U Mesecu savremene grčke priče na korzoportalu predstavljamo Ersi Sotiropolu (Patra, 1953, živi u Atini), priču „Službenici“ („Antologija savremene grčke ženske priče“, Karpos, 2019). Piše poeziju, kratke priče i romane. Godine 2000. roman „Cik-cak kroz stabla pomorandži“ nagrađen je državnom nagradom i nagradom časopisa Diavazo. Prevela: Tamara Kostić-Pahnoglu Foto: korzoportal
Pre nego što sam krenula u Njujork, dan pre polaska, ne, tri dana pre, krenula sam železnicom i otišla u novi tržni centar blizu Kifisije. Razgledala sam izloge na prva dva sprata, a potom otišla do lifta i popela se na poslednji sprat. Našla sam se u ogromnom holu sa hiljadama ljudi i zaglušujućom muzikom. Krov je bio od stakla i, dok je svetlo prodiralo, zraci su se prelamali kao polomljena koplja i padali na pod, obrazujući neobične konture na tamnom mozaiku.
Zakoračila sam u masu. Preko puta pokretnih stepenica nalazio se prostor preuređen u park, sa po kojom klupom tu i tamo i rascvetanim plastičnim žardinjerama. Na jednom platnu na zidu neki nevidljivi video projektovao je natpis „Srećan Božić“, crvenim dečjim slovima na zelenoj pozadini. Slova su se upalila i ugasila dva, tri puta, natpis je potamneo u deliću sekunde i odjednom je platno postalo srebrno, a po njemu su igrala, dok se nisu ustalila, imena poznatih firmi dečje odeće, igračaka i ostalog. U prostoru je bilo nečeg nestalnog, ljudi su išli gore dole, gestikulirajući i glasno govoreći, dok je ista božićna pesma emitovana nekad na engleskom, nekad na nemačkom. Bilo je tu plastičnih palmi, jelki pod snegom, ali i roze bugenvilija, jedan patuljak Deda Mraz i jedna mala fontana, čija je voda stalno menjala boju.
„Ej, Sting!…“ – čula sam glas pored sebe i okrenula se.
Jedna devojka je pala i pokušavala da se podigne, prebacujući težinu tela na ruke. Noge su joj bile koščate i nosila je crne rolere. Lice joj je bilo usplamtelo, pomešanog izraza, nije se razaznavalo da li plače ili se smeje.
„Sting!… Sting!… „ – ponovo je povikala.
Taj koji se zvao Sting zaletao se i zaustavljao u mestu ispred pokretnih stepenica, sprečavajući ljude da siđu. To je bio mladić duge kose sa minđušom u uvu.
„Bože, koji kreten“ – rekla je devojka.
Uspela je da se podigne i malo se teturala dok nije uspostavila ravnotežu.
Sela sam na klupu i ispružila noge. To je bio jedan bezbrižan dan i skoro da sam čestitala sebi što sam imala inspiracije za ovaj izlazak daleko od centra. Zabacujući glavu unazad, pogledala sam stakleni krov, a malo dalje isprano nebo. Mali oblaci izvirivali su iznenada, prelazili brzo preko staklene kupole i nestajali na suprotnoj strani. U daljini je jedan težak crni oblak čekao nepomično poput dirižabla. Pogledala sam ponovo svetleći natpis. Dečja slova bila su toliko nevešta i izobličena, da su izazivala pre averziju nego osećaje nežnosti. Nešto dalje, na ivici parka, videla sam vozić koji malopre nisam primetila. Četiri pet vagona obojena u jarko žutu boju pravilo je krug po spratu po navodnim šinama. Majke su mogle da se na kratko otarase dece i popuše cigaretu gledajući u prazno. Neke su vadile iz tašne spisak za kupovinu i proučavale ga koncentrisano dok se vozić ne vrati, svirajući na mestu polaska, kad su ustajale s uzdahom i bezvoljno prilazile da preuzmu decu.
Zapalila sam i ja jednu cigaretu i posmatrala natpis. Učinilo mi se da su se reklame sa odećom zadržale duže od natpisa „Srećan Božić“, i čak, pre nego što su nestale, odjednom im se pojačao intenzitet, a pozadina se ispunila malim crnim mrljama. Pogledala sam u sat, pokušavajući da izmerim vreme. Uskoro su dečja slova počela da mi igraju pred očima i odustala sam od pokušaja. Skoncentrisala sam pažnju na izraze lica oko sebe, ali ubrzo mi se i od toga zavrtelo u glavi. Izgledalo je da svi imaju vrlo konkretan cilj u životu. Odeća, plastične tašne i novčanici nalazili su se na svom mestu. Kao da su svaka usta govorila „Dva i dva je četiri“, ne puštajući ni glasa. A ako bi ih bolje pogledao? Svi su bili podmireni, znala sam. U tom periodu za mene je to bila ključna reč. Podmireni. Kod žena je ta degradacija bila bolje prikrivena. Panika im je bitisala u kičmenom stubu, to ih je sprečavalo da padnu dok su koračale natovarene decom i robom. Ali šta se to mene ticalo? Bila sam bezbrižna do srži. Jedino o čemu sam sanjala bio je hamburger sa pomfritom.
Bezbrižna od glave do pete. Nisam želela da o bilo čemu razmišljam. Čak mi je i želja za hamburgerom delovala kao kočnica u slobodnom toku bezbrižnosti. Jedan novi početak, ponavljala sam u sebi. Napustila sam posao, bila sam još mlada i spremala se da odem u Njujork. Tada se dogodilo ono što mi je pokvarilo raspoloženje u nastavku dana, i što mi i danas, čak i u ovom trenutku, stvara nelagodan osećaj. Jedna žena je došla i sela na drugi kraj klupe. Pogledala sam je krajičkom oka. Bilo joj je oko četrdeset godina i vukla je dve prepune kese iz supermarketa. Ostavila je dole jednu kesu, naslonila drugu na kolena i počela nestrpljivo i žustro da traži nešto, rasipajući gomilu đubreta oko sebe. Premlada je da bi bila luda, pomislila sam. Desnom rukom je mešala, tražila na slepo, jer joj je ruka upala u kesu do ramena, dok je desnom pokušavala da je održi stabilnom na stomaku. Počela sam da se osećam čudno, uhvatila me neka vrsta nervoze, kao da sam ja tražila nešto što sam izgubila. Ustala sam i otišla do kioska prekoputa da kupim sladoled.
„Jagodu sa kikirikijem“ – rekla sam, i odmah se pokajala.
Devojka je uključila aparat i sladoled je počeo da teče, uvrćući se u kornetu. Nije mi se jeo sladoled, a i ukus kikirikija mi se gadi. Bacila sam pogled na ženu na klupi, ali bila je savijena nad kesom i nisam mogla da je vidim. Platila sam i, sa kornetom u ruci, potražila oko sebe drugo mesto. Jedino slobodno bilo je dva metra odatle i uputila sam se tamo. Dok sam prolazila pored žene, podigla je glavu i prešla preko mene pogledom. To je bio neodređen, bezizražajan pogled. Ali nešto mi je zasmetalo. Palo mi je na pamet da je mogla da shvati da sam želela da je izbegnem. Vratila sam se.
Čim sam sela pored nje, prestala je da traži. Obgrlila je kesu obema rukama, snažno je stegla i ostala potpuno nepomična. Povremeno je neprimetno pomerala levu nogu, ne podižući je, kao da je želela da dodirne drugu kesu koja se nalazila na podu. Olizala sam preostali sladoled i počela polako da jedem kornet, grizući ga simetrično. Ali sva moja pažnja, sve moje misli bile su usmerene na nju. Nešto kasnije Sting i njegova prijateljica prošli su na rolerima ispred nas. Pratila sam ih pogledom dok su razvijali brzinu, idući ka dnu sprata, iza pokretnih stepenica. Ta strana prodavnice nije bila uređena, to je bio prazan prostor, koji je predstavljao sobu sa nekoliko suncobrana zaostalih od leta. Tamo je Sting napravio nekoliko pirueta, dok je devojka čekala, leđa oslonjenih o zid. Potom je ispružio ruku, privukao je uz sebe i okrenuli su se zajedno dva tri puta, dok mi se nisu izgubili iz vida. Nekoliko minuta nije se ništa dogodilo. Potom su opet prošli ispred nas. Sada su im pokreti bili usklađeni i tela su im harmonično klizila duž zamišljene prave linije. Sting je držao devojku oko struka i lagano se naginjao na njenu stranu. Gledali su oboje pravo napred, fiksiranog pogleda, a na licu su imali isti izraz, malo podsmešljiv, malo nevin.
„Neće ih pustiti“, rekla je žena.
Okrenula sam se ka njoj. Izgledala je potpuno utonula u prizor para koji se udaljavao.
„Neće ih pustiti“ – uzdahnula je – „prikačili su im kablove…“
Iznenada se okrenula i pogledala me.
„Zar ne vidiš one na točkovima?“ – rekla je iznervirano, kao da ja ništa ne shvatam. – „Ako mi se obrate, dići će ih u vazduh, prikačili su im kablove…“
Na njenom licu postojala je upadljiva nesimetrija, nos joj je iznenada postajao deblji iznad leve nozdrve i vukao se prema resici uva, oči su joj bile na različitim nivoima, jedno mnogo manje od drugog.
„Šta se dešava?“ – pitala sam.
„Podsećaju me na nešto…“ – objasnila je i pokazala očima u pravcu u kojem su nestali Sting i njegova prijateljica. – „Svakog dana ih ovde čekam… Ali prikačili su im kablove, ne puštaju ih“.
„Ko?“ – pitala sam.
„Službenici. Svuda su sakriveni…“ – promrmljala je i naglo izgubila interesovanje za mene.
Ostala je malo ćuteći, savijena nad kesom. Odeća joj je bila iznošena, ali prilično čista, nije ličila na beskućnicu. Već je bilo prošlo podne. Gužva, umesto da se smanjuje, stalno se povećavala. Sting i prijateljica nisu se nigde videli. Bez razloga počela sam da zamišljam sebe za pet, za deset godina… Da me zamišljam na mestu ove žene. Nisam mislila na nešto konkretno, jednostavno kako sedim na klupi uoči Božića, nosim sa sobom sve što imam i umišljam zavere sa službenicima.
„Želite li kolačić?“ – rekla je žena iznenada i osmehnula se po prvi put.
Dok me gledala u oči, učinilo mi se da je sa njenog lica nestalo asimetrije.
„Hvala“ – rekla sam.
Nagla se nad kesom i počela manično da traži.
„Da li ste možda upoznati sa glasinama koje kruže?“ – pitala je, ne dižući glavu.
„Ne znam…“ – promrmljala sam.
„Glasine o Božiću!“ – rekla je, i na trenutak je izgledalo da će se razbesneti. – „Žele da ga spoje s Uskrsom… Tako kažu službenici…“
„Nemam pojma…“
„U tom slučaju, ja Vam ne mogu pomoći“ – rekla je popustljivo. Stala je s traženjem i krajeve kese vezala u čvor.
„A i ta sida…“ – promrmljala sam tek da bih nešto rekla, ali odmah sam se osetila još smešnijom. Još jedan pogrešan potez, pomislila sam.
„Ne brinite, znam za to…“ – rekla je ona. – „Pojedite svoj kolačić“.
Nije mi dala nikakav kolač.
„Hvala“ – rekla sam i ustala.
Kod lifta je bio red. Sišla sam pokretnim stepenicama. Na svakom spratu ljudi su čekali okupljeni oko tezgi sa robom na popustu. Ispred ulaza jedna grupa mladih zapodenula je svađu i čini mi se da sam među njima uočila Stinga i njegovu prijateljicu. Izašla sam napolje i udario me ledeni vetar. Koračala sam besciljno oko tržnog centra. Koračala sam dok noge nisu počele da mi trnu. Razmišljala sam o onoj ženi. Razmišljala sam šta bih radila na njenom mestu i da li bih govorila iste stvari.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica