Gabrijela Ibara (Bilbao, Španija,1983), završila master marketinga na Univerzitetu u Njujorku. Njen deda je ubijen u terorističkom bombaškom napadu baskijske organizacije ETA, u svom delu pripoveda kako se suočava sa smrću, na taj način istražujući tišinu na koju su prisiljeni ljudi kojima ETA preti. Godine 2015. objavila je prvi roman” Trpezarija” koji je postao izdavački fenomen 2016. i za koji je dobila književnu nagradu Euskadi. Živi u Madridu. Ilustracije: Lazar Marković, akrilik na platnu. Ova Vikend priča na korzoportalu je poslednja u Ciklusu španske priče koje su odabrane iz zbirke “Digitalni život” – Španska i hispanoamerička priča” koju je u Srbiji priredila/prevela Bojana Kovačević Petrović (Agora, 2017).
Akrilik na platnu, 40 x 50 cm , 2008
Nikada nisam posetila Providens, Roud Ajlend, ali često sam tamo zamišljala jednu sobu: malu spavaću sobu sa uskim krevetom na kojem svake noći spava Ingrid, Dankinja koja studira umetnost. Zamišljam tu sobu punu postera i fotografija. Slike su zalepljene na zid nekakvom plavom supstancom, koja je bila popularna među studentima jer nije pravila rupe na gipsu kao čiode, ali je ostavljala razne lepljive senke na belim zidovima. Uprkos portretima na posterima, soba je odavala nepopravljiv utisak da je reč o usputnom mestu: nameštaj je bio bezličan, možda nasleđen od prethodnog zakupca, a soba je izgledala kao da bi sve u njoj moglo da se rastavi za dva sata i stavi u kartonske kutije.
Nikada nisam posetila tu sobu, ali sam mnogo puta zamišljala uzan krevet sa navučenim jorganom i golu Ingridinu dojku koju miluje neka koščata ruka. Kažiprst i palac štipkaju joj bradavicu, a Ingrid, sitna i plava, smeje se ležeći na boku preko čaršava.
Već šest meseci špijuniram Ingrid i svog muža. Otkako sam primetila da Andres ima šifre na imejl nalogu i na Fejsbuku, nisam mogla da odolim da pročitam poruke koje razmenjuju. Upoznali su se u martu, tokom Sajma savremene umetnosti u Njujorku.
Ona je imala privremen posao u galeriji našeg prijatelja Kristofera. U njihovim razgovorima ne vidim naznake da su imali neku avanturu, ali kada pregledam njihovu prepisku, ponekad poželim da se pojavi neka uverljiva rečenica koja bi bila dokaz da mi je Andres neveran.
Akrilik na platnu, 35 x 50 cm, 2010
Moj muž i ja živimo u garsonjeri u Ulici Regeros u Madridu. To je potkrovlje. Andres mnogo voli da spava noću, i kada smo počeli da tražimo stan, jedini uslov koji je naveo bio je da ne želi stan s komšijama iznad. Za Andresa su sve komšije iznad varvari koji vuku nameštaj i lupaju nogama o pod. Naš stan je tih, ali pošto nema zidove, morali smo da sinhronizujemo naše radno vreme. Ustajemo, večeramo i ležemo u isto vreme. U ovom minijaturnom prostoru malo toga možemo da uradimo a da jedno drugo ne gledamo. Naš intimni kutak je na ulici, u kupatilu i u vremenu koje provodimo sami s telefonom pre spavanja, na boku, priljubljeni uz ivice dušeka, uz svetlost ekrana koja nam osvetljava lice.
Danas je subota i Andres spava. Vikendom se obično ja probudim rano i iskoristim to vreme da se zatvorim u kupatilo i čitam šta su se Dankinja i on dopisivali prethodne noći. Beležim sve podatke koje nađem o Ingrid i poneku rečenicu koju napišu. Jutros sam otkrila da ide na kapueru („Ostavljam te, moram da idem na čas kapuere”, piše u jednoj poruci) i da čita časopise o ribolovu za neki projekat na univerzitetu („Imate li u Španiji časopise o ribolovu?”, pitala je mog muža). Ne znam da li Ingrid zna da postojim, jer nikada nisam pročitala svoje ime u njihovoj prepisci.
Kad god osetim da počinjem da gubim kontrolu nad svojim životom, nastojim da uredim i klasifikujem sve što me okružuje. Sinoć, na primer, dok sam vadila šolje od doručka iz mašine za pranje sudova, smirilo me je saznanje da na policama naše kuhinje postoji mesto namenjeno šoljama. Često pokušavam da organizujem svoje misli kao da su tanjiri ili pribor za jelo. Kod Ingrid me najviše uznemirava njen fizički izgled. Liči na mene. Ona je danska i minijaturna verzija mene. Mada je takođe moguće da sam od previše gledanja njenih fotografija počela da mešam naše crte lica. Kada previše pažljivo analiziram neko lice, osećam da ono isčezava; lice koje gledam može biti bilo koje lice.
To mi se desilo s jednom književnicom koju obožavam. Provodila sam toliko vremena pred njenim fotografijama da sam na kraju poverovala da su nam oči i i nos istovetni. Sada, kad god naiđem na njen portret u nekom književnom dodatku ili časopisu, ne vidim nikakvu sličnost. Pre nekoliko nedelja, oponašala sam simptome trojanskog virusa da bi Andres promenio šifru na imejlu i Fejsbuku. Bombardovala sam sve njegove kontakte porukama o proizvodima za mršavljenje, jeftinim lekovima i sisama Skarlet Johanson. Nakon što sam celo jutro kopirala i lepila tekstove, pozvala sam Andresa.
Pitala sam ga da li je primetio da mu je Fejsbuk poludeo. Rekao mi je da jeste, ali da mu se čini da nije ništa ozbiljno. Kazala sam mu da će se sigurno rešiti ako promeni šifru. „Mislim da nema potrebe”, odvratio mi je.
Nakon tog neuspeha, sve je krenulo na gore. Pokušala sam da prestanem da čitam poruke, ali nisam bila sposobna da izdržim više od dva dana a da to ne učinim. Najviše me zbunjuje to što ne znam da li je naša veza otišla dođavola. Neprestano se pitam da li me Andres voli. Njegov način izražavanja ljubavi uvek je bio osoben. Dan kada smo se venčali, na primer, bio je veoma težak za njega. Ne zato što nije želeo da se venčamo, već mu je bilo nelagodno što je u centru pažnje. Nije mu bilo prijatno ni u sakou ni u cipelama. Kad god bih ga pogledala, videla bih da je napet, šake i glava su mu se znojale i na mahove mi se činilo da se sakriva iza revera vunenog kaputa. Najromantičnija uspomena koju imam sa našeg venčanja bio je trenutak kada smo, nakon zabave, stigli u našu hotelsku sobu i kada me je ugrizao za obraz.
Sada me sve mnogo više zbunjuje.Ne znam da li postoji izlaz iz ove situacije. Ne znam kako da priznam Andresu da već šest meseci špijuniram njegov razgovor sa Ingrid, da sam videla svaku reč koju su razmenili i da mi se čini da je ona ograničena. Ako mu to ispričam, sigurno će me oterati dođavola. Reći će mi da sam luda, da sam ljubomorna, i delimično će biti u pravu, zato bih želela da ništa ne znam. Više bih volela da se nisam dosađivala čĺitanjem bljutavih razgovora u iščekivanju izliva strasti kod nekoga od njih.
To me možda najviše plaši i izaziva u meni strah da je naš brak u opasnosti. Iznenađuje me koliko se se Ingrid i Andres dobro razumeju kada je reč o dosadi. Ponekad mi se čini da bi našu vezu jedino moglo da spase moje otkriće njegovog malog neverstva. Poljubac zatvorenih usta uz stisnute usne, na primer. Mislim da bi to bilo idealno jer bih tada mogla da mu priznam svoju krivicu. Kada bi se to desilo, rekla bih mu da ga već šest meseci špijuniram, i moje uplitanje, iako bi i dalje bilo podložno kritici, barem bi imalo smisla jer bi mi omogućilo da se naljutim, da ga napustim na nedelju dana jer je poljubio drugu ženu, i da mu posle oprostim. Ali dok se njihova brljotina ne otkrije (kakva god bila), moraću da se priviknem na ovo vanredno stanje. Moraću da lupam glavu da li su pesme koje mi Andres čita upućene meni ili Ingrid, da se pitam da li, kada mi dira grudi, misli na mene ili na Ingrid, i da živim u nedoumici da li, kada se sklupča u krevetu, čini to da bi pobegao od mene ili od Ingrid.
Čujem Andresove korake.
Akrilik na platnu, 35 x 50 cm, 2010
Ingrid je u Madridu. Andres mi je to juče saopštio, a zatim sam pročitala njihove poruke. Prvi put mi je govorio o njoj, mada joj nije spomenuo ime, samo je rekao: „Ovde je jedna moja prijateljica Dankinja. Dogovorili smo se da se vidimo na večeri”. Moj muž je insistirao na tome da nema potrebe da idem s njima, ali sam ipak uspela da mu se pridružim. Restoran u koji smo otišli bio je velik i hladan, kao recepcija nekog hotela. Kada smo stigli, Ingrid je već bila tamo, plava i majušna, nasred ogromne trpezarije. Pozdravile smo se uz dva poljupca i primetila sam da joj ruke drhte. I moj puls je počeo da me odaje, te sam skupila prste u pesnicu kako se ne bi primetilo da sam nervozna. Andres nije reagovao. Tokom večere, Ingrid nije zatvarala usta. Andres joj je postavio nekoliko pitanja o njenim skulpturama, i ona je svaki svoj odgovor propratila podužim anegdotama u kojima je spominjala svoje danske prijatelje koje nismo poznavali. Naročito podrobno je opisala bolest Krona de Asmunda, svog kolege sa fakulteta, koji je završio u hitnoj pomoći nakon što je pojeo tanjir makarona kakve je i ona imala pred sobom u tom trenutku. Dok je opisivala tu želudačnu tragediju, pomno sam je ispitivala. Pomislila sam da više ne liči na mene. Njeno lice me je sada podsećalo na nekog reptila, možda danskog i minijaturnog Komodo zmaja. Tokom večere, Andres je jedva podizao pogled sa svog odreska. Ja sam nastojala da ne ometam razgovor i pravila sam se da me zanimaju njene anegdote, ali kada je nastavila da nas zasipa detaljima o Asmundovim crevima, počela sam da osećam mučninu. Ne znam da li je to bio čin saosećanja sa Dancem, da li sam bila nervozna što sam upoznala Ingrid ili je piletina koju sam upravo pojela bila pokvarena. Ustala sam, bacila salvetu na pod i otrčala u toalet. Ispovraćala sam piletinu, Dankinjine skulpture i Andresovo ćutanje. Nakon izvesnog vremena, moj muž je ušao u toalet. Pošto nisam zatvorila vrata, došao je pravo do mene. Pokušao je da mi pomogne tako što mi je sklonio kosu s lica. Kada je video da mi je bolje, počeo je da se smeje i pitao me da li bi mogao da me fotografiše, jer sam veoma smešna. „Stvarno si kreten”, rekla sam mu. Fotografisao me je dok sam čistila bale sa lica komadom toalet-papira. Zatim sam se i ja nasmejala. Više mi nije bilo loše, ali sam jedva čekala da dođem kući da se istuširam, operem zube i očistim fleku koju sam imala na džemperu. Zajedno smo izašli iz toaleta, držći se za ruke i šaleći se povodom mog izgleda. Ingrid je bila sama za našim stolom, nasred džinovske trpezarije, i gledala svoju čašu vina pogledom tužnog reptila. Oprostila sam se od nje pruživši joj ruku. Rekla sam joj: „Izvini što te ne ljubim, ali upravo sam povraćala”. Ingrid mi je rekla da nema veze i da se nada da će mi ubrzo biti bolje. „Get well”, rekla mi je. Andres i ja smo izašli na ulicu da uhvatimo taksi, napolju je bilo mnogo ljudi i drveće je bilo osvetljeno jer je u naselju bio vašar. Muž me je zagrlio i ostao priljubljen uz mene kao savršen pokrivač. Zaustavio je taksi i poljubio me (u čelo) pre nego što sam ušla u vozilo. „Kada završimo večeru, otpratiću Ingrid do hotela i dolazim kući”, rekao mi je provirujući kroz prozor, i poslao mi još jedan poljubac rukom. Stigla sam u naš stan, istuširala se, umila, oprala zube, potopila džemper u lavor i zaspala.
Upravo sam ustala i zatvorila se u kupatilo. Kada sam se maločas probudila, Andres je i dalje spavao. Prethodno sam ležala u krevetu i posmatrala kosti na njegovim leđima, čvrstim, kao da je reč o koži guštera. Poljubila sam ga u rame i došla ovamo da ne pravim buku. Sada sedim na klupici pored tuša sa laptopom u krilu. Na ekranu kompjutera vidim da je Ingrid napisala poruku. Tekst glasi: Ingrid: „Žao mi je ako je ono juče bila greška”.
Kada izađem odavde, baciću se na spremanje ormara.
PROČITAJTE I DRUGE