Lori Mur (1957), američka spisateljica najviše poznata po humornim, sarkazmom protkanim kratkim pričama, napisala je jednu knjigu za decu, piše novele, prikaze knjiga, filmova, TV emisija. Zbirka priča “Američke ptice” (1998) bila je bestseler Njujork Tajmsa. Predaje kreativno pisanje. Vikend priča je iz njene zbirke „Okorelost“ koju priređuje jedna izdavačka kuća i očekujemo je uskoro. Prevele: Tanja Šobat, Romana Vuletić
Bejku Makertiju nisu bila strana parazitska mešanja umetnosti i trgovine, književnosti i bogatih.‚‚Hedž fondovi i haiku!” uzviknuo bi on svojoj ženi, Suzi, pa opet činilo mu se da takve kombinacije nikad ne gube moć da zgroze čoveka, brzinski i neumoljivo.Jurnjava za novcem udružena s jurnjavom za vrlinama – ruka je ruku mila. Bilo je to prilično česta pojava, ali da li je ikada postojao sapun koji može da skine tu masnoću?‚‚E, za to ti služi limun”, rekla bi Suzi, pokazujući na limun isceđen u martiniju, koji on nije trebalo da pije. I dalje je, tu i tamo, dok se osvrtao naokolo kad bi podigao pogled s koktela od račića i osvežavajućeg sorbea s moračem i polenovim prahom, bio zaprepašten čitavom situacijom.
‚‚To je simbioza,” rekla je Suzi dok su se oblačili pred polazak. Razmišljaj o tome kao o planktonu koji čisti račiće i gleda umesto njih. Ili o onoj ptici koja trebi bube s kože nosoroga.”
‚‚Dakle, mi smo plankton koji vode slepe,” rekao je.
‚‚Jesmo!”
‚‚Mi smo ptice na leđima govečeta.”
‚‚Pa, nisam baš tako htela da se izrazim”, rekla je.
‚‚Mnogo toga na ovom svetu zavisi od buba”, rekao je Bejk.
‚‚Hrana”, rekla je. ‚‚Mnogo toga zavisi od timarenja i od hrane. To ćeš da obučeš?”
‚‚Šta mu fali?”
‚‚Skini te… šta li su već?”
‚‚Tregeri.”
‚‚Crveni su.”
‚‚Dobro, dobro. Ali samo da znaš da ja tebi to nikad ne bih uradio.”
‚‚Ja sam prosvećeni plankton-vodič,” rekla je. Zagladila mu je kosu koja se u poslednje vreme pretvorila u čudno čupavo klupko kukuruzne i srebrne boje.
‚‚A ja sam slepi dečak?”
‚‚Pa, nisam ni tako htela da se izrazim.”
‚‚Dobro izgledaš. Šta god da je to što si obukla. Vidiš? Ja tebi govorim samo fine stvari!”
‚‚Ovo je sarong.” Malo ga je povukla nagore.
Otkačio je tregere.‚‚Evo ti. Možda će ti zatrebati.”
Odseli su u jednom pansionu u Džordžtaunu kako bi uštedeli nešto novca, u jednoj od kuća u gradu gde su vlasnici uveče svima ostavljali tople kolačiće pred vratima kako bi se iskupili zbog svog bučnog trogodišnjaka koji je još pre šest ujutro već izvikivao naređenja i zapovedao svojoj majci da mu donese igračku ili već nešto drugo. Posle jednodnevnog razgledanja grada – onih silnih muzeja za koje su već platili porezom na prihod, osećali su se kao filantropi koji su došli da vide na šta je njihov novacpotrošen– Suzi i Bejka sustigao je umor. Zaustavli su taksi i izrecitovali taksisti adresu na kojoj se održavala večera, na šta je on klimnuo glavom i zloslutno rekao, ”O, da”.
Na stranu dobar ukus, ovde, na ovoj gala večeri, čak je i podrazumevani prozračni pokrov pristojnosti odleteo u vihoru trgovine; donatorska večera za književni časopis Lunar Lines Literary Journal– čitaocima i saradnicima bio je poznat i kao 3LJ, a zaposlenima kao ‚‚časopis”, kao da nije bilo drugih časopisa – održavala se u zgradi banke. Odnosno, održavala se u bivšoj banci koja je nedavno otišla pod stečaj i sada su se ispod njenih kupola služile orekijete sa sipinim mastilom, a iza starih šaltera, martini i grenaš. Drvo i mermer bili su izlakirani i ispolirani, a staklene pregrade šaltera uklonjene. Pod večernjim svetlom mesto je izgledalo kao da je od zlata. Bilo je baš onako, cakano! Pa šta ako su ograničenja, koja su prilika i odnosi nalagali,bila odbačena? Pa šta ako u ovom mauzoleju pohlepe svi plešu? On i Suzi su bili pozvani. Za prikrivanje osećaja krivice uvek možete upotrebiti pasiv.
Međutim, Bejku se činilo da mu je poziv na ovu dobrotvornu večeru u Vašingtonu stigao pukom srećom, pošto ga njegovo delo Čovek na panju, čovek na konju, slabo prodavana biografija Džordža Vašingtona (u godini u kojoj su svi bili opsednuti Linkolnom; čak ni uspešno organizovan Dan predsednika nije uspeo da mu poboljša prodaju), nije svrstavalo ni u jednu od kategorija gostiju. Ali Lunar Lines, čije su kancelarije bile u Vašingtonu, objavio je odlomak iz te knjige kao svojevrsnu pohvalu svom gradu. I tako su Bejku stigle dve besplatne karte za večeru. Moraće da se ulaguje ostalim gostima, i da ih šarmira– sve te bogate donatore časopisa koji su platili petsto dolara po osobi. Da li će mu to poći za rukom? Da li će moći da izigrava dvorsku ludu, pajaca, trofejnog pisca za stolom?‚‚Naravno”, slagao je.
Zašto je došao? Iako grad nosi ime čoveka kome je posvetio godine promišljanja i postojanog istraživanja, nikada mu se nije dopadao. Prepotentan poslovni grad izgrađen na močvari – mamutsko, pompezno odeljenje automobila koje grca u dugovima i kojim rukovode gladijatori.Visoki činovnici na vlasti, glava punih besmislenih, bolesnih izjava, puni lažnih opravdanja. “Da! Kako ste? Ne viđamo se u poslednje vreme”. Čak ne ni,”Dugo se nismo videli”, jer, ko će ga znati? Možda se i jesmo videli.
Zakačio se za Suzi.“Bar je vino dobro”, rekla je. Ne bi se moglo reći da su razgovarali s ljudima.Već pre da su se o po koga očešali u prolazu. Zbog akustike bilo je nemoguće normalno razgovarati, tako da su najpre samo vikali u prazno, a zatim su zaćutali. Galama u prostoriji bila je zaglušujuća poput šuma mora, a nabujala srdačnost ostalih kao daje ugušila svaku mogućnost da budu srećni.
‚‚Moraćemo uskoro da pronađemo svoj sto”, povikao je dok je gledao ka orgomnoj prostoriji sa stotinama krugova od belog platna koji su treperili pod svetlošću sveća.Male vaze s pupoljcima vresa stajale su na sredini i mogle su se sasvim lako zapaliti.Tu su bili i mali metalni držači za kartice koj su označavali brojeve stolova.
‚‚Koji je naš broj?”
Suzi je izvukla karticu iz onoga što je u šali zvala “slatka mala torbica”, pa ju je ugurala nazad. ‚‚Sedamdeset devet,” rekla je. ‚‚Nadam se da je blizu toaleta.”
‚‚A ja se nadam da je blizu izlaza.”
‚‚Hajde odmah da šmugnemo!”
‚‚Hajde da vrištimo ‘požar’!’”
‚‚Hajde da odglumimo srčane udare!”
‚‚Imaš gandže?”
‚‚Došli smo avionom, zar si zaboravio? Ne bih unela gandžu u avion.”
‚‚Gubimo avanturistički duh. Kao i u svemu ostalom.”
‚‚Ali ovo jeste avantura!”
‚‚Vidiš, baš na to i mislim.”
Na zvuk zvonceta trebalo je svi da sednu, ne samo oni koji su već bili u invalidskim kolicima. Bejk je pustio Suzi da predvodi dok su krčili sebi prolaz, s pićem u rukama, kroz gomilu stolova koji su se našli na putu između njih i broja 79. Stigli su prvi, a kad je pogledao kartice s imenima i video da je neko postavio Suzi daleko od njega, brzo ih je prerasporedio pa nju smestio pored sebe, sa svoje leve strane. ‚‚Nisam prešao toliki put da ne bih sedeo pored tebe”, rekao je, a ona mu se bledo osmehnula i stegnula mu ruku. Ovakvi gestovi bili su preko potrebni, pošto nisu imali seks već šest meseci.“Imam šezdeset godina i uzimam antidepresive”, rekao je Bejk kada mu se Suzi jednom (zašto samo jednom?) požalila. ‚‚Dobro da mi penis još nije otpao.”
Nastavili su da stoje kraj svojih mesta, čekajući da im se sto popuni: ubrzo se pojavio mladi par investitora s Vol Strita koji još uvek nisu izgubili posao. Zatim vajarka i njen sin. Zatim pomoćnik urednika 3LJ. I napokon, zauzevši mesto s njegove desne strane, energična mlada Azijatkinja koja je dotapkala na štiklama. Ispružila je ruku kako bi mu se javila. Nokti su joj bili dugi i nalakirani u belo – možda su bili veštački: Suzi bi znala, mada Suzi je sada sedela i pričala s vajarkom pored sebe.
“Ja sam Linda Santo”, reče žena sa njegove desne strane, smešeći se. Kosa joj je bila crna i sjajna i dovoljno duga da bi je zamahom glave mogla prebacitiza ramena, a dovoljno kratka da bi ubrzo ponovo pala napred. Nosila je mornarskoplavu satensku haljinu i nisku bisera oko vrata. Crveni šal koji joj je bio obmotan oko ramena sada je spustila na naslon stolice. Nešto se u njemu uznemirilo.Oduvek su ga privlačile Azijatkinje, ali je znao da to nikako ne sme da spomene Suzi, niti bilo kome drugom, ako ćemo pravo.
‚‚Ja sam Bejker Makerti,” rekao je dok se rukovao s njom.
‚‚Bejker?” ponovila je.
‚‚Obično me zovu Bejk.” Namignuo joj je sasvim slučajno.Trebalo je imati jaku ličnost, da nekome namignete a da ga ne uplašite.
“Bejk?” Delovala je pomalo prestravljeno – ako se uopšte može biti pomalo prestravljen. Delovala je nekako prepadnuto, pa joj je pridržao stolicu ne bi li joj pokazao da je bezopasan.Samo što su seli, kad dolete predjelo. Paradajz punjen avokadom i avokado s paradajzom. Delovalo je smešno, nekako je podsećalo na božićno jelo iako je Božić bio daleko.
‚‚Pa, gde su svi ti pisci?” upitala ga je Linda Santo dok je gledala preko levog, pa preko desnog ramena. Sjajna kosa joj je lepršala. “Rečeno mi je da će ovde biti pisaca.”
‚‚Vi niste pisac?”
‚‚Ne, ja sam zli lobista”, rekla je, blago se cereći. ‚‚Da li ste vi pisac?”
‚‚Na neki način, rekao bih”.
‚‚Jeste?” Lice joj se ozarilo, ‚‚A šta biste vi to mogli napisati?”
‚‚Šta bih mogao napisati? Ili, šta sam zapravo napisao?”
‚‚Kako god.”
Pročistio je grlo.‚‚Napisao sam nekoliko biografija. Boj Džordž, kralj Džordž, a sada i Džordž Vašington. Ta mi je najskorija. Biografija Džordža Vašingtona. Izuzetno zanimljiv čovek s neverovatnim osećajem za nekretnine. I zajedljiv zbog toga što nije dobio unapređenje dok je služio u britanskoj vojsci. Zbog čega se sve ratovi neće voditi! Ali ja nisam poput njegovih ostalih biografa. Ne isključujem mogućnost da je bio gej.”
‚‚Vi ste biograf Džordževa”, rekla je, hladno klimajući glavom. Očigledno se nadala Donu DeLilu.
Ovo ga je isporvociralo.Pao je u nekakvu sumanutu vatru. “Zapravo, dobitnik sam Nobelove nagrade.”
‚‚Stvarno?”
‚‚Da! Ali, ovaj, dobio sam je one godine kad mediji nisu na to obraćali previše pažnje.Tako da se sve nekako zagubilo u gužvi. Dobio sam je baš posle 11. septembra. U senci 11. septembra. Zapravo, dobio sam je upravo u trenutku kada je druga kula pogođena.”
Namrštila se. ‚‚Nobelovu nagradu za književnost?”
‚‚A, za književnost? Ne, ne, ne – ne za književnost.” Penis mu je u pantalonama sada bio mek poput smežurane breskve.
Suzi se nagnula s njegove leve strane i preko Bejkovog tanjira upitala Lindu ‚‚Da li vam dosađuje? Ako vam dosađuje, samo mi recite. Ja sam Suzi.” Podigla je ruku s krila i njih dve su se rukovale preko avokada. Mogao je da vidi da su Lindini nokti veštački. Ili, ako ne veštački, onda nešto slično. Ličili su na kandže.
‚‚Ovo je Linda”, reče Bejk. ‚‚Ona je zli lobista.”
‚‚Stvarno!” Reče Suzi dobronamerno, ali, čim ju je vajarka kucnula po ramenu, morala je da se okrene kako bi se upoznala s njenim sinom.
‚‚Da li je posao lobiste težak?”
‚‚Zanimljiv je”, rekla je. ‚‚Naporan je, ali je zanimljiv.”
‚‚Takvi su najbolji.”
‚‚Odakle ste?”
‚‚Iz Čikaga.”
‚‚O, stvarno?” rekla je to kao da je upravo izjavio da je u bliskim odnosima s Alom Kaponeom. Svako kome je ikada spomenuo Čikago uvek bi se dotakao Kaponea. Ili Kaponea, ili tima Čikago Kabs, jednog od ta dva.
„Znači, vi poznajete predsedničkog kandidata Demokrata?“
„Brokoa? Divan je! On je taj novi fantastični lik. I on je pisac. Pitam se da li je ovde.“ Sada se Bejker, kao neopazice, okrenuo i pogledao preko oba svoja ramena.
„Verovatno je u provodu sa svojim prijateljima teroristima,“ rekla je Linda.
„On ima prijatelje teroriste?“ I Bejk je imao prijatelja teroristu.
Srednji Zapad voli svoje prijatelje teroriste, koji su obično dobri i dosadni građani ali još uvek se hrane, mitski, grehovima davne mladosti.Oni zapravo nikada nikoga nisu ubili– barem ne namerno.Goje se i stare na uobičajan način. Rehabilitovani su. Odslužili su svoju kaznu. Čak i ako nisu, zbog idiotske klasne privilegije koja im je dozvoljavala da nastave kao da se ništa nije desilo, nemaju problema da odgajaju decu jedni drugima, da dobijaju diplome za viša zvanja, i vraćaju dug društvu na neki drugi način. On tako pretpostavlja.On ne zna baš mnogo o Čikagu.Zapravo je iz Mičigena, ali kad god putuje negde, uvek poleće sa O’Hera.
„Ma da. Onog bombaša koji je pokušao da raznese federalne zgrade baš ovde, u ovom gradu.“
„Kad je Broko bio mali? Onaj tip iz šezdesetih? Ali Broko čak ni ne voli šezdesete.On misli da su tako . . . šezdesete. Šezdesete su povele njegovu majku na ludu avanturu, daleko od njega.“
„Šezdesete su ga stvorile, dragi prijatelju.“
Bejk ju je pažljivije pogledao. Sad je lepo video da nije Azijatkinja. Prosto je imala neku vrstu plastične operacije: koža oko očiju bila je zategnuta ali je ispod donjih kapaka visila. Neuspela korekcija podočnjaka. Loše zatezanje kože lica. Tretman kiselinama. Šta god da je, Suzi bi to sigurno znala.
„Pa bio je tek dete.“
„To on tvrdi.“
„Da li postoji neka nedoumica u vezi s njegovim godinama?“
„Gde mu je krštenica?“
„Ne bih znao“, rekao je Bejk. „Ne znam ni gde je moja.“
„Evo s čim ja imam pravi problem: ovu zemlju su stvorili i održali ljudi koji su vrlo naporno radili da bi stigli tu gde su sada.“
Bejk je slegnuo ramenima i odmahnuo glavom.Teško da je sada bio trenutak da se pominje pravi trenutak. Bila bi zla sreća pominjati sreću.Da li je bilo na mestu govoriti o ljudima koji imaju ono što nisu zaslužili u prostoriji punoj takvih ljudi? Nastavila je. „Ako ne možete da shvatite to, prijatelju moj, onda ne treba ni da nastavimo ovaj razgovor.“
Zapanjio ga je način na koji je iznenada čitava komunikacija dovedena u pitanje. „Vidim da ste istraživali o osnivanju države.“
„Gledala sam seriju “Džon Adams” na HBO. Sve epizode.“
„Zar nije glumac koji igra Džordža Vašingtona bio čudan? Džeferson mi je strahovito ličio na Martina Ejmisa, i to mi je u stvari smetalo. Pitam se da li je Ejmis ovde?“ Ponovo je pogledao preko ramena.Bio mu je potreban Ejmis da dođe ovde brzo, i da mu pomogne.
Linda ga je oštro pogledala. „To je bila odlična mini-serija i odličan podsetnik o glavnim principima osnivanja naše nacije.“
„Da li ste znali da je Džordž Vašington imao strah od toga da će biti živ zakopan?“
„Nisam to znala.“
„Čovek se nije plašio ničeg osim toga. Da li ste znali da je oslobodio svoje robove?“
„Hmmm.“
Ona je jela a on nije. Ovo neće ići u njegovu korist. Ipak je nastavio. „Pričamo o ljudima koji su se strahovito namučili u ovoj zemlji – a ipak, da ne zalazim previše u vašu tezu, nisu svi ti robovi napredovali.“
„Vaš čovek Barama, prijatelju moj, uopšte ne bi bio u trci za predsednika da nije crnac.“
Sad je potpuno izgubio apetit. Hrana na njegovom tanjiru, šta god da je to bilo, sive mrlje, trunke narandžastog, postala je apstraktna kao slika. Podigao mu se pritisak; osetio je venu kako mu pulsira na čelu. „Znate, nikad ranije nisam o tome razmišljao, ali u pravu ste! Biti crnac je zaista najlakši način da se dođe do Bele kuće!“
Ona ništa nije rekla pa je nastavio: „Osim ako ideš taksijem, jer bi te to onda moglo malo usporiti.“
Usred žvakanja Linda se okrenula prema njemu i sevnula očima.Progutala je zalogaj. „Pa, mi smo navodno već imali crnog predsednika.“
„Imali smo ga?“
„Jesmo! Nobelovac je tako rekao!“
„Hej. Saslušajte nekoga ko se razume: ne verujte svemu što vam jedan Nobelovac kaže. Mislim da nijedan crni predsednik ne može postati predsednik ako njegova ljubavnica-klupska pevačica drži konferencije za štampu usred kampanje.To bi bio – to bi bio beli predsednik. Molim vas dodajte mi so.“
Slanik se pojavio ispred njega.Prosuo je malo soli po tanjiru i zagledao se.
Linda se usiljeno, s naporom nasmešila, mučeći se da odseče komad nečega.Da li je to bila govedina? Neka perad? Tešio se da, za promenu, bogati moraju da daju lepu paru za svoju piletinu dok je njegova bila besplatna.Ali ni to nije bilo dovoljno utešno.„Ako mislite da ja, kao žena, ne znam poneku stvar o predrasudama, grdno se varate“, rekla je Linda.
„E pa ni muškarac nije biti lako“, rekao je Bejk.
„Tu su i sve te pare koje moraš da potrošiš na porniće, a, verujete mi, taj novac više nikad nećete dobiti nazad.“
Onda se povukao, okrenuo nalevo, prema Suzi i približio joj se. „Pomozi mi,“ šapnuo joj je na uvo.
„Da li šarmiraš sponzore?“
„Bojim se da nam se razilaze mišljenja.“
„Trebalo je da šarmiraš sponzore.“
„Znam, znam, pokušao sam. Kunem se. Ali ona je jedna od onih što uporno Brokoazovu Barama.“ Već je prekršio većinu Suzinih pravila za razgovor za stolom: bez politike, religije i saveta za portfolio. I osim ako ne vidiš glavicu da izlazi, nikad nemoj gledati ženi u stomak i pitati je da li je trudna. Sve je ovo naučio na teži način.
Ali u godini poput ove, određene teme je nemoguće izbeći.
„Vraćaj se tamo,“ rekla je Suzi. Vajarka je ponovo tapkala Suzi po ruci.
Pokušao je ponovo s Lindom Santo, zlim lobistom. „Ovako ja to vidim – i mislim da će vam se dopasti. Bilo bi divno da napokon imamo predsednika u Beloj kući čije se prezime završava na samoglasnik.“
„Nikad nismo imali predsednika čije se napisano prezime završava na samoglasnik?“
„Pa, ne ubrajam tu Kulidža.“
„Vi ste iz kog ono dela Čikaga?“
„Pa, malo izvan Čikaga.“
„Odakle?“
„Mičigen.“
„Zar nije Mičegen daleko od Čikaga?“
„Jeste!“ Osetio je hladan vazduh na svojoj koži između čarapa i nogavica.Kad je pogledao u njene ruke, učilo mu se kao da su se zaledile u kandže.
„Ljudi pričaju o neprolaznoj blagosti Srednjeg Zapada, ali ja moram da kažem: Čikago izgleda kao grad koji je postao malo previše ponosan na svoje kriminalne aktivnosti.“ Turobno se nasmešila.
„Mislim da to nije istina.“ Ili pak jeste? Pokušao je da joj pruži šansu.Ali šta ako je ona u pravu? „Možda mi samo imamo crtu mitske težnje. Ili možda ne živimo u strahu, kao ljudi negde drugde,“ rekao je. Sad je samo nagađao.
„Samo malo, prijatelju moj, upravo u ovom trenutku neki zlonamerni ljudi osmatraju Sirs Tauer.“
Sad se ućutao.
„I ako se nadješ unutar te zgrade kad se to desi, a nadam se da nećeš, ali ako si tamo, ako si tamo, ako si tamo, ako ručaš na krovu ili imaš sastanak negde ispod ili šta god da radiš, to će te promeniti. Jer ja sam bila na takvom mestu. Znam kako je to kada te bombarduju teroristi – bila sam u Pentagonu kad su sjurili avion tačno u njega, i reći ću ti nešto: zapalili su me živu, ali nisam umrla. Gorela sam živa.Gorela sam iznutra. Zbog toga više nego ikad pre znam kakva je ova država, prijatelju moj.“
Sad je uvideo da su njeni nokti zaista plastični, da je ruka zaista suva smrznuta kandža, da je lice koje se činilo zanimljivo i egzotično zapravo izgorelo i samo delimično rekonstruisano.Video da je zagrnuta hrabrom i snažnom nakaradnošću. Kosa joj je bila prelepa, ali sada je pomislio kako je verovatno perika u pitanju. Preplavilo ga je sažaljenje: nikoga mu nikada nije bilo toliko žao. Kako je neko mogao toliko da propati? Kako je neko mogao da dođe tako blizu smrti, tako nepravedno, toliko bolno i herojski, i kako je on i dalje mogao imati želju da je zadavi?
„Lobirali ste za Pentagon?“, to je sve što je uspeo da kaže.
„Šta se desilo?Faux pas?“ pitala je Suzi dok su se taksijem vozili u pansion u kome će ih ispred vrata čekati topli kolačići, a kraj kreveta trake protiv hrkanja.
„Beaucoup faux,“ rekao je Bejk. Izgovorio je to kao fouz. „Beaucoup verboten fouz. Izgovaranje sopstvenog imena bilo je kao da stojim na stolu i piškim u vinsku čašu.“
„Šta? Daj, molim te.“
„Bojim se da sam pričao o politici. Nisam mogao da se kontrolišem.“
„Broko će pobediti. Njegovim kćerima će se svideti ovde. Sve će biti u redu. Budi siguran u to“, rekla je dok ih je taksi vozio do Džordžtauna, a ulični ivičnjaci bilirumeni od boje rđe prvog jesenjeg lišća.
„Obećavaš?“
„Obećavam.“
Plašio se da kaže još nešto.
Nije znao koliko je njemu i Suzi još ostalo vremena da budu zajedno, pre završnice s gerijatrijskim spid dejtingom– svi gluvi, i svi izgledaju isto: „Šta? Ne čujem te? Šta? Opet ti? Zar te nisam malopre video?“ – a sve se to dešava usred bankrota i rata; to bi lako mogao biti pravi krug pakla koji mu je suđen.
„Nikad me nemoj ostaviti“, rekao je.
„Zašto bih to zaboga uradila?“
Zastao je. „Zvanično prilažem zahtev da to ne uradiš ne samo na ovom svetu, nego i posle njega.“
„Dobro,“ rekla je i stisnula ga za pozamašnu butinu. Barem je nekada voleo da misli kako je pozamašna.
„Bojim se da ćeš uskoro otkriti na neki sasvim očigledan način da ti više ne valjam.“
„Ali valjaš mi,“ rekla je.
„Valjam taman koliko treba.“
Držala je svoju ruku na njegovoj nozi i on je na njenu stavio svoju, i to onu sa prstenom koji mu je ona dala, koji je bio identičan njenom. Preneo je svu svoju ljubav na krajeve prstiju i, dok je njegova šaka obuhvatila njenu, posmatrao je snažne i svesne pokrete svojih prstiju i zglobova. Ali ona je već okrenula glavu i neprekidno gledala kroz prozor tokom cele vožnje, pokazujući mu samo svoju lepu kosu, zlatnu i sjajnu pod svetlom uličnih lampi,koja kao da nije bila deo nje.
PROČITAJTE I DRUGE: vikend-prica