Vikend priča: Sopstvena bunda

Autor priče “Sopstvena bunda” je američki književnik Truman Kapote (1924-1984). Pisao je romane, novele i priče, a široj javnosti poznata su njegova dela “Doručak kod Tifanija” i “Hladnokrvno ubistvo”. Čuven je ne samo po književnom stvaralaštvu, već i po burnom životu koji je privlačio medije. Ova Vikend priča je iz njegove zbirke „Sabrane priče“ koju je kao prvu prevedenu u Srbiji objavio IPC Media (2018). Prevod sa engleskog: Ana Stefanović, Aleksandar Marković. Ilustracije: Marija Stanojlović, Galerija Singidunum, Beograd

Gđa Munson je udenula platnenu ružu u svoju kestenjastu kosu i udaljila se za korak od ogledala, da se pogleda. A onda je prekrila usta rukama… haljina je jednostavno preuska i to je sve. „Neće je spasiti još jedno prekrajanje”, pomislila je ljutito. Uz još jedan omalovažavajući pogled u svoj odraz u ogledalu, okrenula se i otišla u dnevnu sobu.

Prozori su bili otvoreni, a soba ispunjena strahovitom, nenor­malnom drekom. Gđa Munson je živela na trećem spratu, preko puta igrališta jedne državne škole. U kasno popodne, buka bi po­stala gotovo nepodnošljiva. Bože, da je bar znala za to pre nego što je potpisala najamninu! Uz blag roptaj zatvorila je oba prozora, i što se nje tiče, mogli su da ostanu tako zatvoreni naredne dve godine.

Ali gđa Munson je bila previše uzbuđena da bi se istinski izner­virala. Vini Rondo joj je dolazila u posetu, zamislite, Vini Rondo… i to ovog popodneva! Kada je razmišljala o tome, leptirići su joj se komešali u stomaku. Prošlo je skoro pet godina, i sve to vreme Vini je bila u Evropi. Kad god bi se zatekla u okruženju gde se pričalo o ratu, uvek bi istakla, „Pa znate, imam veoma blisku prijateljicu koja je ovog momenta u Parizu, Vini Rondo, bila je tamo i kada su Nemci umarširali! Bukvalno imam noćne more kad pomislim kroz šta sve mora da je prošla! ”Gđa Munson bi ovo izgovorila kao da je ona ta čija sudbina je neizvesna.

Ako bi na zabavi bilo nekoga ko nije čuo njenu priču o prijate­ljici, požurila bi da mu ispriča. „Znate”, počela bi, „Vini je bila tako talentovana devojka, zanimala se za umetnost i sve takve stvari. Pa, imala je i dosta novca, tako da je išla u Evropu bar jednom go­dišnje. Na kraju, kada joj je umro otac, spakovala se i otišla zauvek. Ali avaj, imala je kratku aferu, i onda se udala za nekog grofa ili barona ili tako nešto. Možda ste čuli za nju… Vini Rondo… Čoli Nikerboker ju je stalno spominjao.” I tako bi tekla priča bez kraja, kao neka lekcija iz istorije.

„Vini, ponovo u Americi”, pomislila je, ne propuštajući da se nasladi tim čudom. Protresla je zelene jastučiće na kauču i sela. Pronicljivim očima osmotrila je svoju sobu. Čudno je kako zaista uvidite šta vas okružuje tek kada očekujete gosta. Pa, gđa Munson je zadovoljno uzdahnula, ova nova spremačica, što je retkost, vra­tila je predratne standarde.

Iznenada se začu zvono. Dva puta je zazvonilo pre no što je gđa Munson mogla i da mrdne, eto koliko je bila uzbuđena. Najzad se pribrala i otišla da otvori.

Gđa Munson je isprva nije prepoznala. Žena koja je stajala pred njom nije imala šik podignutu frizuru… Čak joj je kosa pa­dala krajnje mlitavo i delovala neočešljano. Haljina sa dezenom u januaru? Gđa Munson je pokušala da sakrije razočaranje u glasu kad je rekla: „Vini, draga, bilo gde bih te prepoznala”.

Žena je i dalje stajala na pragu. Pod miškom je držala ogromnu roze kutiju i sivim očima znatiželjno gledala u gđu Munson.

„Zaista bi, Berta?” Govorila je čudnim šapatom. „To je baš lepo. I ja bih tebe prepoznala, mada si se malo ugojila, zar ne?” Zatim je prihvatila pruženu ruku gđe Munson i ušla.

Gđa Munson se postidela i nije znala šta bi rekla. Ruku pod ruku otišle su do dnevne sobe i sele.

„Može li malo šerija?”

Vini je odmahnula svojom malom crnom glavom.„Ne, hvala.”

„A šta kažeš na malo viskija ili nečega drugog?”, gđa Munson je očajnički upitala. Ukrasni sat na lažnom kaminu meko je cvrknuo. Gđa Munson nikada pre nije primetila koliko ume da bude bučan.

„Ne”, rekla je Vini odlučno, „neću ništa, hvala.”

Rezignirana, gđa Munson se zavalila na kauč. „Pričaj mi sve, draga. Kada si se vratila u Sjedinjene Države?” Svidelo joj se kako to zvuči. „U Sjedinjene Države.”

Vini je spustila veliku roze kutiju između nogu i prekrstila ruke. „Tu sam već skoro godinu dana”, zaustavila se, a zatim požurila da nastavi, uvidevši zapanjenost svoje domaćice, „ali nisam bila u Nju­jorku. Naravno, javila bih ti se ranije, ali bila sam u Kaliforniji.”

„Oh, Kalifornija, obožavam Kaliforniju!”, uzviknula je gđa Munson, mada je činjenično stanje bilo da nikada nije mrdnula zapadnije od Čikaga.

Vini se osmehnula, a gđa Munson je primetila koliko su joj zubi neuredni, i zaključila da bi im dobro došlo pranje.

„I tako”, nastavila je Vini, „kada sam stigla u Njujork prošle nedelje, odmah sam pomislila na tebe. Baš sam se namučila da te nađem, jer nisam mogla da se setim imena tvog muža…”

„Albert”, ubacila se gđa Munson nepotrebno.

„… ali najzad sam se prisetila, i evo me. Znaš, Berta, baš sam mi­slila na tebe kad sam odlučila da se ratosiljam svoje bunde od nerca.”

Gđa Munson primeti da se Vini odjednom zarumenela.

„Tvoje bunde od nerca?”

„Da”, rekla je Vini, podižući roze kutiju.„Sećaš se moje bunde od nerca. Uvek si joj se divila. Uvek si govorila da je to najdivnija bunda koju si ikada videla. ”Počela je da odvezuje pohabanu svile­nu traku obmotanu oko kutije.

„Naravno, da, da, naravno”, rekla je gđa Munson, blago ispus­tivši treptaj iz drugog „naravno”.

„Rekla sam sebi: ‘Vini Rondo, šta će tebi uopšte ta bunda? Za­što je ne bi prepustila Berti?’ Vidiš, Berta, u Parizu sam kupila božanstvenu samurovinu, a jasno ti je da mi ne trebaju dve bunde. A osim toga, imam i žaket od srebrne lisice.”

Gđa Munson ju je posmatrala kako odmotava papir iz kutije, primetila je okrnjen lak na njenim noktima, primetila da na ruka­ma nema nikakvog nakita, i odjednom uvidela još štošta.

„I tako sam pomislila na tebe, a ako je ne želiš, onda ću je zadržati, jer ne mogu ni da zamislim da je neko drugi nosi.” Dr­žala je bundu i stala da je okreće tamo-ovamo. Bila je to prelepa bunda, krzno je bilo glatko i raskošno se presijavalo. Gđa Munson je pružila ruku i prošla prstima po krznu, nadižući sitne dlačice u pogrešnom pravcu. Bez razmišljanja je rekla: „Za koliko?”

Gđa Munson brzo povuče ruku k sebi, kao da je dodirnula vatru, a zatim ču Vinin glas, tih i umoran.

„Ja sam je platila skoro hiljadu. Da li ti je hiljadu previše?”

Gđa Munson je primetila zaglušujuću larmu koja je dopirala sa igrališta, i prvi put je bila zahvalna na tome. To joj je dalo priliku da se usredsredi na nešto drugo, nešto što bi ublažilo intenzitet onoga što je osećala.

„Bojim se da je to previše. Zaista ne mogu to da priuštim”, rekla je gđa Munson rastrojeno, još uvek zureći u bundu, iz straha da podigne pogled i vidi lice sagovornice.

Vini je bacila bundu na kauč. „Pa, zaista želim da bude tvoja. Nije toliko do novca, ali čini mi se da bi trebalo da vratim bar nešto od uloženog… Koliko bi mogla da priuštiš?”

Gđa Munson je zatvorila oči. Oh, bože, ovo je užas! Zaista pro­kleto užasno!

„Možda četiri stotine”, odgovorila je slabašno.

Vini ponovo uze bundu i reče vedro: „Hajde, onda, da vidimo kako ti stoji.”

Otišle su do spavaće sobe i gđa Munson je probala bundu pred velikim ogledalom plakara. Samo par prepravki, da se skrate ruka­vi, i možda da je odnese na glačanje. Da, zaista joj je dobro stajala.

„Oh, Vini, prelepa je. Baš lepo od tebe što si me se setila.”

Vini se naslonila na zid, bledog lica, pogleda uprtog u odsjaj sunca na prozorima sobe.

„Možeš da mi napišeš ček”, rekla je ravnodušno.

„Da, naravno”, rekla je gđa Munson, najednom se spustivši na zemlju. Zamislite Bertu Munson u sopstvenoj bundi od nerca!

Vratile su se u dnevnu sobu i napisala je ček za Vini. Vini ga je pažljivo presavila i spakovala u svoju tašnicu s perlama.

Gđa Munson se upinjala da pokrene razgovor, ali sa svakom novom temom nailazila je na hladan zid. Jednom je pitala, „Gde ti je suprug, Vini? Moraš ga dovesti da popriča sa Albertom.” A Vini je odgovorila: „Oh, on! Nisam ga videla milion godina. Koliko znam, još je u Lisabonu.” I to je bilo to.

Konačno, uz obećanje da će se javiti sutradan, Vini je otišla. Kada je izašla, gđa Munson pomisli: „Oh, sirota Vini, sada je samo obična izbeglica!” Zatim je uzela svoju novu bundu i otišla do spa­vaće sobe. Nije mogla da kaže Albertu odakle joj, to je bilo jasno. Uh, ali pobesneće zbog novca! Odlučila je da je sakrije duboko u dnu ormana, a onda će je jednog dana izneti i reći: „Alberte, po­gledaj ovu božanstvenu bundu od nerca što sam kupila na aukciji. Uzela sam je praktično za džabe”.

Pipajući po mračnom ormanu, zapela je bundom o kuku.Bla­go je cimnula i prestravila se kad se začuo zvuk cepanja. Brzo je izašla na svetlost i videla da je rukav pocepan. Držala je pocepa­ni deo i pažljivo povukla.Poderotina se proširila još malo, pa još malo. S mučnom prazninom iznutra ona shvati da je cela bunda trula. „Oh, moj bože”, rekla je, držeći se za platnenu ružu u kosi. „O, moj bože, prevarena sam, i to dobro, i sad ništa više ne mogu, pod milim bogom ništa!” Jer najednom je shvatila da se Vini neće javiti ni sutra, niti ikada više.

PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica