Sem Šepard (SAD – Ilinois 1943 – Kentaki 2017), dobitnik Pulicerove nagrade, autor više od pedeset pet drama i tri zbirke priča. Glumio u više od šezdeset filmova, nominovan za nagradu Oskar za film „Put u svemir“, finalista nagrade W. H. Smith za zbirku priča Great Dream of Heaven. Ima počasnu diplomu Triniti koledža Dablin, član je Američke akademije umetnosti i književnosti, dobitnik Zlatne medalje za dramu ove Akademije, primljen u Pozorišnu kuću slavnih. „Onaj iznutra“ je nadahnuto, beskompromisno iskreno i potresno memoarsko štivo, delo koje američki izdavač svrstava u kategoriju istorijske fikcije. Vikend priča jedna je iz ove knjige koju će beogradska Geopoetika objaviti 2019. godine, s predgovorom Peti Smit. Prevod sa engleskog: Ivana Đurić Paunović. Fotografija: Dragana Kojić
Negde u daljini čuje se da su nešto priklali. Da se tuku oko toga. Da. Vrištanje. Onaj ludački kikot dok kidaju krtinu. Budan je – 5:05 a.m. Mrkli mrak. Kojoti u daljini. Mora biti. U svakom slučaju, budan je. Zuri u grede na tavanici. Privikava se na “mesto”. Budan čak i posle celog ksanaksa, u očekivanju malenih demona – konja s ljudskim glavama. Sićušnih, kao da bi prirodna veličina bila i previše. Njegovi psi, u kuhinji, orni, zavijaju imitirajući divljinu. Ponovo opaka hladnoća. Plavičasti sneg zagrizao sims prozora: odblesak onoga što je ostalo od punog meseca. Raskriljuje prekrivače pokretom toreadora i svoja kvrgava kolena izbacuje u goli vazduh. Gotovo istog trenutka nađe se u sedećem položaju, pravih leđa, sa šakama položenim na butine. Pokušava da obuhvati promenljivi pejzaž svog tela – gde se on to nalazi? U kom delu? Baca pogled prema debelim, plavim, planinarskim termo-čarapama, maznutim s nekog snimanja. Bile su deo kostima – za neki lik, davno zaboravljen. Dolaze i odlaze, ti likovi, poput kratkih, žestokih ljubavnih veza: prikolice – pokretni toaleti – burito za doručak – montažne radionice – lažne limuzine – topli ubrusi – pozivi u 4 ujutro. I tako nekih četrdeset i više godina. Preveliki. Teški. Preširoki. Kako sam samo ovamo dospeo? Njegova metalna prikolica ljulja se i trese pod naletima toplog jugozapadnog vetra koji zavija. Njegovo mlado lice uzvraća mu pogled iz jeftinog ogledala, optočenog ogoljenim sijalicama. Napolju se snima film sa skakavcima koji padaju u vidu zakovitlanih kupa iz utrobe iznajmljenog helikoptera. Ali zaista. U pozadini – vlati pšenice debljine palca povijaju se u talasima.
Posađen sada na samu ivicu čvrstog madraca, dok zuri u debele plave čarape, a beli se oblačići pare kondenzuju u jutarnjoj tami, zna da se desilo sve. Neko vreme samo tako sedi – ispravljenih leđa. Velika plava čaplja koja čeka žabu, pa da se vine.
Kuća ne škripi; napravljena je od betona. Napolju stenju jasike. Više ne oseća hladnoću. Iznenada mu je proletelo kroz glavu kako ima više od dve godine da se rastao od poslednje žene. Žene s kojom je proveo gotovo trideset godina. Proletelo kroz glavu. Slike. Izvor? “Žalim li se ja to sada?” pita sebe glasom malog dečaka. Dečaka kog se seća, ali ne sebe. Ne ovog sada, koji drhturi u plavim termo čarapama.
6:00 a.m.: Vetar upravo staje pošto je žestoko duvao iz pravca juga, puna tri dana. Vazduh miran i ne toliko hladan. U kući je čak toplo. Misao – danas sam tačno godinu dana stariji od svog oca, u vreme kad je umro. Čudna misao, kao da je reč o nekom postignuću, a ne o pukom slučaju. O sticaju okolnosti. Navlačim nekako svilenkaste helanke. Ženske. Pucketanje statičkog elektriciteta. Vidim kako mi s grudi poleću iskre. Elektricitet je u meni. Uzimam mnogobrojne tablete koje mi je prepisala akupunkturistkinja. Ređam ih. Po boji. Obliku. Veličini. Čak ne znam ni čemu služe. Samo radi ono što ti se kaže. Neko sigurno nešto i zna. Prvi zraci svetla provlače se između stabala pinjole. Psi spavaju kao zaklani na kuhinjskom podu, u položaju u kom izgledaju kao zaustavljeni u galopu. Pravim kafu u starom, flekavom lončetu. Izbacujem jučerašnji talog. Miševi se meškolje u ventilacionim cevima u potrazi za toplotom. Razmišljam o Nabokovljevom odgovoru na pitanje zbog čega piše – zbog estetskog blaženstva – samo toliko – “estetsko blaženstvo”. Da. Šta god to značilo.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica