“Posmatrajući Miću Popovića”, na korzoportalu treća Vikend priča Vase Pavkovića iz njegove nove zbirke „Eho Beograda“ (Akademska knjiga, 2020). Foto: Manja Holodkov, “Bulevar Books i Mesec”
Dolazio sam od Kalemegdana, posle duže šetnje koja je trebalo da razbistri glavu, obuzetu lošim slutnjama.
Bio sam u visini Galerije ULUS-a, kada sam opazio Miću Popovića kako sporim korakom, izlazi iz Akademijine zgrade.
Koračao sam polako, skoro kao i on, nogu pred nogu, i posmatrao kako nekako nesigurno, i kao izgubljeno, korača prema sredini Knez Mihajlove ulice. Nije nas delilo više od deset metara kada je on zastao, sa pogledom uprtim prema Kalemegdanu, ukočenom, zaleđenom…. Zastao sam i ja zbog nečeg se spustio na slobodnu klupu i počeo diskretno da posmatram čoveka kojem sam se divio.
Bio je u starom, tamnookerastom mantilu, sa neuglednim šeširićem na glavi, celo njegovo lice je bilo usahnulo, brkovi nekako nezdravo požuteli… Uprkos toj presušenosti, stojao je uspravno, čak kruto, jednako usmeren prema Kalemegdanu, pogledom i telom – ali njegov pogled nije bio razuman, usredsređen na nekakav vidljiv ili nevidljiv cilj, nego sasvim pounutrašnjen, usmeren na vidik u sebi.
Posmatrao sam ga duže od deset minuta, s vremena na vreme, povremeno i dosta dugo, – dok su svuda oko njega promicali ljudi, tamo-amo, najčešće žurno i preduzimljivo, ne zapažajući ga.
Stojao je i stojao, i onda je posle neprirodno duge oduške, polako krenuo prema uglu ulice s imenom Vuka Karadžića i niz njenu blagu strminu pošao ka Studentskom trgu.
Ustao sam, bez žurbe stigao do male raskrsnice i bacio pogled prema figuri ovog sasvim neobičnog i samobitnog čoveka – slikara, pisca, filmskog režisera; i ko zna šta sve još ne…
Korak mu je bio lagan, čak lak, kao da se u toj dugoj, maločašnjoj prozirljivoj pauzi oslobodio nekog tereta ili tegobne misli koja ga je ko zna koliko već pratila i pritiskala kao mora…
Oprema teksta korzoportal
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica