U Mesecu grčke priče na korzoportalu Vikend priča – Zirana Zateli (Ζυράννα Ζατέλη, 1951, Sohos, kod Soluna) „Sedefna dugmad“. Autorka se bavila glumom, bila je radio producentkinja, da bi se zatim posvetila pisanju romana, priča. Nagrađivana, prevođena. Priča je iz „Antoligije savremene grčke ženske priče“ (Karpos, 2010). Prevela: Tamara Kostić-Pahnoglu. Ilustracija: Petar Šušulić, Izložba „On the beach“, Mali likovni salon KC Novi Sad.
Bilo ih je devetnaestoro braće i sestara, po četiri linije. Sedmoro od ovog oca i jedne nesrećnice koja je umrla zajedno sa novorođenčetom na osmom porođaju; ostalih sedmoro bilo je troje iz prvog i četvoro iz drugog braka druge žene kojom se oženio, koja je ostala udovica sa poslednjim mužem dok je bila trudna – a to još nije znala – sa svojim osmim detetom, koje se na kraju rodilo mrtvo.
Rodila ga je, sahranila, i uveče dva dana posle toga dobila je bračnu ponudu od udovca Teagenisa. Uzela je svoje sedmoro dece i otišla u njegovu kuću sa još sedmoro. On joj se obratio zaverenički i jasno od prvog trenutka:
„Čuo sam da si dobra majka za mnogo dece, ali veštica za muževe. Vodi računa da ti ne padne napamet da po treći put ostaneš udovica, nadrljaćeš“.
Njihova deca su bila približno istih godina, sa godinu – godinu i po razlike ili samo nekoliko meseci, nedelja. Poklopilo se da dvoje i dvoje imaju isto ime, a dvoje je bilo rođeno istog dana iste godine – babica je izašla iz jedne kuće, otišla u drugu.
Na početku su se samo neprijateljski gledali među sobom, nisu govorili ni reči, niti su jeli. Posle su se svađali ko će prvi pridržati i pričuvati bebu koja se rodila devet meseci nakon ženidbe Teagenisa sa Pinelopi. Ko bi uspeo da prvi ustane ujutru, u cik zore, trčao je neumiven dok su mu snovi još uvek visili o kapcima i čvrsto hvatao drvenu kolevku bebe, koja se od drmanja budila i davala u zaglušujući plač. Tada bi druga deca shvatila da se neko već dokopao prvenstva, to jest, prvi zgrabio kolevku, a to je značilo da je on bio srećnik tog dana: neće ići u školu, ni na njivu ili u očev mlin za susam, i generalno je bio oslobođen beskrajnih dnevnih sitnih poslova koje su deca bila dužna da obavljaju – obično s pola srca i mislima u igri, osim dve velike devojčice, koje su već mislile na brak, ali su se i one svađale oko kolevke, zapravo i više od mlađih, jer su na njihova pleća, kao starijih, padale teže obaveze, iako su ta pleća bila još dečačka.
Moglo bi se reći da je bebina kolevka, više nego sama beba, ujedinila kao nekom magijom braću i sestre od tri – a sada i četiri – zametka i ublažila ili pokrila njihova neprijateljska raspoloženja, izlivi ljubomore su se proredili – barem su sada imali druge pobude, drugi cilj – besni pogledi su nekako omekšali, da bi se okrenuli traženju drugih sredstava za izražavanje želja i zahteva.
Srećnik ili srećnica dana zauzimao je mesto i stav stražara pored kolevke, uskoro i šamlicu jer stajanje umara, i bio je srećan što je time obezbedio višesatno odsustvovanje od izvršavanja volje odraslih, a s druge strane i pomalo nesrećan, jer je istovremeno gubio eventualne prilike za dogodovštine. A što se tiče vrlo plačljivog novorođenčeta, bilo je dana kad ga je nešto hvatalo pa uopšte nije plakalo, pa su Teagenis ili Pinelopi zvali dete koje ga je čuvalo da siđe i obavi i neki posao. Ali to se desilo samo dva ili tri puta: plač je, ako nije spontano izlazio iz detetove utrobe, izazivao mali čuvar nevinim i neočekivanim štipkanjem ili toplim poljupcima koji su se završavali grickanjem.
Najzad, za srećnika je predstavljalo veliko iskušenje ako bi neko od ostale dece došlo pred njega sa nekim sitnim novčićem na dlanu ili nekim sedefnim dugmencetom, ili bilo čime što je sijalo ili neobično mirisalo, bilo slatko, u boji ili sočno. Otvaralo je šaku i pokazivalo čuvaru, pružalo ga oklevajući ili smelo na njegovu stranu, a on je premeravao za i protiv takve razmene i u skladu s tim reagovao. Uzeo bi ponudu i predao prvenstvo ili odbio, stežući i ljuljajući kao barjak konopac obešene kolevke, a ono bi ili pobesnelo ili bi ga sažaljevalo, a ako bi došlo sa šakom šljiva ili dunjom, ostajalo bi i jelo ih pred njim vrlo brižljivo i sa uživanjem, isisavajući i koščice ploda, čak i koru, da bi ih potom ispljuvalo unaokolo. Ali saznali smo da je i čuvar imao način da uz svoje mesto sačuva i dostojanstvo. „Gledaj“, govorio mu je, „ne gledam te!“ Zaista je imao zatvorene oči i silovito ih je stiskao – pa čak i ako je onaj jeo kolač ‘ravani’, nije ga gledao, dakle nije patio. Ali delikatno mučenje se nije tu završavalo. „Ne gledam te, ne, ne gledam te – kad znam da me gledaš i crkavaš od ljubomore?“ govorio je onaj ko je jeo. „Prvi sam ja rekao da te ne gledam, i pošto te ne gledam“, govorio je sada čuvar, „otkud znam da me ne gledaš kad te ne gledam!“ Bilo je slučajeva i kad bi zgrabili jedno drugo, skotrljali se i obračunali, ne više zbog dunje ili kolevke, već ko gleda i ko ne gleda onog drugog.
U međuvremenu Pinelopi je čekala njihovog sledećeg brata ili polubrata.
Tako je rođeno još petoro dece u ovoj raznorodnoj porodici, uz još dvoje mrtve, i Teagenis i Pinelopi su odlučili da tu stanu s produženjem svoje vrste, s obzirom da se osmi porođaj i inače smatra prokletim. Uostalom, veoma plodna žena nije odolevala melanholičnim mislima svaki put kad bi rodila:
„Pravimo i pravimo decu … Da li ih daje Bog ili đavo ne znam, ali svakako ih zemlja uzima pre ili kasnije.“
Izdvajamao poslednje dete Teagenisa i Sofije, njegove prve žene, koje je imalo drugo ime, ali zvali su ga Venijamin, možda zato što je bio najmlađi dok se nisu rodili još mlađi, možda zato što su mu slabost bile biblijske priče i pitalica koje mu nikad nije bilo dosta bila je: „Ko su bila Zevedijeva deca?“, vidimo ga kao jedanaestogodišnjaka koji je sakupio deset sedefnih dugmetanaca – blago za dete u to doba.
Jednog dana našao je negde, tražeći nešto drugo, zelenu somotsku jaknu svoje sitno građene pokojne majke. Prostro je po krevetu, pomakao se dva koraka unazad, jedan napred, opet pola nazad, do pola zatvorio oči i zamislio kako mu odlično stoji, bez rukava i kragne, kao prsluk. Ako bi to zatražio od svoje druge majke, Pinelopi, bojao se da bi ona smatrala da takva tkanina i boja bolje pristaju nekoj od devojčica. Zato je zatražio pomoć jedne Sofijine sestre, koja je bila krojačica. NJoj se Venijaminova ideja učinila divnom, jer je videla da je njoj pokojničina jakna veoma tesna, a ćerki nije imala.
Kao što je jedne večeri Arčibaldova baba, ona okrutna baba iz Kroninovih Nezrelih godina, sela i sašila svom unuku jedno neizrecivo papagaj zeleno odelo rasparčavajući jednu somotsku kućnu zavesu, Venijamin je sledećeg dana obukao – i ceo blistao – zeleni prsluk sa duplim nizom od po deset sedefne dugmadi. Ni on se uopšte nije stideo, kao ni Arčibald, da se pojavi tako odeven u školi ili na ulicama. Baš naprotiv; od trenuta kada ga je dobio, nije nameravao da ga skine sa sebe, da se od njega rastavi. Uostalom, njegova zelena nije bila toliko intenzivna da bi ga dečaci ismevali. To je bila izbledela maslinasta, boja nezrele gorke masline, idealna pozadina za blještavu dugmad sa zlatnobelim odsjajem, zbog koje je naučio da telo drži uspravno, grudi napred i leđa poput sveće.
Međutim, o toj dugmadi sanjali su i drugi. Bar jedan dečak, Tulis, bacio je oko na njih od prvog trenutka – „I ako mu ih ne uzmeš“, upozoravao je samog sebe, „nećeš vredeti ni koliko da te pljuju muve“. Bio je tri godine stariji od Venijamina, veoma visog i suv poput grane – u jednoj školskoj predstavi, jednom originalnom skeču gde su svi imali uloge biljaka, Tulis je glumio gospođu Raž.
Jednog dana, pošto se dogovorio sa ostalom dvojicom, postavio je Venijaminu zasedu, u miran čas i na udaljenom putu. I skočio je pred njega poput ogromnog ogavnog skakavca.
„Vidiš li ovo, dobro detence?“ – rekao je i pokazao mu blistavu oštru turpiju od koje je Venijaminu srce izletelo. „Želim tvoju dugmad, dobro detence“.
Skočila su i druga dvojica, okružili dečaka koji se nije usudio da pusti glasa, savivši jedno koleno kao mačevalac i zabacujući drugu nogu unazad, da bi malo smanjio svoj stas, vrlo lagodno je stavio ruku na Venijaminove grudi, i, s osmehom uzdržanog trijumfa, odsekao turpijom jedno po jedno deset sedefnih dugmeta. Igrao se s njima u šaci, kao s novčićima…
„Fala, dobro detence. I pozdravi mi svoje riđokose sestrice.“ – rekao je, i u skokovima otišao sa drugom dvojicom.
Ispod nedostajuće sedefne dugmadi Venijaminovo srce se vratilo na mesto, ali zamagljeno i poniženo.
„U zdravlju, momci! Zdravo! …“ – doviknuo je, sav ponizan, ali goreći za osvetom, sa velikim očekivanjem da će se sažaliti na njega i baciti mu natrag ukradeno blago. Ali nisu ga čuli ni da bi ga prezreli, već su mu se bili izgubili iz vida.
I sada… a, sada. Sada je želeo da na Tulisovu glavu baci svo kamenje sveta! Svo! Smatrao je nepravdom to što se dogodilo, gušili su ga žalost, bes, očajanje, a najneizdržljivije od svega bilo je da se seća kako nije pružio otpor dok su ga drugi pljačkali. Zakleo se kostima svoje majke da će se osvetiti, i to ga je tešilo – bar to.
Nije želeo da na prsluku ima drugu dugmad, uobičajenu, kakvu svi imaju, i pošto je imao toliko sedefnih, pa više nije, izgubio je volju i strpljenje da ponovo počne od nule. Za njega je to bilo kao kad bi nekom filatelisti u trenutku ukrali sve markice, celoživotni trud.
Bes je zveketao u njemu, pištao, rikao i zažarivao se – nije to bio običan bes – svaki put kad je gledao Tulisa kako prolazi svojim aljkavim velikim koracima, pri tom čak dovoljno okrutan da mu šalje širok osmeh, ili čak da mu lukavo namiguje. Poslao je nekog da mu kaže da je dugmad začarana i da će onom ko ih nosi za tri nedelje, ili najviše za tri meseca, otpasti kosa, nokti i zubi, ali Tulis nije obraćao pažnju. I jednog podneva kad ga je zatekao na jednom pustom mestu, Tulis je nešto tražio po zemlji, a on je bio na uzvišici, sakriven žbunjem i oblacima osvete, uzeo je kamen, duboko odlučno udahnuo i zavitlao je kamen u Tulisovu glavu. On je momentalno pao, zgrčio se, a Venijamin nije čekao da vidi da li će se podići i šta će uraditi – pojurio je kao zec, ne znajući da li ga je to preplavljivalo oduševljenje ili panika.
Stigao je kući i kroz jedna tajna vrata popeo se i zatvorio na mansardi. Zagurao se ispod jedne stare crne haljine neke ogromne babe, pune nabora i prašine, okačene o dugačku kuku za zaklane životinje. Haljina je dosezala do poda, vukla se … Ako bi čuo korake na stepenicama, stavljao je stolicu ispod haljine, stajao na nju i visio i on o kuki. Kad ništa nije čuo, sedeo je na stolici, sa bradom na dlanu, uvek okružen crnom haljinom i još crnjim mislima.
Tamo je proveo celu noć. Niko ga nije potražio, niko nije mario, a on nije znao da li to treba da smatra dobrim ili lošim.
Jutro ga je ispunilo neizdržljivim nemirom. Sumorni žamor počeo je da se širi kućom; škripanje kao da su se otvarale fioke i zatvarala srca, dečji glasići koje je neko zaustavljao, Pinelopini jecaji, od nekud teški i od nekud lagani koraci, povremeno Teagenisov glas, ali nije mogao da razume šta je govorio… Osetio je iznenadnu volju da nađe neki konopac i da se obesi o kuku! Nešto mu je govorilo da je sve to samo on mogao izazvati: ubio je Tulisa!
Iako uopšte nije čuo svoje ime, ili je mislio da ne čuje, to je bilo zato što su ga u tako ozbiljnoj situaciji sigurno nazivali punim imenom, koje je međutim u strahu potpuno zaboravio i ništa što je dopiralo do njegovih ušiju – ma kako neverovatno delovalo – nije mu ga vraćalo u pamćenje. Eto sad nove muke: da se seti kako se zove! Kako je kršten… Promrmljao je jedno po jedno imena svoje braće, različita i dupla, kod nekih se zamučio, zbunio, u svakom slučaju bilo ih je u njegovom sećanju, vrtela su se u krug, možda bi mu u nekom trenutku izmakla – ali njegovog ne, njega nije bilo. Takav pakao zbog deset sedefnih dugmadi!
„Tulise… Tulise…“ počeo je tada da nariče, već skoro sumanuto kad je čuo kako popovi pristižu u donje sobe i osetio u nozdrvama miris tamjana i upaljenih sveća. Bilo je trenutaka kada se nadao da je sve umislio, da se u stvarnosti ne dešava, da su to priviđenja, utvare – protresao bi glavu da ih nagna da odu i udarao nogom o pod, uz opasnost da bude otkriven – od kada se uostalom odvija sahrana umrlog u kući ubice? Izašao je iz haljine koja ga je pokrivala, prišao i zalepio uvo na vrata mansarde, usudio se i da ih malo odškrine…
To nije bila laž. Mešala su se naricanja i tamjan koji izaziva prijatne smetnje pri disanju, ljudi su dolazili u kuću, prigušen plač, šmrkanje nosevima, uzdasi – a zvono koje je jedino do tada nedostajalo, počelo je da zvoni… Sledio se, i nije pomislio da se vrati u svoje skrovište, niti je izašao sa mansarde. Počeo je da gleda s jedinstvenom predanošću hiljadu i jedan različiti predmet koji su ćutali godinama i godinama tamo unutra, vezli su ih s radošću paukovi: krčazi, džakovi, stara odeća, testere, srpovi, konjski samar, ručice od platnenih lutaka, kazan pun ovnovskih i jelenskih rogova, kante za zalivanje bez dna, tanjirić sa ukrasnim listićima na ivici jednog polomljenog stola, sita, grede, seme duvana u vrećama, mišolovke, metle, vaga, nogare od stolice, vreteno i crveni konac koji je skroz izjeo moljac, pa su mu krajevi visili poput kićanki, tri žičane korpe za jaja, dva probušena jastuka, bele kosti sipe na jednom poslužavniku… Veoma polako utonuo je u njihovu tišinu, u svet neprimetnosti, seo je negde, osetio sve – telo, um, kapke – bestelesnim, i sve je zaboravio. Zaspao je.
Našla ga je njegova tetka krojačica, kad su se vratili sa sahrane i Pinelopi je poslala na mansardu da nešto uzme.
„Dobro kažeš, njega nije bilo“, prihvatila je čim ga je videla pod svojim nogama, kao komadić odeće na podu.
Dete je skočilo. Izgledalo je kao poremećeno.
„Ne boj se“ – rekla mu je milujući ga po glavi – „imaš i drugu braću i sestre, nisi sam“.
„A Tulis?“ – promucalo je dete.
„Koji Tulis?“
„Tulis! Visoki… sedefna dugmad…“
„A, Tulis. Ne znam – zašto? Znači nisi došao na groblje jer nisi imao sedefnu dugmad? Rekla sam ja da ti našijem drugu, ti nisi hteo…“
Tulisa je video već sledećeg dana, hvalisao se jednoj grupi dece da se potukao s nekim lovokradicama… Međutim nikada više nije video jednu od svojih riđokosih sestrica, najmanju i najslađu, koja je upala u vrelo mleko u ono svitanje, izgorela se i ugasila kao da je bila leptir.
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica