Vikend priča, Slađana Ljubičić, autorka priče ovako se predstavlja: Mirovna aktivistkinja, feministkinja, pankerka, rokerka, zauvek zaljubljena u oca svoga sina. Antinacionalista i antiteista, bez mogućnosti da se promeni. Dete razvedenih roditelja koje veruje u brak i ljubav do kraja života. Slobodna i nezavisna. Nije na spisku ni jedne partije, niti domaće ili strane organizacije. Novosađanka.
„Što telesno po svome izgledu beše,
to rasplinu se kô dah na vetru.“
Vilijam Šekspir, Magbet
Jelena je sedela na zemljanom podu, zastrtom starim, ugaženim tepihom, išaranim rupama od cigareta. U naručju je držala još uvek toplo telo svoje mrtve sestre, Ljube. Plakala je i brisala suze crnom maramom, koju je skinula sa Ljubine glave, kako bi je celivala u dugu sedu kosu. Naricala je razgovetno, kao da je na pozornici.
– Sestrice, Ljubo moja, čuvala sam te od svega i od svih, ali od tuge te ne sačuvah. Srcu tvome to bi previše, kog si rodila, tog drugi sahraniše. Nisi sina jedinca ni videla pre ukopa, a sad ćete se na miru ispričati. Ljubo moja, mila sestrice! Rade moj, zumbule mirisni, zašto ode tako mlad? – jecala je gledajući sliku naočitog muškarca koga sada prekriva sneg, tristotinak kilometara odatle.
Fotografija je visila na zidu, iznad starca koji je sedeo za stolom i nemo posmatrao prizor tugovanja. Reči su dopirale do njega koliko i do kašike koju je držao. Večerao je, rukom posegnuo za pahuljama ugledavši ih kroz prozor, potom se okrenuo ka zidu i zaspao. Ugasio se pre svoje cigarete koja mu je odmahivala iz pepeljare. Tarapana mu nije smetala, bio je u potpunosti gluv već polovinu svog dugog života. Nepokretan i u pelenama, kao novorođenče, beskoristan je. Neka spava.
„Kad se probudi, žena će mu biti u kovčegu“, pomisli Jelena i prokle život mrtve majke mrtvog sina, prokle dušmane što izviruju iz grudnjaka sinovljeve bivše i sadašnje supruge, ucveljenih ljubavnica, ostavljenih kćeri… Sve one sa kojima je morala da deli porod… Ali, kad je udahnula vazduh da nabroji imena, svetla njene zamišljene pozornice zgasnuše i prekide je Nadino dobacivanje iz publike:
– Mama, probaj da se smiriš! Ljudi dolaze! Pusti Ljubu, hajde da vas obe dignem. Daj ruku. Molim te, prištedi nastup i koreografiju, da ne moram nekoliko puta pre sahrane da gledam. Iznenadi me na groblju nekim novim repertoarom.
Smogla je snage i pridigla je obe starice na ulegnuti kauč koji je ležao na naređanim blokovima, proizvedenim za savremenu i brzu gradnju, što potvrđuje garancija izdata od strane Instituta za testiranje i izdavanje sertifikata iz Stare Zagore, u Bugarskoj.
Jedna mrtva, druga samo tehnički živa, sestre su ležale jedna do druge, kao na fotografiji zarobljenoj u kutiji od cipela, ispod sklepanog ležaja. Nijedna od njih nije upamtila ko je pre sedamdeset godina fotografisao te tri devojčice, koje zajedno nisu mogle zbrojiti ni dva dana škole, sve tri dečačkih frizura, pripijene jedna uz drugu na postelji. Takođe, improvizovanoj. Lik najstarije davno je izbledeo, nije sa sestrama dočekala starost.
Vrata seoske kućice, koja nije imala više od tridesetak kvadratnih metara, otvoriše se i u prostoriju, u kojoj se i kuvalo i jelo i spavalo, a sad, evo, i umiralo, kročiše lekar i medicinska sestra. Otresli su sa sebe sneg, promrmljali dobro veče i izjavili saučešće. Njihovi su dlanovi krenuli ka velikom toplom „smederevcu“, ali neke tuđe ruke ih presretoše, i nakratko zagrliše. Ruke dve žene iz komšiluka, koje su se za njima ušunjale u kuću.
Malena pozornica bila je već puna, te se one povukoše u susednu sobu. Iza zatvorenih vrata obaviće sve pripreme za ukop ove napuštene starice, koja bez njih ne bi ni ovoliko poživela. Pobrinuće se da porodica što udobnije tuguje. Ukoliko se neko od njih uopšte i pojavi. Ako ovako nastave da umiru, na svake dve nedelje, do prolećne setve svi će bogu na istinu. U ovom selu, usred južnobačke ravničarske nedođije, to je bila prirodna stvar. Brinuli su jedni o drugima, jer su davno otišla deca zaboravljala svoje pretke, verujući da će im promena sredine pomoći da promene i prošlost. Međutim, nove zajednice bezvoljno su im otvarale vrata: na obući su još uvek vukla atarsko blato.
Medicinsko osoblje utvrdilo je vreme smrti: subota, osmi februar dve hiljade četrnaeste godine, u dvadeset sati i pedeset minuta. Uzrok smrti: s obzirom na to da pokojnica nije bolovala od ozbiljnih bolesti, srce joj je otkazalo usled šoka i tuge, dve nedelje nakon iznenadne smrti sina. Savet lekara: pokopajte je i sve zaboravite. Gospođu sestru koja ju je negovala nakljukajte lekovima za smirenje, i pošaljite na spavanje. Pritisak dobar, vitalne funkcije zadovoljavajuće. Kostim tu, šminka tu, scenario zapamtila, publika se očekuje, biće to uspešna predstava. Ako bude uznemiren kad se probudi, pokojničinom suprugu, takođe, dodajte malo „bromazepama“ u mleko. Potpis i pečat. Laku noć, svako dobro. Sedoše u bolnička kola, koja ubrzo proguta neosvetljena uličica na ivici sela.
Sneg, nažuljan njihovim gumama, nije stigao ni da se oporavi a već ga je gazilo sledeće vozilo. Iz njega su tri muškarca ćutke iznela spremu za Ljubinu večnu kuću. Moderniju nego nameštaj koji ju je okruživao dok je bila živa. „Gde će biti sanduk? Probaćemo na stolu, valjda neće pasti. Možda je ipak sigurnije postaviti ga na četiri stolice? Klimave su i one. U ovoj su kući gazdovali starost i beda. Koja od ove dve babe ide unutra?“, pitao se najmlađi muškarac, videvši nepomične žene na krevetu. Najstariji od njih čak je pomislio da su ovde zbog starca, skutrenog u drugom kraju prostorije. Još jednom je proverio podatke na drvenom krstu, sve u redu, laku noć. Odoše. Žure dalje, noćas ih čeka još mrtvih. Iz susedne sobe, punih ruku, izašle su one dve žene. Duška – u šezdesetima, baka petoro unučadi, visoka i vitka, kratke crne kose, bučna čak i sa cigaretom među zubima, sa velikim naočarima na nosu. Buba, niska, krupna, snažna i tiha četrdesetogodišnjakinja. Nosile su garderobu, visoku sveću, rakiju, lekove za smirenje i pamučne krpe koje su upravo napravile od čaršava.
– Jelena, draga, da i tebe malo prebrišemo i presvučemo? Šta si odlučila, ostaješ li s nama ili umireš i ti? – za Dušku je to bilo jedno sasvim uobičajeno i podesno pitanje.
– Ne zaboravi da je petoricu muževa sahranila. I od jednog napravila trajnog invalida, kad ga je naciljala sekirom. Ne ide ta još nigde. Je l’ tako mama? Kad se odmoriš bićeš kao nova – sa sigurnošću u glasu javila se Nada. Za nju, san je bio lek za sve boljke i nedaće jer ga je večito bila željna.
– Kao nova? I sedmog muža da nađem, neću biti kao nova. Spavam na spojenim stolicama već danima. Ma ni ne spavam, šta ja pričam. Po celu noć dvorim ovo dvoje. Nju da se ne ubije, a njega da ne padne na glavu. Ne znam kad sam poslednji put spavala u svojoj kući. Stara sam, umorna i ja. A šta da radim, kako da ih pustim da pocrkaju sami? I eto, vidi nas sad – smogla je Jelena snage za objašnjenje, kao da ove žene nisu svakodnevno bile sa njom u istoj ovoj kući. Uzdisala je, pokušavajući da se pridigne i tako celu postelju ustupi pokojnici.
Kada se napokon osovila na otekle noge, od straha nije mogla da se pomeri. U zidnom ogledalu jabučastog oblika opazila je sebe i Ljubu koja je stajala iza nje i pružala ruke da joj vrati sede lokne u crnu maramu. Ustuknula je i brže-bolje skinula ogledalo sa zida. Odmahnula je glavom, protrljala oči, prekrstila se, te povukla gutljaj rakije iz flaše. Ovog se puta nije krila od ćerke. Scena je scena, što je glumac ogoljeniji to je predstava vernija. Tri žene pravile su se da ništa ne primećuju. Kao mlađa sestra, ljutila se što Ljuba, i mrtva, ide za njom i proverava je. Ni sa kim nije podelila ovu prikazu, da je ne proglase već pijanom.
Poljubila je onu najvišu sveću na svetu, pljucnula je, a sigurno je i došapnula nešto što niko nije čuo, te je sveću zapalila i zabola u okrnjen zeleni lonac, napunjen zrnevljem kukuruza. Ovoj instalaciji namenila je mesto kraj uzglavlja kovčega, da od Ljube, u smrti još uvek neiskusne početnice, odagna prevrtljive demone.
Žene su sa pokojnice skinule lepljivu odeću. Nada je pažljivo odizala udove mrtvog golog tela, kako bi ih Duška prebrisala. Što je ona bila nežnija, to je Duška bila žustrija. Trljala je plavičastu suvu kožu mokrim krpama, brzo i snažno.
– Polako, polako… – došapnula je Buba.
– Što? Misliš da će je boleti? Ajde, ajde, moramo biti brze, mnogo toga još treba da se završi do jutra. Pa vidi ovaj haos! – prekide je Duška dok je završavala čišćenje i već prelazila na oblačenje, kao da to radi barem jednom nedeljno.
Veš, čarape, grudnjak, potkošulja čuvana za ovu priliku, debela, udobna suknja, košulja, crni džemper i zeleni kaput. Da joj ne bude hladno. Taj je kaput pokojnica dobila od seoske nastavnice matematike, koja ga je nosila pre više od dvadeset godina, dok je predavala njenoj unuci Sonji. Ljuba je bila ponosna na to marljivo unuče, jer iz škole nije donosilo ništa osim petica.
Kruta i suzdržana, vodeći se vrlo jednostavnim načelima, Ljuba je retko bila ponosna na bilo šta ili na bilo koga. Zapravo, samo je sažaljevala dete razvedenih roditelja. Ljudi često tako reaguju, ne shvatajući da većina dece jedva dočeka kraj tih odvratnih brakova, kako bi napokon krenula sa vlastitim životom. Samostalno, bez obzira na dob, jer prvo što nauče odrastajući među idiotima jeste da se brinu o sebi.
Sonja nikad nije prepoznavala bakinu ljubav. Starica je svoju naklonost pokazivala na čudnovate načine. Bila je bogobojažljiva i vladala se ispravno, sklona osuđivanju bilo kakvih odstupanja od onoga što je sama smatrala moralnim. Otuda i tolika netrpeljivost između nje i sina, jer je nemoral bio njegov verni drug i vodič u smrt. Jednom je čak izjavila kako bi Sonja trebalo da mu se posere na grob, jer očevi koji napuštaju svoje porodice bolje nisu ni zaslužili. Očigledno, bila je to jedna sjebana, idiotska porodica. I kao takva, morala je ovako dramatično i da skonča.
Beživotno telo već je bilo na odru, vezanih nogu, ruku prekrštenih na grudima u kojima srce već satima ne pumpa krv. Kosa u pletenicama uvijenim i dignutim na vrh glave. Frizura kao za života. Preko pletenica crna marama. Leži tu, i mrtva i ožalošćena. Na kapcima kovanice-desetodinarke. Da mrtve oči slučajno ne uhvate pogled živih.
Dok su tri žene dovršavale pripreme za bdenje, Jelena je stupila u drugi čin predstave. Izvukla je kadionicu, stavila u nju tamjan i zapalila ga. Malo je kadila pokojnicu u kovčegu, malo žive koji su je okruživali u tišini. Nije zaboravila ni usnulog starca. On se promeškoljio, nakašljao od dima, i neuspešno pokušao da se oslobodi pelena koje su žuljale njegovo koščato telo. Odustao je i ponovo skliznuo u san. Nezainteresovana publika nije pokolebala Jelenu. Mrmljala je Očenaš, ali to je više ličilo na neku pesmu grupe Cult. Zvučala je kao Ijan Astberi, kojeg na koncertu glas izda već posle treće pesme.
Oko ponoći, kad je predstava menjala žanr, pretvarajući se u mjuzikl, stigla je još jedna osoba. Unuka Sonja, odlikašica. Nosila je torbe pune pića i hrane. I sveću od pola metra, naravno. Nogom je zatvorila vrata za sobom, jer panonski vetar je neumorno vrebao. Skinuvši kapu oslobodila je crvenu, dugu kosu. Crna odeća ove žene u tridesetim nije mogla da prikrije njene godinama nagomilavane kilograme. Očekivali su je. Znali su da će doći, iako ona sama nije znala šta će uraditi kada u ovoj kući neko umre. Nije živela daleko, delilo ih je svega pola sata vožnje, ali pre deset godina odlučila je da babi i dedi uskrati mesto u svom životu. Zaćutala je, nije podizala slušalicu kada bi je zvali. Potpuno se povukla iz porodice, i mesto ustupila tatinoj novoj ženi i ćerki. Čuli su od drugih da se udala i rodila sina. Trudila se da ih sve zaboravi, iako ju je često opterećivala pomisao da su stari i smrtni i da će ovaj dan jednom doći. Smrt njenog oca Radeta odagnala je sve nedoumice. Kada ga je sahranila, trebalo je preuzeti njegove uloge. Sve se prebrzo dešavalo, padali su kao čunjevi jedan za drugim, nije bilo vremena ni za tugovanje. Samo papiri, troškovi, dugovi, groblja, daće, kuknjava, nepoznati lešinari…
Žene su je ljubile i grlile. Radovale su se što je posle toliko vremena vide. Bez osuđivanja. Izjavljivale su joj saučešće. Dvostruko, i za oca i za babu.
– Nevolja, dete, tuga, a šta ćeš, budi jaka – tešile su je dok se ona stidela. I same sebe i oca, jer su dozvolili da ovi stari ljudi žive napušteni. Bila je ljuta na njega jer je nije naučio da se to tako ne radi. Bila je ljuta na sebe jer se ponašala nezrelo. Ostala je derište koje ima knjižicu punu petica, ali ne i znanje.
Plakala je, ne samo zbog Ljube na odru, koja joj je izgledala kao da nije ni dana ostarila od kako ju je poslednji put videla. Plakala je zbog svega; dede u pelenama, zelenog kaputa svoje nastavnice koji je prepoznala čim je ušla, zbog prljavih zidova ovog tužnog doma, njenog doma, zbog mrtvog oca, propale mladosti svoje majke, zbog sina kojeg je ostavila večeras, snega koji pada sve jače, zbog raka koji joj je dosađivao, i strepnje da je bolest neće pojesti pre nego je snađe babina sudbina. Prišla je slici lepog čoveka i poljubila je. Nije rasla uz njega, retko ga je viđala, a protraćeno vreme više se ne može nadoknaditi.
– Vidi je, isti otac, po suncu ti meni išla. Lepa si kô i on što je bio. A sad ga nema. Rade moj mili – cvilela je Jelena, čuvajući za sebe neizgovoren tekst: „Sram te bilo što te nema tolike godine, govance, rasla si uz nas“.
– Mama, smiri se! – ućutkujući mater, Nada se napokon obratila Sonji. – Nije dobro što te nije bilo, ali to je tvoja stvar. Želim da ti kažem: kako ti nisi htela za nas da znaš, tako ni mene nije zanimalo ništa u vezi sa tobom. Govorim ti odmah najiskrenije, jer nemamo vremena za finoću. Hajde sad da vidimo šta ćemo i kako ćemo. A ostalo… Pa videćemo, treba nam svima vremena.
– Žao mi je – bilo je jedino do čega je Sonja dosegnula. „Ćuti i gutaj govno“, pomislila je.
– Ovu bi kuću trebalo očistiti. Ti, Jelena, sedi i bdi. Čuvaj kovčeg i dedu. Da ne ustane i ne sruši ga. Samo nam još i to treba – prekinula ih je uvek pribrana komšinica Buba i odložila porodične nategnute razgovore za neko drugo doba dana.
– Popijte za pokoj duše naše jadnice – gurala je Duška po čašicu rakije svakoj u ruke. Pet žena ćutke je ispijalo prepečenicu.
– Još po jednu, da se zagrejemo – odlučile su jednoglasno, odbacivši pomoć lekova za smirenje u ovoj noći. – Hajde, sad na posao!
Zora se borila sa snegom. Četiri žene razletele su se po kući prebirajući po gomilama, uglavnom nepotrebnih, stvari koje su stari ljudi godinama dovlačili. A u grob ne mogu da ponesu. Nema mesta. Bacale su sve što je bilo tu još iz prošlog veka: prazne tegle i plastične flaše, kante ucrvljalog brašna, mrtvog miša iza ormana, pocepanu posteljinu i staru Ljubinu garderobu, na desetine pari iznošenih najlon čarapa, napuklu džezvu, pedesetak kesa punih načetih kesica začina i nekih čudnih crvenih končića, pumpu za bicikl koji nisu imali…
Iznenadile su se koliko neraspakovanog pokućstva tu ima. Ljuba je za života pratila reklamnu TV prodaju i naručivala stvari. Nov sokovnik, nož za ananas (koji zasigurno nikada nije koristila), srebrni escajg za dvanaest osoba, beli servis za ručavanje od arkopala, čaše za crno vino, nekoliko praznih ramova koji su čekali lica unučića i njihove dece… Nešto su međusobno razdelile, deo ostavile u kući, a ostalo odlučile da poklone seoskoj sirotinji.
Sonja je našla album sa fotografijama sa svog venčanja, na koje niko iz ove kuće nije bio pozvan. U njega su, s vremenom, ređani snimci njenog sina. Listala je album i pitala se odakle to tu.
– Molila je tvog oca da joj izradi koju sliku, da te bar tako vidi. Stalno je pričala o tebi. Najveća ti je greška što nikad nisi dovela dete. Za njim je najviše patila – objašnjavala je Nada svojoj bratanici.
– Ali ja ništa o tome nisam znala, tata je uvek govorio da ne vole ni mene ni njega. Da nas baba mrzi – branila se Sonja.
– Za jednu štreberku, vrlo glupo razmišljaš. Lagao te je – razuveravala ju je Nada.
– Dobro, pustite to. Uzmite po čašicu, hajde, pijte! – ubaci se Duška.
Opet piju, puše cigarete i posmatraju tri stara tela. U sredini, jedno mrtvo, u kovčegu, a sa obeju strana, na jednoj postelji spava starac, na drugoj Jelena, ležeći na leđima, s rukama preko grudi. Buba joj je tiho prišla i zadenula među prste nezapaljenu veliku sveću. Premorena starica ništa nije osetila. Žene su gledale prizor i kikotale se. Treći čin je u toku: komedija. Smeh i smrt ne druguju, ali kad se ipak sretnu, histerično se pozdravljaju. Dok se selo budilo, iz ožalošćene kuće orio se ženski smeh.
Sa prvim suncem pristizale su i prve statistkinje, predstava se bližila epilogu. Da na snegu ne bi gubile ravnotežu, starice su gurale bicikle, svoje verne oslonce. Ostavile su ih uz oronulu žicu kojom je bilo ograđeno maleno neuredno dvorište, i slivale se u njega. Prilazile su pokojnici i u već prepun kovčeg, kraj naduvenog mrtvog tela, gurale kesice bombona, kutije cigareta i šibica, zimske čarape… Slale su svojima na onom svetu darove po njoj: „Ponesi, kad već ideš.“ Sonja je jednolično klimala glavom na obraćanje pridošlog sveta. Pravila se da ne primećuje gurkanja i došaptavanja: „Zamisli, nije je sramota da dođe, sad se setila, a gde je ona druga unuka, kako li se zvaše?“
Druga se zvala Ana, studirala je srpski jezik i književnost, pravila fanzine o crust punku, i upravo je doputovala sa drugog kraja zemlje sa svojom majkom, poslednjom Radetovom ljubavnicom, preobraženom u njegovu drugu suprugu. Kada ljudi izrode decu, grehovi se brišu, status se unapređuje, tajno postane zvanično. Svi govore da ta deca nisu kriva, ali niko ih ne prihvata. Priznaju se samo ona koja je izrodila prva žena, dok ova druga večito skupljaju retke mrvice pažnje i priznanja.
Ana i Sonja, u crnini, istih pokreta, građe i lica, na zajedničkog oca, zagrliše se i pokazaše auditorijumu da, iako su ih rodile različite majke, prekidaju idiotluke razorene porodice. Nisu se razdvajale dok se nepoznat svet skupljao da isprati ženu koja je podarila život njihovom ocu. Između sebe su podbočile dedu, pazeći da ne padne. On je zbunjeno zagledao njihova lica, ne znajući koja je koja. Na trenutke, prepoznavao bi svoju ženu u kovčegu, ali srećom po njega, brzo bi zaboravljao ko je to i otkud on uopšte tu.
Jelena je bučno žalovala i udarala se u grudi, te je sveštenik skratio propoved i tutnuo u džep nezasluženi novac. Zatvoriše kovčeg i krenuše ka Ljubinoj večnoj kući. Čekala ju je na bregu koji je svojim obroncima grlio selo celom dužinom, sve do reke Tise. Pokojnica je za života odredila grobno mesto, sa kog ona i deda mogu lepo da vide svoju kuću i njivu.
Sneg je prestao da pada, ali usled nanosa, malobrojna ožalošćena povorka nije mogla da se popne na breg kolskim putem. Ljudi su izašli iz automobila, postavili teški kovčeg na rasklimana grobljanska kolica i pešice se uputili ka vrhu. Trebalo je popeti beživotni teret dva kilometra zaleđenom uskom stazom. Kolona je bila tiha. Svi su s strepnjom očekivali da četiri muškarca, koji su gurali kolica sa pokojnicom, posustanu i ona se sjure na dole. Gazili su pažljivo i sporo.
Jelena je odustala i sklonila se u stranu. Posetiće sestru čim se sneg otopi, a kolski put postane prohodan. Kad nastupi, starost ti veže ruke i noge. Za nju je predstava završena. Neutešnu, otpratili su je kući. Stigavši, sela je pokraj bledog starca, namestila mu kragnu crne košulje, i obrisala bradu od ostataka skromne užine. On je zapalio cigaretu, vrteo je među prstima požutelim od duvana, pitajući se gde mu je žena dosad. Popušiće još sedam hiljada cigareta i tada otići za njom. Bližnji ga neće gurati peške do naselja počivših, biće vreli avgust, sahraniće ga brzo i pobeći u hladovinu.
Iz susedne sobice čuo se zveket posuđa. Duška i Buba pripremale su posmrtnu trpezu od hrane, koju su skuvale u svojim kućama. Poslužiće je na istom mestu gde je noćas bio odar. Kasnije, kada se ljudi raziđu, za porodicom će počistiti ostatke, udaljiće se tiho sa pozornice, nahraniće stoku, potom i svoju decu.
Priča je objavljena na: Strane Portal za književnost i kulturu, 2017
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica