Jedna od 12 pripovedaka Somerseta Moma koje je sa engleskog prevela Dragana Simeonović. Zbirka sadrži najvećim delom do sada u Srbiji neprevedene Momove pripovetke. Vikend priča – „Srećan čovek“. Ilustracija: Izložba „Razlike“, 2019, studenti i profesori novosadske Akademije umetnosti.
Jelena Bursać, „Prema sredini“
Opasno je uređivati tuđe živote i često sam se čudio samouverenosti političara, reformatora i njima sličnih, koji su spremni da nameću bližnjima mere koje bi menjale njihove manire, navike i tačke gledišta. Uvek sam se ustručavao da savetujem, jer kako neko može da savetuje drugog kako da postupi ako ga ne poznaje kao samoga sebe? Bog će znati. Ja o sebi znam nešto malo, o drugima ne znam ništa. Možemo samo nagađati o mislima i emocijama naših bližnjih. Svako od nas je zarobljenik usamljene kule i on komunicira s drugim zarobljenicima koji predstavljaju ljudsku vrstu, konvencionalnim znacima koji nemaju baš isto značenje za njih kao za njega samog. Život je, na žalost, nešto što se dogodi samo jednom. Greške su često nepopravljive i ko sam ja da ovome ili onome kažem kako da ga vodi? Život je težak posao i meni samom je bilo dovoljno teško da sopstveni učinim celovitijm i zaokruženim. Nisam pao u iskušenje da svog bližnjeg učim šta bi on trebalo da čini sa svojim. Ali ima ljudi koji lutaju na početku puta koji je pred njima konfuzan i rizičan i ponekad sam, naravno nevoljno, bio prinuđen da uprem prstom u sudbinu. Ponekad bi me ljudi pitali: šta da radim sa svojim životom. Ja sam, na momente, video sebe umotanog u crni plašt Sudbine.
Znam, međutim, da sam jedanput dao dobar savet.
Ana Vrtačnik, „Tangled“
Bio sam mlad i stanovao sam u skromnom stanu u Londonu u bliziniViktorija železničke stanice. Jednog kasnog popodneva, kada sam mislio da sam već dovoljno radio, začuo sam zvono. Otvorio sam vrata nepoznatoj osobi. Upitao me je kako se zovem. Odgovorio sam mu. On me zatim upita može li da uđe.
„Naravno,“ odgovorih.
Uveo sam ga u dnevnu sobu u zamolio da sedne. Izgledao je pomalo zbunjeno. Ponudio sam mu cigaretu. Imao je poteškoće da je upali ne ispuštajući šešir. Kada je savladao taj prvi korak, upitao sam ga da li dozvoljava da šešir stavim na stolicu. Brzo je to, sam, učinio, ali je u tom procesu ispusti kišobran.
„Nadam se da mi ne zamerate što sam ovako upao kod vas“, rekao je. „Zovem se Stefans i doktor sam. Pretpostavljam da se i vi bavite medicinom?
„Da, ali nemam medicinsku praksu.“
„To mi je poznato. Ali, upravo sam pročitao vašu knjigu o Španiji i hteo sam da vas pitam o toj državi.“
„Bojim se da to nije baš dobra knjiga.“
„Činjenica je da nešto znate o Španiji, a ja ne poznajem, niti znam ikoga ko zna i pomislio sam da vam ne bi smetalo da mi date neke informacije.“
„Biće mi drago.“
Zaćutao je. Dohvatio je svoj šešir i držeći ga jednom rukom rasejano ga je gladio dugom. Pretpostavio sam da mu je to davalo samopouzdanje.
„Nadam se da nećete naći veoma čudnim da jedan apsolutni stranac razgovara s vama na ovaj način.“ Nasmejao se, u osmehu je bilo izvinjenje. „Neću vam ispričati svoju životnu priču.“
Kad mi ljudi ovo kažu znam da će baš to učiniti. Ne smeta mi. Ustvari, to baš volim.
„Othranile su me dve stare tetke. Nikuda nisam išao. Ništa nisam radio. Oženjen sam šest godina i nemam dece. Radim u Kembervilskoj bolnici kao medicinski nadzornik. Ne mogu više tu da ostanem.“
Bilo je nečega veoma upečatljivog u kratkim, oštrim rečenicama koje je izgovarao. Zvučale su snažno. Najpre sam ga površno pogledao, ali sam ga sada znatiželjno posmatrao. Bio je malog rasta, čvrstog sastava, temeljan, možda tridesetih godina, okruglog crvenog lica na kome su sijale sitne, tamne i vrlo bistre oči. Njegova crna kosa bila je ošišana sasvim uz glavu u obliku metka. Bio je u plavom odelu u najvećoj meri najgorem za nošenje, izvučenih kolena i džepova neuredno nabreklih.
„Vi znate koje su dužnosti medecinskog nadzornika u bolnici. Svaki dan je nalik onom drugom. I to je jedino što mogu očekivati do kraja života. Mislite li da to vredi?“
„Imate sredstva za izdržavanje“ odgovorio sam.
„Da, znam. Nadoknada je sasvim dobra.“
„Ne znam tačno zašto ste došli kod mene.“
„Pa, želeo sam da znam šta vi mislite da li postoje bilo kakva šansa da se kao engleski doktor zaposlim u Španiji?“
„Zbog čega u Španiji?“
„Ne znam, volim Španiju.“
„Ali nije to kao Karmen, znate.“
„Ali tamo je sunčano, ima dobrog vina, tamo su boje i vazduh koji možete disati. Pustite me da kažem direktno ono što želim. Čuo sam da nema engleskog lekara u Sevilji. Mislite li da bih mogao da zaradim za život tamo? Da li sam ludak ako napustim dobar, siguran posao i uputim se u neizvesnost?“
„Šta vaša supruga misli o tome?“
„Podržava me.“
„Veliki je rizik.“
„Znam. Ali ako vi kažete – idi, otići ću; ako kažete ostani ovde, ostaću.“
Gledao me je intenzivno tim svojim bistrim tamnim očima, a ja sam znao da misli ono što govori. Za tren sam se zamislio.
„Odluka se odnosi na vašu budućnost, morate sami odlučiti. Ali, reći ću vam, ako ne želite da zaradite velike pare i dovoljan vam je novac za telo i dušu, onda idite jer ćete imati divan život.“
Otišao je, a ja sam mislio o njemu dva tri dana da bih ga potom zaboravio.
Natalija Ranković, „Singularnost“
Najmanje petnaest godina kasnije zadesio sam se u Sevilji. Imao sam beznačajne zdravstvene probleme. Upitao sam hotelskog momka da li u gradu radi neki engleski doktor. Odgovorio je potvrdno i dao mi njegovu adresu. Seo sam u taksi i kad sam stigao na zadatu adresu, iz kuće je izašao omanji, debeo čovek.
„Jeste li kod mene došli? Ja sam engleski doktor.“
Objasnio sam mu svoje tegobe i on me pozva unutra. Živeo je u tipičnoj španskoj kući sa unutrašnjim dvorištem u kome se nalazila i njegova ordinacija. U njoj su bile razbacane novine, knjige, medicinska pomagala i aparat. Izgled bi zastrašio gadljivog pacijenta. Završili smo šta smo imali, a onda sam upitao doktora koliko treba da platim.
„Ništa mi ne dugujete.“
„Zašto pobogu?“
„Zar me se ne sećate? Pa, ovde sam zbog onoga što ste mi vi rekli. Promenili ste mi život. Ja sam Stefans.“
Nisam imao pojma o čemu govori. Podsetio me je na naš razgovor, ponovio šta mi je rekao i polako mi se iz tmine vratilo maglovito sećanje na naš susret.
„Pitao sam se da li ću vas ikad više videti“ rekao je. „Pitao sam se da li ću ikada imati priliku da vam se zahvalim za sve što ste za mene učinili.“
„ Bilo je uspešno, znači.“
Posmatrao sam ga. Bio je predebeo i ćelav, ali njegove oči su iskrile veselo, a njegovo mesnato crveno lice je odisalo savršeno dobrim raspoloženjem. Odeća koju je nosio bila je užasavajuće pohabana, očigledno sašivena kod španskog krojača. Nosio je španski šešir sa širokim obodom. Izgledao mi je kao neko ko je natezao bocu vina čim bi je ugledao, razbarušen, ali beskrajno simpatičan. Možda biste oklevali da mu dozvolite kako bi vam operisao slepo crevo, ali ne biste mogli zamisliti divnije stvorenje sa kojim biste mogli popiti čašu vina.
„Zasigurno ste bili oženjeni kada smo se sreli?“ rekao sam.
„Da. Mojoj ženi se Španija nije dopala, vratila se u Kembervil, tamo je bila kao kod kuće.“
„O, žao mi je zbog toga.“
U njegovim očima zablista bahanalski osmeh. Zaista je izgledao kao mladi Silenus.
„Život je pun nadoknada,“ promrmljao je.
Jedva da je izgovorio ove reči, kada se Španjolka, ne više u cvetu mladost, ali još uvek drsko i raskošno lepa, pojavi na vratima. Obratila mu se na španskom i odmah sam shvatio da je ona gospodarica kuće.
Stojeći na vratima kako bi me propustio da prođem on mi reče:
„Kad sam vas poslednji put video rekli ste mi da ću zarađivati onoliko koliko treba za telo i dušu, ali da ću voditi izvanredan život. Hoću da vam kažem da ste bili u pravu. Bio sam siromah i uvek ću takav ostati, ali tako mi Boga uživao sam. Ne bih zamenio život koji imam ni sa jednim kraljem na svetu.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica