Iz tematske antologije savremene srpske priče “Starost” koju su priredili David Albahari i Srđan V. Tešin, odabrali smo priču Ljubice Arsić (1955, Beograd). Piše pripovetke i romane, prevođena na francuski, nemački, grčki… Romani: Rajska vrata, Ikona, Mango… Zbirke pripovedaka: All inclusive, Maco, da l’ me voliš, Samo za zavodnice, Zona sumraka… Vikend priča: Pica kaprićoza. Foto: Izložba skulptura (gvožđe, prim. korzoportal) Violete Labat Mitrušić „Oko ose, oko osovine“, SULUV
Doputovala je u Rim da se posle mnogo godina vidi s Markom.
Februar u Rimu i nije neki mesec. Kiša silovito šiba, pljušti uprkos renesansi i Koloseumu sa znojavim leđima gladijatora ovekovečenim na plakatu periferijskog bioskopa, koji je na trenutak ugledala iz taksija. Pada li pada, gurajući iz sebe, pred upaljene farove, kuče s pregaženom šapom, raskopčan mantil koji uplašeno nestaje usred naglog kočenja i psovke. Taksista je grčevitim pokretom skinuo naočare kako bi ih ponovo stavio, obrisavši ih prethodno o rever somotskog sakoa. Upalio je cigaretu ne upitavši da li joj smeta što puši u kolima. Ljubaznost mu nije bila jača strana.
Posle preturanja po pregradi ispred njenog sedišta, dok se ona ukočeno priljubila uz naslon, pronašao je mapu grada, koju je raširio po volanu, vešto zaobilazeći nagnutu hondu i pikap u isparkiravanju. Nije propustio da pokretima ruke prema tamnim staklima pokaže koliko ih prezire i kako ga baš zabole što im je upravo ogrebao branik. Zgužvao je mapu, bacio je na zadnje sedište, uz neprestano trubljenje koje je podjarcavalo kišu da grozničavo dobuje po haubi, ovaj put uporna da taksi utera u jednosmernu ulicu s njenim hotelom.
Pošto je sačekala da joj vrati kusur do poslednje lire, taksista je ostao da sedi prikriveno besan (kao Mimi metalac kome je povređen ponos). Izgledalo je da mu na pamet ne pada da joj pomogne oko kofera, što se ipak dogodilo posle neumoljivog ćutanja i usredsređenog piljenja u retrovizor s plastičnom lutkicom Madone. Onda je iznenada poskočio mahnito tresnuvši vratima. Tek kad je kofer spustio u baru pored ćupa s veštačkom bugenvilijom, videla je da taksista na nogama ima japanke. Dao je gas, uz škripanje guma.
Vrata hotela Đentileski izvirila su iz kiše uprskana mlazom svetla koje se upalilo čim je zakoračila na stepenik. Krupna debela žena s velikim grudima odmah ih je otvorila, kao da je sa one strane upravo čekala goste držeći se za kvaku. Slično duvandžijki iz Amarkorda, imala je svetlo plavi džemper od angore i žutu kosu, sijajuće žutu, poput lampe u mračnom, tihom, skoro pustom hotelu. I kao duvandžijka, velikom šakom je na grudima i stomaku prikupljala džemper, razvlačila i mrdala usne, pućila ih tražeći u knjizi najavljenih gostiju njeno ime.
Na tabli su visili ključevi prikačeni za teške mesingane kruške s brojem sobe. Nevin način da ih gosti ne stave u džep i zaborave da vrate. Pružila joj je jedan i, uprkos pregradi koja ih je razdvajala, savila se preko pulta primakavši se njenom licu dovoljno blizu da utisne poljubac drečavo nakarminisanih usana, sličnih presečenoj debrecini, debelo oivičenih tamnim krejonom.
„Kafa? Možda? S malo mlekca?“
„Prijalo bi mi, hvala.“
„Govorite italijanski! Divno!“
„Nekad sam često s roditeljima dolazila u Rim. Moj otac ga je mnogo voleo. Kao devojčica, nisam znala da reč ‘albergo’, u stvari, znači hotel. Mislila sam da se tako zove onaj u kojem smo odsedali. Hotel Albergo. Tata se smejao što sam verovala da Italijani svim hotelima daju ime Albergo. On je ovde imao mnogo prijatelja, studirao je medicinu i specijalizirao radiologiju u Rimu.“
„Mrtav?“
Vlasnica-duvandžijka napravila je tugaljivo lice opustivši krajeve pozamašnih usana.
„Umro je odavno.“
„Eh, jadničak.“
Okrenula se prema poluotvorenim staklenim vratima trpezarije iz koje su se čuli koraci u klompama.
„Đankarlo, donesi gospođi kafu s malo mlekca.“
Bat klompi je zamro. Posle pauze u zapisivanju, otvaranju fioka i usredsređenom preturanju po njima, vlasnica je i treći put viknula:
„Đankarlo, gde si, gde je ta lenja kreatura?“
Đankarlo se ipak pojavio u klompama i dukserici, s ravno do pola čela podrezanim šiškama koje su, uprkos gelu, koso štrčale poput nadstrešnice. Kao kod mesecom opčinjenih tipova u filmovima braće Tavijani. Spustio je poslužavnik na mermerni ampir stočić zaposednut neizbežnim novinama i okružen foteljama, ne obraćajući pažnju na gazdaricu koja mu je možda bila majka, tetka, ljubavnica. Ne primećujući nikoga, otišao je sporo, namerno birajući delove poda koje nije pokrivao tepih.
Mesec je u prozoru bio nabrekao i rozikav, mimoilazili su ga oblaci.
Tišina hotela je trunila svoj vulkanski pepeo po ishabanom nameštaju i podnim pločicama. Izgledalo je, kao u mnogim sličnim hotelima, da stvari jednom nameštene u večnom poretku više niko nikad neće pomerati. Sve je bio staro i samim tim poznato, kako i doliči večnom gradu. Prepoznatljivo zatvaranje vrata u daljini zvučalo je kao grmljavina, isto i gazdaričino šuškanje novinama, koje je sređivala pre nego što je uzela šolju s čajem.
„Đankarlo zna za moju bešiku.“ Pipnula se nisko. „Za to je najbolji uvin čaj i strugana bela rotkva s malo maslinovog ulja. Dobro je da se doda i nekoliko kapi limuna.“
Opet je na svoj način namestila usta i dodirnula rub šolje.
„Extra vergine.“
Marko sigurno nije pretpostavljao da je ona već stigla i odsela u hotelu Đentileski, koji je otkrila pretražujući po internetu.
Hotel se nalazio, kako je pokazala mapa na koju je kliknula, na uglu ulica Prudenca i Santa Sangve. Nejasne mrlje s ponekim zlatastim detaljem koji je isijavao sa ekrana kompjutera, kao dokaz patricijske prošlosti u kojoj može da uživa i onaj bez mnogo para, naočigled su se pretvarale u komodu i plišanu zavesu s razbokorenim sasama na krajevima gajtana. A tamna rezbarija s mlečno belim ostrvcima, koju je zapazila na poslednjoj od reklamnih fotografija kompjuterskog prospekta, postala je ovde, u hotelskom salonu, uz gazdaričina uputstva o brojevima autobusa koji će je dovesti do Španskih stepenica, slika u masivnom ramu.
Turisti su u italijanskim hotelima, ne onim u mermeru i osvetljenim sa svih strana, već u skrajnutim i starinskim koji su čuvali neku tajnovitu priču, očekivali ovakve slike. Velike i teške, tamne svedoke prošlosti, okačene iznad amfora sa suvim macama i šibljikama obojenim drečavim prštanjem iz spreja.
Skoro sve su bile naslikane tehnikom kjaro-skuro u stilu Karavađa, s mrakom iz kojeg iskaču naga ženska tela, preterano bela i punačka, oslonjena na mrku ivicu obale koja samo što se nije obrušila u nabujali potok. Otkrila je da je svetla mrlja s fotografije koju je na kompjuteru videla pre puta deo Suzanine noge uz koju se penju požudni pogledi staraca. Gutali su je očima, a Suzana je kao hipnotisana ukočeno podnosila njihovo zurenje. Napadali su je, lepili se po njoj, obavijali pipke oko mišice, prodirali na silu u vazduh koji je branila zgrčenih nogu i pogleda uperenog ka naslikanom nebu. Smračenom, s niskim, probušenim stratusima, iskidanim kao porub suknje zakačene, pri bekstvu, o bodljikavu živicu. Teškom nebu bez vazduha, otvorenom fišeku iz kojeg su poispadali ušećereni bademi što ih je nekad volela da gricka u bioskopu.
Na pravom je u daljini sevnula munja. Pogledale su se za trenutak. Vlasnica je nastavila s pričom o tome kako su sva ulja u hotelu inspirisana rimskom slikarkom iz sedamnaestog veka, Artemizijom Đentileski, po kojoj se hotel zove i s kojom je i ona, vlasnica, u nekom dalekom srodstvu. Namerno je upotrebila reč „inspirisana“, želeći da izbegne prizvuk razočaranja amaterskom suvoćom koju uvek poseduju jeftine kopije.
Nije je prekidala. Nije joj se žurilo u sobu. Odlaganje onog što dolazi uvek pojačava uzbuđenje. Osim toga, bilo je prijatno što posle toliko godina opet razgovara na italijanskom, sad kad više nema oca koji joj je pomagao pri prevodu i ispravljao akcenat.
Svetlo lampe je zbog slabijeg napona postalo treperavo i mekše. Starci su se povukli u zbijeno žbunje, Suzana je još više pobelela, sa onim pogledom Đulijete Mazine iz filma Ulica, koji oprašta i moli da je ne ostavljaju samu. Vlasnica je, penjući se kao predvodnica stepeništem koje je izgledalo staro (mada su Italijani pravi majstori u imitiranju svih tih žilica i pukotina), otkinula s kržljave palme sasušeni list. Biljka se tako muči, jer želi da ga nahrani, a list je već odavno mrtav. Uvek treba pokidati i baciti požutelo lišće.
Napokon ju je dovela do sobe u kojoj je pored slike fazana u niši iznad uzglavlja visilo još jedno telo slično uskislom testu koje kipi iz zemljane činije. Kleopatra se skoro preko celog zida ubijala zmijom. Omča je gmizavo obuhvatila dojku dok je rascepljeni jezik palacao prema bradavici. Bila je naslikana bez haljine i raskošnog nakita vladarke koji bi potvrđivao njenu moć. Na krevetu je ležala jedna od mnogih, naga žena koja pati.
Hitro je otišla u kupatilo da napuni kadu. Voda je odmah pokuljala vraćajući davno nestali zvuk slavina koje klokoću, nasuprot onim modernim što šište, sa sumnjivom nadom da će obezbediti obilno utapanje. Dok se kada punila, prišla je, kao što gosti hotela uvek čine prvi put kada stupe u sobu, prozoru u kojem su umesto meseca sijali metalni gong s firmom picerije i mokre pomorandže u gajbama naređanim pred ulazom radnjice zaklonjene tendom.
Čim se okupa, javiće se Marku.
Dve neuspešne veze odmah posle razvoda pojačale su joj gorčinu promašaja. Obojica su bili uzdržani do one crte kad odustajanje od svega što ona voli postaje pritajeni sadizam, a ljubazne reči kojima su se izvinjavali što ne mogu da joj udovolje, stalni ubodi dugačkog, reckavog noža koji zapinje u mesu. Tako su je, u stvari, odbijali. Neverovatno je kako su se pojavili, jedan za drugim, kao dva mlitava talasa čija udvostručena snaga nije u stanju da pokrene ni papirni brodić. A opet, tako su je snažno gurali. Slični i dosledni. Uvek su imali mnogo posla, čuvali su decu preko vikenda, nisu voleli bioskop ni šetnje pored reke, na njene poruke odgovarali su mlako i kratko tek posle nekoliko dana kada bi ih otpisala obrisavši njihov broj mobilnog. Nisu voleli da se ljube, kao prostitutke koje odbijaju prisnosti s mušterijama jer je čuvaju za nekog ko će se ko zna kad pojaviti. Uz nekoliko čašica votke strast bi dopuzala do kreveta i ušla u njeno telo puno uzdaha i jecanja pred tom silom tvrdog srca koja neće da se na nju izlije.
Odavno je niko nije voleo ili se bar pretvarao da je voli.
Nisu bili zainteresovani, a njoj je toliko bila potrebna ljubav.
Svakodnevno ju je prizivala da je zaštiti od nasilnika naoružanih hladnom ljubaznošću koja šamara i vređa, da je izbavi od njihovog uzdržavanja koje je peklo, nepristajanja koje ju je dovodilo do ludila.
Setila se Marka, svog momka s fakulteta. Na Fejsbuku je pronašla njegovu adresu i počeli su da se dopisuju. Marko, koji je davno maštao da postane slikar, sada je za nekog rimskog trgovca antikvitetima radio sve što je bilo potrebno, uključujući i vešte kopije za koje su stranci željni pedigrea naivno verovali da su originali. Ni trenutka ne bi posumnjali, jer nisu želeli da sumnjaju u svetice izvrnutih očiju niti u svoje istančano osećanje za lažni barok koji će ih uznositi tamo daleko dok primaju goste u Klivlendu ili Čikagu i hvale se putovanjem po Evropi. Od toga i nije moglo bogzna kako da se živi, ali je ženin posao u dizajnerskom studiju za opremanje frizerskih salona pomagao da se otplati kredit za stan. Imali su sreće. Išli su u bioskop, život je bio pristojan, stan lep, filmovi podnošljivi.
Pokušala je da pre kupanja otvori kofer koji je gazdarica spustila pored ormana, ali se bravica na katancu zaglavila. Dugo je petljala ključem koji nije mogao da se pomeri pa je probala turpijom za nokte, jedva je pronašavši u tašni. Zatim perorezom koji je uvek nosila na put, ako poželi da u hotelskoj sobi pojede jabuku. Njime je posle nespretnog čeprkanja samo uspela da se poseče pa se opet vratila ključu, ovaj put strpljivo, s posekotinom na palcu omotanom toaletnim papirom. U jednom trenutku brava je popustila i katanac je škljocnuo, ali je ona posle toga izgubila volju za kupanjem. Voda je strmoglavo klokotala kroz otčepljen odvod, mnogo brže nego što je napunila kadu. Iz kofera je izvadila spavaćicu, stavila je preko jastuka, poželela da picerija preko puta hotela još prima goste.
Nije ni bilo kasno, samo je tako izgledalo zbog zbijenih oblaka i kiše. Odjednom bi se pljusak svom silinom obrušio na poneku kabanicu koja bi utrčala pod nadstrešnicu picerije ili u susednu radnju, onda iznenada prestajao i ponovo počinjao, stvarajući sivu mušemastu zavesu.
Kelneri su se dosađivali, međusobno se peckali šalama samo njima razumljivim i smešnim. Jedan je, da bi sebi dao vremena za smišljanje nove, odlazio do zelene sveće koja je lenjo pokretala lelujavi karafindl i dopuštala da se nazre pribor za jelo i vrlo visoka čaša u kojoj je mehur svetlosti čučnuo kao da želi da snese još jedan jajasti mehur, a onda se šaljivdžija vraćao ostalima, dobacujući usput nekoliko reči koje bi izazivale smeh.
Osećaj koji obično ima u praznom restoranu, nešto između nelagodnosti i olakšanja što je niko neće gledati dok jede, sada se pretvorio u glad. Pred njeno lice iskrsla je maljava ruka da namesti salvetu, postavi slanik na jedan od kvadratića stolnjaka i donese jelovnik, ali je ona, iako je nekoliko trenutaka proučavala spisak pica, odabrala kao i uvek svoju omiljenu. Kelneri su napravili gužvu oko šubera. Bučno su dobacivali kuvaru, koji je s belom kapicom sličnom jevrejskoj paradno prošao kroz špalir stolova i nestao iza kaubojskih vrata. Potrajalo je dok joj jedan od njih nije doneo picu, a onda su se skrasili kod šanka.
Pica je bila ispečena onako kako ona voli – s reškavim klobucima po obodu, sočnim komadićima šampinjona utonulim u rastopljenu mocarelu. Nedostajalo je još kečapa, koji joj je uvek dodavao Marko, kada su posle predavanja išli u omiljenu piceriju. Nije ni morala da kaže. Marko je unapred znao da je nezasita što se kečapa tiče, i odmah ga je, ako bočice nije bilo na stolu, tražio od konobara. Marko je pogađao šta joj treba a da ona ne izgovori ni reč. Ogrtao joj je džemper na promaji ili bi je pipnuo po obrazu kada joj se činilo da možda ima temperaturu. Prepoznavao je njenu tugu koju mora da odboluje sama pa je, otprativši je do kuće, bez protivljenja odlazio i sutra se javljao telefonom, ne pominjući kako su im prošle večeri propale karte za bioskop. Stajao je opet u redu i po drugi put vadio karte za isti film, a u mraku sale je njegov topao dah, dok je glumac izgovarao: ostani sa mnom do kraja, dodirivao njeno uvo. Po izlasku su se čarkali oko poente i zapanjujućeg postupka junakinje, ali je Marko, miroljubivo popuštajući, na kraju davao filozofska objašnjenja kojima nije imalo šta da se prigovori. To ju je još više ljutilo, jer je želela da mu se suprostavi, pa je posle prepirki nestajala u svom ulazu bez pozdrava. Isprobavala je koliko daleko može da ide, a Marko joj je dozvoljavao pokazujući kako njegovo biće naseljava bezmerno veliki prostor.
Tamnoputi kelner doneo joj je čašu kjantija, a onda je iza šanka nastavio da pije espreso. Drugi je zevnuo u pola reči, čekajući da mu dođe vreme za kraj smene. Naglo je mahnuo rukom da se rasani, zbog čega je plamičak sveće uznemireno zadrhtao.
Jednom su posle Kinoteke u kojoj su gledali Noćnog portira, po običaju svratili u obližnju piceriju. Raspravljali su o filmu glasno i žučno, upadajući jedno drugom u reč. Ona je tvrdila da je logorašica poželela da sa bivšim mučiteljem ponovi svoju mladost, da vrati vreme i ponovo ga živi, ovaj put kao obična žena, u hotelskoj sobi umesto u logorskoj baraci, sa običnim muškarcem, noćnim portirom koji je nekad bio esesovac. A ne, rekao je Marko. Žene uživaju u ulozi žrtve. Vole svoje mučitelje perverznom i odanom ljubavlju. U svakoj ženi čuči mala logorašica koja čeka u redu za mučenje. Zato se film i zove Noćni portir. Misli se na nešto tamno i noćno u nama, uvek budno, što oka ne sklapa, iako možda obična ženica pospano sanjari u naručju svog pitomog ljubavnika. Iznerviralo ju je što Marko tako misli o ženama, da žene same traže đavola i u tome na čudovišan način uživaju. Njenu pobunu potvrdili su i crveni pečati koji su se, kao i obično kad se iznervira, pojavili na vratu. Optužila ga je da ništa nije razumeo, a kada je on na svoj miran način nizao dokaze pribrano dolazeći do nepobijajuće istine, do kanonskog jevanđelja o tome šta sve žene jesu, tada mu je, besna, na košulju bacila parče pice obilno zasute kečapom. Marko ništa nije rekao. Poskidao je s košulje komadiće šunke i pečuraka, obrisao se salvetom i nastavio da jede kao da se ništa nije dogodilo, dodavši duhovito da um caruje sve dok snaga ne poludi. U stvari joj je poručio: Samo ti teraj svoje, videćeš samo koliko ja mogu da ti pustim. Ćutali su dok su hodali opustelim ulicama. Onda je on, kao i uvek, malo stajao pred ulazom (kada bi ona jogunasto odbila da je prati do lifta) i odlazio tek kad bi bio siguran da je bezbedno stigla do stana.
Na mračnom hotelu Đentileski svetleo je samo jedan prozor s prvog sprata, njen prozor jer je uvek ostavljala svetlo kad nekud odlazi. Tako bi joj se po povratku načas učinilo da je neko čeka. Devojka iz radnje je velikom motkom odozdo bockala tendu s koje se uz prasak slivala zaostala kiša.
Đankarlo je dežurao na recepciji, zadubljen u sportsku stranu. Ne dižući pogled s novina, dodao joj je mesinganu krušku. Čim mu je okrenula leđa, osetila je njegov pogled kako je odmerava sve dok nije, zastavši na odmorištu, pogledala prema njemu koji se zbunjeno i hitro vratio grčevitom zagrljaju dvojice fudbalera.
Rustični orman, prevelik za tako mali prostor, naslonio se na vrata koja su vodila u susednu sobu. Ogrnuta bademantilom, sela je u fotelju s doručjima napravljenim od istog drveta kao i orman, koji je mirisao na oprljeni šimšir, na pregorelu plutu i uključila laptop da se javi Marku. Pošto do kasno sedi ispred kompjutera, sigurno će još večeras pročitati pismo s vremenom i mestom sastanka – ugao ulica Prudenca i Santa Sangve. Mobilnim bi možda bilo bolje, ali se ne zna u kakvoj situaciji stiže poruka i da li će onaj drugi, kome nije namenjena, možda pasti u iskušenje da je pročita.
Nije joj se spavalo pa je krenula da pretražuje po internetu. Najvažniji među podacima koje je pronašla o Artemiziji Đentileski, po kojoj je hotel ukrašen replikama njenih slika dobio ime, isticao ju je kao prvu slikarku primljenu u firentinsku akademiju umetnosti. Učila je slikanje u očevom ateljeu. Posle sudskog procesa pokrenutog zbog toga što ju je silovao očev prijatelj, i u kojem ju je, da bi se pred katoličkim sudom utvrdila istina, komisija sastavljena od babica javno pregledala, morala je da se preseli u Firencu s mužem, takođe slikarem, koga joj je otac izabrao i naredio joj da se zbog sramote što pre uda. Jedna od njenih slika prikazuje Juditu, koja posle silovanja, nožem odseca glavu usnulom napasniku Holofernu. Krv natapa zgužvane čaršave, iznenadna umešnost žena zatečenih u ubijanju skoro da svetli s platna. Belina, crveno i tama. Judita i njena služavka, nimalo uplašene, stoje pored kreveta posle uspešno obavljenog posla.
Isključila je laptop i zavukla se u hladnu posteljinu, pomalo vlažnu od vazduha natopljenog kišom. Iza ormana čuli su se koraci i razgovor gostiju iz susedne sobe. Ženski glas se češće približavao vratima sigurno i tamo pregrađenim ormanom, dok je u muškom prepoznala grlene glasove Arapa. Izgledalo je da se oko nečega ne slažu. Žena je nešto sređivala po ormanu, nadovezujući se na kratke muškarčeve rečenice dugim monolozima. Odjednom su se utišali, kao da su se naprečac dogovorili oko toga da je njihov razgovor besmislen.
Iako umorna, nije mogla da zaspi, pokušavajući da namesti jastuk gusto ispunjen komadićima sunđera. Svrbelo ju je po celom telu od posteljine uštirkane sintetičkim štirkom. Krevet je potmulo iz dubine škripao kadgod bi se pomerila. U starim hotelima stvari škripe, skoro cvile i same uznemirene bezglasnim mrakom i bezbrojnim gostima koji dođu na nekoliko dana i više se nikad ne vrate.
Onog davnog leta otputovala je sama na more jer Marko nije imao novca za letovanje. Po ulasku u voz, odmah je na njega zaboravila. U Splitu je s Mirnom, već prve večeri pošto je stigla, izašla u diskoteku na Bačvicama. Mladić s kojim je sve vreme igrala poveo ju je u neosvetljeni deo terase gde su se ljubili, razmenjujući tek po koju reč. Pristala je da te noći bude s njim iako ga je jedva poznavala. Posle nekoliko dana otputovale su brodom na Šoltu, u kuću Mirnine none. Mirnin mlađi brat, čije je mišićavo preplanulo telo uspešno prikrivalo srednjoškolca, vozio ih je čamcem do pustih peščanih plaža gde su se kupali goli, ostajući sve do mraka. Iz čamca što je sekao talase obrisi udaljenog kopna ličili su na peškire kojima su bili ogrnuti štiteći se od prskanja i večernje svežine. Kasno noću, Mirnin brat je došao u njenu sobu i ostao do jutra. Uzalud su se trudili da budu tihi. Kroz tanke zidove sve se čulo, čak i kašljanje njegovih roditelja koji su u ostrvskoj kući provodili vikend.
Marko joj je slao pisma na koja nije odgovarala. Kada se vratila, uporno je zvao telefonom. Izbegavala ga je, zamolivši majku da se javlja umesto nje i kaže kako ona nije tu, ali je na kraju ipak pristala da se vide. Ispričao joj je kako je želeo da doputuje u Split i pronađe je pa je do novca pokušao da dođe obijanjem nekih kola s parkinga, iz kojih je uzeo radio, ali ga je milicija uhvatila i privela u stanicu.
Kad su se najzad videli, plakao je i molio da opet budu zajedno. Zadigao je majicu da joj pokaže modre podlive od pendreka. Nije se naročito sažalila na Markove modrice, dosađivao joj je upornim navaljivanjem, jedva je čekala da se sve završi.
Bila je mlada. Mislila je da je ljubav uvek tu, nadohvat ruke.
Devojka iz radnje preko puta prebirala je po pomorandžama i grejpfrutu, odbacujući trule i mekane plodove u crnu kesu naslonjenu kod ulaza, zatim je krenula da unosi gajbe. Kroz mokro staklo hotelskog prozora činila se lepa na starinski način, s kapima kiše u kovrdžama. Između sanduka i metalnih polica kretala se kao vučica (Volpina iz Felinijevog Amarkorda), njišući se samo kad bi požurila da što pre unese tešku kutiju ili da se javi na telefon. Mladić u šuškavoj vetrovci, koji je na vespi došao po nju, pomogao joj je da zatvori radnju, a zatim je uz tresak spustio metalnu roletnu. Uzjahavši motor, devojka ga je obgrlila oko struka, obraza naslonjenog na njegova leđa. Pramenom svoje kose zagolicala ga je po vratu, izvršavajući nežnu dužnost bez koje vespa ne bi krenula prema glavnoj ulici osvetljenoj baricama sa semaforima.
Vratila se ispod pokrivača i protrljala jedno o drugo hladna i ukočena stopala. Krevet se polako zagrevao prizorima s Markom, koji joj je sve oprostio. Prisetila se mirisa kolonjske vode od koje nikako nije odustajao i koji ju je inspirisao da namirisana mesta na vratu dodiruje vrhom jezika, osećajući umirujuće ljut i opor ukus. Leže jedno pored drugog, dodiruju usnama i jezikom zanemarena mesta i pregibe, njuškaju se, maze. Ona prstom pronalazi njegovu rupicu na obrazu, prelazi po liniji između donje usne i brade. Od čaršava što ih jedva pokriva uspeva da nazre trenutni mlaz koji brazda vazduh i pretvara se u njegovu ruku koja ju je tako dobro poznavala. Zagrljaj ih obavija, miri u jednu jedinu drhtavu stvar. Njoj je dobro, tako dobro s poznatim Markom među nogama. Njeno telo već ga prepoznaje i prima iako se vole u mraku, osvetljeni samo rasklimatanom svetlošću ulice i pokisle žute tende. Pri poslednjim milovanjima, dok se on umorno i uvredljivo spušta s nje, ona strahuje da je kucnuo čas u kojem Markova žena počinje da sumnja u verodostojnost duge šetnje po kiši, kada joj glas iz mobilnog uporno saopštava da korisnik trenutno nije dostupan.
Za nju ništa strašnije od tog časa u kojem prepoznaje kako je njegovu nekadašnju ljubav smenila privrženost sadašnjem životu sa stanom i kreditima, posetama bioskopu u kojem se više ne daju njihovi filmovi. Već vidi njegovu buduću ravnodušnost prema svemu što im se nekad dogodilo, jer račun je najzad namiren.
Opet ustaje iz kreveta i na kompjuteru pronalazi mapu Rima s ulicama Prudenca i Santa Sangve. Na njihovom uglu čeka Marko u jakni s podignutom kragnom, kao neki sredovečni, umorni Majstrojani kome sudbina zadaje još jedan filmski udarac. Čeka dugo i uzalud, jer ona neće doći. Dovoljno je pametna da ga opet uvredi, ponizi i žestoko povredi kako je ne bi prepustio bezosećajnom zaboravu.
„Starost“, Arhipelag 2012, Beograd
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica