Džon Maksvel Kuci (Kejptaun, 1940), južnoafrički književnik. Nobelovac. Jedan od najznačajnijih savremenih romansijera. Roman „Isčekivanje varvara“ (1980) doneo mu je međunarodnu reputaciju. Dobitnik je Bukerove nagrade, Nagradu Grada Jerusalima i mnoge druge širom sveta. Radi kao profesor u Australiji (Adelaid).Vikend priča „Taština“ je iz njegove zbirke „Staklena klanica i druge priče“ (Samizdat B92, 2019). Prevela sa engleskog Tanja Milosavljević. Ilustracije, izložba Vuka Vučkovića „Kosmički predeli“ u beogradskoj Galeriji „Progres“.
Cosmic Highway, 150x150cm, akrilne boje na platnu
Njegovoj majci je rođendan, šezdeset peti, i stoga važan. Zajedno dođu kod nje, on, njegova sestra i žena, sa dvoje dece i svim rođendanskim poklonima: jedva su se zgurali u mala kola.
Odvezu se liftom na poslednji sprat, pozvone na vrata. Otvori im ona, ili im barem otvori žena koja liči, a opet, sablasno ne liči na njihovu majku. „Zdravo, dragi moji“, kaže ta nepoznata ili polunepoznata žena. „Šta ste se tu ukipili – uđite!“
Kad se konačno svi nađu u stanu, njemu postane jasno šta se promenilo. Ofarbala je kosu. Ova žena, njegova majka, koja se dokle god mu pamćenje seže šišala sasvim kratko, kojoj je kosa počela da sedi još u četrdeset i nekoj, sada je bila plavuša i, štaviše, plava kosa bila joj je elegantno ošišana i oblikovana, s asimetričnim šiškama što su joj se nestašno spuštale nad sâmo desno oko. A tek šminka! Ona, koja se nikada nije šminkala – ili se, barem, šminkala toliko minimalno da muškarac poput njega, lišen moći zapažanja, ne bi ništa ni primetio – potamnila je obrve i obojila usne u nijansu koja se, koliko se sećao, naziva koralnocrvenom.
Njena unučad a njegova deca, koja, budući da su deca, još nisu naučila da ne sme uvek biti što na umu, to na drumu, najneposrednije su reagovala. „Bako, šta si to uradila?“ kaže Emili, najstarija. „Izgledaš čudno!“
„Zar nećete da poljubite baku?“ upita njegova majka. U njenom tonu nema patosa, nema povređenosti. Navikao je na određenu čvrstinu u njoj, i ta čvrstina se ni slučajno nije izgubila. „Uopšte ne mislim da izgledam čudno. Mislim da baš lepo izgledam, a i drugi to kažu. Kako god bilo, slavimo moj rođendan, a ne vaš. Doći će red i na vas. Svako od nas ima svoj dan, jednom godišnje, dokle god smo živi. Tako to ide s rođendanima.“
Naravno, nepristojno je od dece što je posmatraju tako podozrivo. Ipak, lakše im je sad kad se otvoreno progovorilo o tome, o ovoj njenoj pojavi, pa sad mogu slobodno da je zagledaju.
Ona ih posluži čajem i tortom, na kojoj šest i po svećica simbolizuju šest i po decenija. Zamoli svog malog unuka da duvanjem ugasi svećice, što on i uradi.
„Mnogo mi se dopada tvoj novi izgled“, kaže njena kćerka Helen. „Eto, rekla sam. Nek svi čuju. Ja sam uvek za novi početak. Šta ti misliš, Džone?“
Budući da više nije dete i, prema tome, zna da ne možemo uvek reći ono što mislimo, Džon se složi s njom. „Apsolutno, najbolje što si mogla da uradiš za svoj rođendan“, kaže. „Novi početak. Novi list.“
„Hvala ti“, odvrati njegova majka. „Ne govoriš iskreno, naravno. Ali svejedno, hvala ti na tim rečima. Pretpostavljam da sada hoćeš da čuješ i šta ovo znači.“
Nije mu naročito stalo da to čuje. Dovoljno je zapanjujući sâm po sebi, ovaj novi izgled, i bez ikakvog pridodatog značenja. Ali ne kaže ništa.
Lovejoy, 150x215cm, akrilne boje na platnu
„Ovo nije trajno“, kaže njegova majka. „Budi siguran da će kratko trajati. Posle izvesnog vremena, pošto sezona prođe, vratiću se svom uobičajenom izgledu. Ali želim da me ponovo gledaju. Želim da me makar još jednom ili dvaput u životu gledaju kao ženu. To je sve. Pogled. Ništa više. Neću da odem a da nisam to doživela.“
Pogled. On i sestra se zgledaju, onako kao što su se odvajkada zgledali, ne kao muškarac i žena nego kao brat i sestra koji se od malih nogu razumeju i bez reči.
„Je li ti palo na pamet“, kaže Helen, „da ćeš se možda razočarati? Ne u smislu da neće biti pogleda nego da će taj pogled koji dobiješ možda biti pogrešna vrsta pogleda.“
„Kako to misliš?“ njena majka će upitno. „Doduše, mislim da znam, ali svejedno, reci.“
Helen ćuti kao zalivena.
„Misliš na zgrožen pogled?“ nastavi njena majka. „Misliš na pogled kojim bi neko odmerio leš doteran za bal? Misliš li da je ovo ekstravagantno?“ Ona odgurne u stranu dugačke plave šiške.
„Veoma je lepo“, kaže Helen, povukavši se.
Njegova žena od početka do kraja posete nije rekla ni reč. Ali u kolima, dok se vraćaju kući, ona daje sebi oduška. „Na kraju će biti povređena“, kaže ona. „Ako se neko ne umeša, biće povređena, a krivica će pasti na nas, zato što smo dozvolili da se to desi.“
„Da se desi šta?“ upita Helen.
„Znaš na šta mislim“, odvrati njegova žena. „Otela se kontroli.“
naziv
Znači, na njemu je ostalo da stane u njenu odbranu. „Nije se otela kontroli“, kaže on. „Ona je potpuno racionalno ljudsko biće. Da li je iracionalno ako nešto silno želiš i onda preduzmeš sve što je neophodno da to i ostvariš?“
„A šta ona to želi?“ upita Emili, njegova kćerka, sa sedišta pozadi.
„Čula si šta je baka rekla“, odvrati on. „Želi da ponovi određeno iskustvo iz mladosti. To je sve.“
„Koje iskustvo?“
„Čula si je. Želi da je gledaju na određeni način. S divljenjem.“
„Pa zašto će onda da bude povređena?“
„Tvoja majka je govorila metaforički. Norma, reci nam na šta si mislila.“
„Razočaraće se“, na to će Norma, njegova supruga, Emilina majka. „Neće dobiti pogled kakav želi. Dobijaće sasvim drugačiju vrstu pogleda.“
„Kakvu drugačiju vrstu pogleda?“
Norma zaćuti.
„Kakvu vrstu pogleda, mama?“
„Vrstu pogleda kakve dobijaš kad se ponašaš… neprimereno. Kad se neprimereno obučeš. Kad si neprimerenih godina za ono što se pretvaraš da si, šta god to bilo.“
„A šta znači neprimereno?“
Ćutanje.
„Neprimereno je neuobičajeno“, odgovori on. „Kad se ponašaš neuobičajeno ili iznenađujuće, neki ljudi će reći da je tvoje ponašanje neprimereno.“
„Uopšte nisam na to mislila“, kaže Norma. „Neprimereno je više od neuobičajenog. Neprimereno je bizarno. To je ono što se dogodi kad ostariš i počneš da gubiš pamet.“
„Šezdeset pet godina nije starost“, prigovori on. „Sedamdeset godina nije starost. U današnje vreme, čak ni osamdeset nije starost.“
„Tvoja majka je oduvek živela u nekom svom, nestvarnom svetu. Što ti savršeno dobro znaš. I to je bilo sasvim u redu kad je bila mlađa. Ali sada počinje da postaje nerealna, stvarno nerealna. Ponaša se kao neki lik iz knjige.“
„A kako se to ponašaju likovi iz knjiga?“
„Ponaša se kao neko iz neke Čehovljeve pripovetke. Neko od onih koji pokušavaju da povrate mladost i naposletku budu povređeni. Dožive poniženje.“
Čitao je Čehova, ali ne seća se nijedne njegove priče u kojoj neka žena ofarba kosu i dâ se u potragu za određenim pogledom, ni za čim više, un certain regard (Fr, određeni pogled, prim. prev.), i naposletku bude povređena, bude ponižena.
„Reci nešto više“, kaže on. „Reci nam nešto više o toj ženi iz Čehovljeve pripovetke. Naposletku bude povređena i šta onda biva?“
„Vrati se kući kroz smetove, a kuća je prazna i vatra na ognjištu se ugasila. Ona stane pred ogledalo i skine periku – kod Čehova je to perika – i tužna je.“
„I onda?“
„To je sve. Tužna je i tako se pripovetka završava. Ostaje zanavek tužna. Pošto se prethodno naučila pameti.“
2016.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica