruci, našao sam, onda kada karta već više nije bila u redu. „Snaći se“, u suštini je bilo jedino što je Gvido umeo da radi. I posle jednog blago svodničkog trika izvedenog sa službenicom, njegova istekla karta postala je ponovo važeća. Jednim magičnim – i besplatnim – udarcem plavkastog pečata, izdužena crna ruka devojke dodelila mu je mesto na poslednjem večernjem letu za San Francisko, praktično mu spasavajući život, a da to nije ni znala. Da tada nije uspeo da se ukrca i sledećeg jutra bude na raspolaganju Italu u holu hotela, Gvido bi izgubio i taj posao, te bi, posledično, ponovo spao na montažni pult – da komada porno filmove kako bi pakovao kompilacije analnog seksa.
Čim se ukrcao u avion, bio je iznenađen luksuzom: nije se radilo o bilo kom avionu, već o specijalnom erbasu, punom advokata i advokatica koji su kuckali po tipkama portabl kompjutera; na raspolaganju putnicima bila su dva faksa, jedan na vrhu i jedan na dnu trupa; i na svaka tri sedišta po jedan telefon. Gvido je seo i posmatrao telefon namešten na naslonu sedišta ispred svog. Izgledalo je da funkcioniše pomoću kreditnih kartica. Gvido ih nije posedovao, nikad nije osetio ni najmanju potrebu da ih ima, ali u tom trenutku, na deset hiljada kilometara od kuće, izgubljen u tom bogatunskom društvancu, zaokupljen mislima o velikim šansama koje nije ni uspeo da protraći jer se njemu nikad nisu ni ukazale, zažali što nije mogao da koristi taj telefon. U Kaljariju je sada bilo četiri ujutro, računao je; i zamišljao Liviju na krevetu, usnulu u tišini uličice gde su zajedno iznajmili stan, obavijenu čaurom toplote od čega mu se učinilo da mu nedostaje kao nikad do tada. Bar ona postoji, mislio je: daleko, ali postoji, i bilo bi predivno čuti njen glas. Tešio se, razmišljajući da možda ti telefoni ne funkcionišu, ili da ne funkcionišu tokom leta, ili kako u svakom slučaju ne bi funkcionisali za međukontinentalne razgovore. Da su mu rekli da su namešteni za ukras, smesta bi poverovao u to.
Gotovo da je isterao sebi tu pomisao iz glave, kada jedan japi pored njega provuče kreditnu karticu i pozva nekog. Neku ženu, pomislio je Gvido, zureći u izraz lica muškarca dok je pričao – zapravo neku devojku: mnogo drugačiju od Livije, naravno, ali sigurno voljenu kao i ona i, takođe, isto tako neophodnu za gore-dole radnu nedelju ovom fićfiriću, kao što je njemu bila Livija za njegove poslove prenošenja nogara Italu. Bez nje, zamišljao je, taj čovek bi provodio užasne noći u svom luksuznom stanu, ujutru ne bi uspevao da započne posao, njegov šef bi ga ponižavao pred svima i za kratko vreme njegov život bi otišao dođavola. Eto zašto joj je telefonirao.
Razgovor potraja prilično dugo: sve dok avion nije počeo preletati opsenarski prividno bleštavilo Los Anđelesa. Na displeju, Gvido je video iznos plaćen za poziv, trideset šest dolara i trideset pet centi, i sa nesvesnim trzajem, u istom trenutku u kome mu je ideja sevnula u glavi, obratio se svom susedu: „Biste li mi, molim vas, učinili jednu uslugu, da telefoniram pomoću vaše kreditne kartice, i da vam potom iznos platim gotovinom?“ Japi ga osmotri, i u dugom trenutku u kome su ga te oči promatrale, Gvido je intenzivno mislio na Liviju, sve dok se razlog njegove molbe nije pojavio, a da nije morao da ga objašnjava. To je isto ono što se događa i tebi, mislio je: volimo neku ženu, osećamo potrebu za njom, jednaki smo.
Čovek mu reče da može. I ne samo to, već je umesto njega celu proceduru neophodnu za telefoniranje obavio on: zatraži mu broj, utipka ga, i kada se već sa druge strane začulo da zvoni, sa osmehom mu predade slušalicu, baš na način kako bi to učinio neki portir u hotelu. Tek u tom trenutku Gvido je postao svestan kakav će se to izvanredan događaj upravo desiti zahvaljujući napretku, protiv koga je on – svojevremeno glasajući za novonastale zelene, i to tri puta zaredom – verovao da se bori. On beše na nebu, nad Kalifornijom, a do njegovog uha dopirala je sasvim jasno zvonjava telefona koja je, u memljivom stančiću u suterenu četvrti Kastelo u Kaljariju, upravo budila Liviju. Jedan, dva, tri – imala je dubok san, Livija – i u tom odbrojavanju iznenadno uzbuđenje eksplodiralo mu je u grudima…
Kada je Livija odgovorila, uzbuđenje je iznenada prevazišlo sve granice: „Livija, ja sam, letim, fantastično je, volim te, letim i ispod mene je jedno more čudesne svetlosti, i volim te i letim, i s tobom želim da se oženim…“ Nije primetio, Gvido, koliko su čudne te reči koje nikad ranije nije izgovorio, a sada ih gotovo beše uzvikivao jednoj devojci probuđenoj u gluvo doba noći. U prvi mah njena reakcija ga je razočarala – mrmljala je i zevala – ali se onda osetio i osujećenim – primetio je da ga Livija uopšte nije ozbiljno shvatila: „Šta je s tobom, Gvido…? daj, prestani, spavam…“ On je insistirao, kleo se i ponavljao da leti i da je voli, ali izgledalo je da je Livija izgubila strpljenje, a trenutak nadahnuća istrošio se a da se ona čak nije potpuno ni probudila. Kada je Livija spustila slušalicu, Gvido je ostao izvesno vreme nem, zaprepašćen, nesposoban da smisli rešenje za ovakav nesporazum. Eto te izgubljene prilike, i onda ga stade obuzimati do tada nepoznata uznemirenost, a nešto veoma jasno u njemu govorilo mu je da sada nije bilo više ni Livije. Potom je primetio da se japi zabavlja posmatrajući ga, pa u pokušaju da prikrije sopstvenu zbunjenost pogleda ka displeju, gde se očitavala cena poziva – trinaest dolara i sedamdeset pet – i maši se da plati; ali mu ovaj, smešeći se reče da nema potrebe. Na aerodromu u San Francisku, nešto kasnije, taj čovek ga je uljudno pozdravio, nekoliko trenutaka pre nego što će nestati u zagrljaju jedne plavuše. Zasigurno, iste one s kojom je razgovarao.
Kada se sledeće nedelje vratio u Kaljari, Gvidu je bilo jasno da je Livija otišla. Još iz San Franciska pokušavao je svaki dan da je ponovo nazove, a takođe i noću, no nikada nije odgovarala – kod kuće je našao jednu poruku u kojoj je par žalopojki kružilo oko reči zbogom. Od Livije drugog traga ni glasa nije ostalo niti tu niti bilo gde drugde, i počeli su tada da prolaze novi dani, u jednoj praznini koja mu se učinila nezamisliva po tome kako se odjednom razjapila pred njim. Njegovo vreme svelo se na jedan jedini, jednoličan i nepodnošljivi tok kojim je bio savladan. Zatvorio se u kuću, nije želeo više nikog da viđa niti da učestvuje u životu svog kvarta punog priča, gde su u prošlosti živeli markizi i potkralj, a sada samo najsiromašnije porodice i mladi praznih džepova, kao on, na čijim su se ramenima sjaj i slava vekova krunili zajedno s kamenom i mermerom, dan za danom, bukvalno, čineći to mesto idealnim za prepuštanje, za umiranje zbog ljubavi… Ponovo je počeo da uzima drogu, i to posle sveg onog napora koji je uložio da je se otrese. Nije pokušavao da dođe ni do kakvog posla i, štaviše, kada ga je Italo pozvao i ponudio mu jedan posao u Turskoj, rekao je da je vrlo zauzet. Bila je to, zapravo, istina: Gvido beše zaokupljen patnjom, jer je Livija otišla bez reči, a zajedno s njom otišla je i nada da se on u tom svom jadnom životu uopšte i može održati na površini.
Pa ipak, odjednom, onako kako je otišla, Livija se posle tri meseca i vratila, zagrlila ga i stala da plače na njegovom ramenu: reče mu da je počinila ogromnu grešku i da traži oproštaj. Ispričala mu je šta se dogodilo. Dok je on bio u Americi, upoznala je jednog mladića iz Engleske. Violončelista, interpretirao je u kontinuitetu samo jedan bas ton u orkestru koji je održao seriju koncerata barokne muzike po gradovima Sardinije. Pre nego što se vratio u Englesku, malo se odmarao u Kaljariju. Nije više uspevala Livija da razume kako je to moglo da se desi, ali joj se učinilo da se zaljubila i odlučila je da ode s njim – u London; to je bila odlučila i to je i uradila. Međutim – nastavila je Livija plačući – nije bila srećna ni jedan jedini dan, ni jedan jedini minut, štaviše, pokajala se već istog jutra kada je pošla: jer bila je usnula jedan san, upravo one noći, upravo noći pre odlaska, čudan i anđeoski, u kome joj on, Gvido, telefonira, i govori da je na nebu, da leti iznad jednog mora svetlosti i da je voli. Prelep san u kojem joj je Gvido izgledao onako kako joj nikad ranije nije izgledao, vedar, zanesen i ozaren ljubavlju prema njoj. Sutradan ujutru, dok je svoje poslednje stvari pakovala u kofer, a Englez čekao u taksiju u dnu uličice da bi se potom odvezli do aerodroma, taj san joj se i dalje odražavao u svesti – i čak i kasnije, u Londonu, nije je više napuštao, tako da sve vreme nije radila ništa drugo do skupljala hrabrost da se vrati natrag. Konačno ju je skupila, i sada je bila tu da ga pita da li je još uvek želi. Gvido joj je rekao da, i vodili su ljubav. Posle toga je pušeći, opružena na krevetu, pre nego što je Gvido uopšte našao način da joj kaže da je taj telefonski poziv bio stvaran, Livija ponovo počela da priča o svom snu, o tome kako je bio jasan i kako joj je promenio život. Telefonski poziv s neba, ponavljala je, i pričala mu sve iz početka.
„Proročanstvo i druge priče“, Geopoetika, 2017, Beograd
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica