Vikend priča “Roze olovka sa crvenim srcem” iz zbirke “Očekujući odgovor” čija je autorka Bojana Karavidić (Partizanska knjiga, Kikinda, 2024). Foto: Jelena Kovaček Svetličić, Njujork
Veče. Nekoliko dana uoči zime. Topli radijatori spasavaju zglobove i prste.
U kadru je dnevna soba porodice koja je u tranziciji, na prostoru iza Berlinskog zida, izgubila prethodni status i sada pripada nižoj srednjoj klasi. Propadanje se očituje u izbledelim abažurima stojećih i stonih lampi, zavesama olinjalim poput vremešne mačke, porodično nasleđe u dnevnoj sobi veliki persijski tepih podseća na prostirku za kućnog ljubimca. Samo bi oko poznavaoca prepoznalo vrednost stotina prašnjavih knjiga nanizanih u polici duž zida koji nikada nije krečen. Ko bi tolike knjige premeštao, a tek policu od hrastovog drveta!
Na kauču istanjenog mebl štofa, sunđera ulegnutog od guzičarenja generacija prethodnika, leži On. Drema. Na korak je od devete decenije. Ne poboljeva. Pred njim je polupopijena čaša belog vina, ostatak od podnevnog ručka.
U dnevnoj sobi je i Ona – klimavog, žilavog vrata, gleda u televizijski ekran pokušavajući da ne zaspi, prati omiljenu američku seriju Sopranovi, kunja u fotelji. Noge je opružila na tabure davno donesen iz nekog jeftinog egipatskog letovališta, koji je obeležen krvlju njihovog psa Lenija kada se davnašnjom prilikom vratio iz okršaja sa uličnim kolegama koji su ga žestoko izgrizli. Ušao je izranjavljen u sobu mlateći klempavim oker ušima. Tražeći sklonište, šćućurio se na tabureu. Otuda tragovi krvi u naznakama.
On kaže Njoj: Kada ćeš prestati da gledaš te tvoje serije?
Ona upitno, snena, odsutno odgovara: Mmmm…?
On povišenim glasom pita: Čuješ li me?
Ona uzvraća, ispravljajući kolena na tabureu, mazno naslanjajući glavu na naslon fotelje, zamišljajući zagrljaj Šona Pena: Mmmm…?
On se odlučuje za pokret. Piški mu se. Ustaje. Prostata je u funkciji, može da usmerava mlaz urina stojeći, što mnogi njegovi vršnjaci nisu u stanju, pa piške kao žene, sedeći.
U međuvremenu, Ona se razbudila, uspravila je nojevski vrat i netremice prati televizijski dijalog bračnog para Sopranovih u njihovoj turbo novoj kuhinji, nezamislivoj njenim prijateljicama stasalim iza Berlinskog zida.
Kada se On vrati u leglo, Ona ga, kako bi ga odobrovoljila (nije Ona blesava da ne bi mogla da dokuči da je On više ne voli, te da traži dlaku u jajetu kako bi svesno ili nesvesno pojačao njenu melanholično depresivnu stranu, te ga to njeno stanje odvodi kod ljubavnice, da, da, u tim godinama!) pita mrnjaučećim tonom – „Šta misliš, da u subotu raščistimo podrum? Toliko je suvišnih stvari.”
On, cepidlaka, uzvraća glasom Gargamela. Izbuljenim očima obuhvata fotelju u koju se ušančila – „Uspavana lepotice, dobro jutro! Podrum je raščišćen od krtoga. Rekao sam ti pre nekoliko dana. Živiš sudbine junakinja tvojih filmova i serija, a polovinu ih prespavaš. Ne čuješ šta ti kažem.”
Ona u trenu prestaje da gleda Sopranove, zenice usmerava ka Njemu, postajući hijena – „Gde je roze olovka?”, reži – „Nisi je valjda bacio?”. On je gleda kao da je govno na kiši, sarkastično izgovarajući – „Dušice, kartonsku kutiju sa reliktima tvog detinjstva sam ti uručio. Zaboravila si?”. Ne zna šta bi smisleno odgovorila, jer se ničega ne seća. Odlaže trenutak predaje pred čovekom sa kojim je počela život u ljubavi, posle pola veka samo su partneri koji dele stambeni prostor. Čeprkajući po izbušenom mozgu, ne odustaje – “Ama znam, čoveče”.
Generalskim korakom polazi u pravcu gde se nalazi njena kutija uspomena koje je On otpremio na tavansko stepenište. Otvara poklopac kartonske kutije gde u hrpi knjiga i dnevničkih svezaka, u jednom od uglova te kutije ugleda roze olovku dužine trećine kažiprsta. Drhtavim, artritičnim prstima hvata roze olovku izbavljajući je iz mraka kutije spremne za otpad. Poljubi je kao ikonu i priljubi uz grudi.
Napisala je tom roze olovkom sa crvenim srcem prvo ljubavno pismo. Bilo je upućeno Milanu, loknavom, zlatokosom, plavookom, najboljem đaku u razredu u koga su bile zaljubljene devojčice iz svih pet odeljenja. Nameravala je da mu doturi pismo kada su bili u pozorištu. Gledali su Izbiračicu. O Kosti Trifkoviću saznala je na času srpskohrvatskog jezika kada ih je nastavnica pripremala da shvate satirično-humorističke opaske ovog srpskog komediografa iz 19. veka.
Na početku prvog čina, ohrabrila se da Milanu preda pisamce. Sedeo je u redu ispred nje. Poštar je trebalo da bude Novak, Milanov najbolji drug koji je sedeo pored njega. U tami, pisamce je šćapila nastavnica srpskohrvatskog jezika koja je sedela između Milana i Novaka. Ljubavno pismo nije dospelo adresatu.
Sutradan, na času, nastavnica srpskohrvatskog jezika izgovorila je slavodobitno – „Učenica koja je među nama napisala je ljubavno pismo svom drugu koji je u ovoj učionici.” Pročitala je nekoliko rečenica dok je njegova autorka postajala Palčica klizeći od stida niz stolicu. Svi učenici počeli su da se smejulje, zatim da se glasno smeju upirući poglede ka njoj. Poželela je da postane nevidljiva.
Kada je pročitala pisamce, nastavnica srpskohrvatskog jezika sela je na katedru prekrstivši debele butine i upiljivši se u đake, izgovorila podsmešljivim glasom – „Hajde da analiziramo ovo literarno delo.” Đaci su prestali da se smeju. U učionici je nastupila tišina koju je remetilo samo vrpoljenje dečjih guza na drvenim, škripavim stolicama. Nastavnica srpskohrvatskog jezika, sedeći na uglu katedre, iznad prekrštenih butina neprekidno je mlatila papirićem na kome su roze olovkom sa crvenim srcem bile ispisane ljubavne reči devojčice njenom školskom drugu.
Do danas Ona pamti i strepnju, i stid, i ljubavni zanos. Imala je trinaest godina. Mislila je da će tada umreti od ljubavi. Sada ima osamdesetdve i mašta o ljubavi od koje se umire, ali u snu.