Iz neobjavljene „Zbirke 12 pripovedaka Somerseta Moma“, od kojih većina nije bila pred čitaocima u Srbiji. Mom je romansijer, dramaturg, majstor priče, jedan od najpopularnijih pisaca svog vremena.Vikend priča „Niska bisera“. Prevela: Dragana Simeonović. Foto: korzoportal.
„Kakva sreća da su me rasporedili da sedim pored tebe“, reče Lora pred početak večere.
„I za mene je sreća“, odgovorio sam ljubazno.
„To ostaje da vidimo. Ja sam osobito želela šansu da sa tobom popričam. Imam jednu priču da za tebe.“
Srce mi klonu kad ovo čuh.
„Mislio sam da ćeš pričati o sebi ili bar o meni“, odgovorio sam.
„O, ali moram ti ispričati priču. Mislim da ćeš moći da je iskoristiš.“
„Ako moraš, moraš. Ali, hajde da prvo pogledamo meni.“
„Zar ne želiš?“ rekla je pomalo ožalošćeno -„Mislila sam da će ti biti zadovoljstvo“.
„I jeste, moglo se desiti da si napisala komad i da želiš da mi ga pročitaš.“
„Ovo se desilo mojim prijateljima i potpuna je istina.“
„To nije preporuka. Prava priča nikada nije toliko istinita kao izmišljena.“
„Šta to znači?“
„Ništa naročito“; priznao sam –„ Ali sam mislio da dobro zvuči.“
„Želela bih kad bi mi dozvolio da nastavim.“
„Pretvorio sam se u uho. Neću supu, ona goji.“
Uputila mi je kritičan pogled, a onda je preletela pogledom preko menija i uzdahnula.
„Dobro, ako se ti odričeš pretpostavljam da moram i ja. Bog zna da se ne smem biti opuštena kada se radi o mom stasu“.
„A ipak, ima li božanstvenije supe od one u koju dodaš veliku kašiku krema?“
„Boršč, to je jedina supa koju zaista volim.“
„Ne mari. Ispričaj mi svoju priču i zaboravićemo hranu dok ne stigne riba.“
„Pa u stvari bila sam tamo kada se to dogodilo. Večerala sam s Livingstonovima. Poznaješ li Livingstonove?“
„Ne, mislim da ne.“
„Dobro, možeš ih pitati i potvrdiće ti svaku reč koju sam izgovorila. Oni su pozvali svoju guvernantu da im se pridruži za večerom jer ih je neka žena izigrala u poslednjem trenutku – znaš kako su ljudi neodgovorni – i bilo bi ih trinaest za stolom. Guvernanta je bila gospođica Robinson, vrlo fina devojka, mlada, dvadeset ili dvadeset jednu godinu, i prilično lepa. Ja lično ne bih nikada zaposlila mladu i lepu guvernantu. Čovek nikad ne zna.“
„Ali se nada najboljem.“
Lora nije obratila pažnju na moju primedbu.
„Po svoj prilici ona će pre misliti na mladiće nego na svoje obaveze i taman kada se navikne na vaš red poželeće da ode i da se uda. Ali gospođica Robinson je imala izvanredne preporuke i moram reći da je bila veoma fina, poštovana osoba. Verujem to i zbog činjenice da je bila kćerka sveštenika.“
„Večeri je prisustvovao čovek za koga, verujem, nikada nisi čuo, ali koji je bio veoma poznat u svom delokrugu. To je kont Borseli koji zna o dragom kamenju više nego ma ko na svetu. Sedeo je pored Meri Lingejt, koja je veoma ponosna na svoje bisere, i tokom razgovora ona ga je upitala šta misli o niski koju je nosila. Rekao joj je da su vrlo lepi. Ovo ju je prilično uvredilo i rekla mu je da su procenjeni na osam hiljada funti.
„Da, odgovorio je, to im jeste vrednost“.
Gospođica Robinson je sedela prekoputa njega. Izgledala je vrlo lepo te večeri. Ja sam, naravno, prepoznala njenu haljinu, bila je to jedna od Sofijinih starih, ali da niste znali da je gospođica Robinson bila guvernanta nikada ne biste posumnjali.
„Ovo je prekrasna ogrlica koju nosi mlada dama“, rekao je Borseli.
„ O, ali to je guvernanta gospođe Livingston“, reče Meri Lingejt.
„Ja tu ništa ne mogu“, on odgovori – „Ona ima jednu od najfinijih niski bisera te veličine, koju sam ikada video u životu. Mora da vredi pedeset hiljada funti.“
„ Glupost.“
„ Dajem vam reč da je tako“.
Meri Lingejt se sagnula.Glas joj je bio prilično piskav.
„ Gospođice Robinson, znate li šta kont Borseli kaže?“, uzviknula je. – „Kaže da ogrlica koju imate vredi pedeset hiljada funti“.
Baš u tom trenutku nastala je pauza u razgovoru tako da su svi čuli. Svi smo se okrenuli i pogledali u gospođicu Robinson. Ona je malo porumenela.
„Pa, izgleda da sam napravila veoma dobar posao, jer sam je platila petnaest šilinga“.
„ Naravno da ste uradili dobar posao.“
„Svi se nasmejasmo. Bilo je naravno apsurdno. Več smo čuli o suprugama koje su obmanjivale svoje muževe predstavljajući kao lažne biserne ogrlice koje su ustvari bile prave i skupe. Ta priča bila je stara kao što su planine.
„Hvala ti“, rekao sam, misleći na sopstvenu malu priču.
„Ali bilo je previše glupo pretpostaviti da bi guvernanta ostala da bude guvernanta ako je posedovala bisernu ogrlicu koja je vredela pedesethiljada funti. Bilo je očigledno da je kont napravio vragoliju. A onda se dogodila krajnje neobična stvar. Nastupila je duga ruka slučajnosti.“
„Ma ne moj“, odvratio sam – “ Previše je upotrebljavano. Zar nisi videla onu šarmantnu knjigu koja se zove „Rečnik upotrebe engleskog jezika.“
„Volela bih da me ne prekidaš kad sam došla do najuzbudljivijeg dela.“
Morao sam, međutim da to ponovo učinim jer se mladi grilovani losos podvukao pod moj levi lakat.
„Gospođa Livingston nam priređuje božanstvenu večeru“, rekoh.
„Da li losos goji? – upita Lora.
„Veoma,“ odgovorih pošto sam se poslužio velikim parčetom.
„Nastavi,“ zamolio sam je – „Duga ruka koincidencije je bila na putu da načini gest.“
„Dakle, u tom trenutku batler se sagnuo prema gospođici Robinson i nešto joj šapnuo na uvo. Mislila sam da je trunčicu prebledela. Tako je pogrešno ne stavljati ruž, nikada ne znaš kakvim trikovima priroda može da se poigra. Svakako je izgledala zaprepašćena. Nagnula se napred – „Gospođo Livinston, Douson kaže da su u holu dvojica ljudi koji žele odmah da razgovaraju sa mnom“.
„Pa onda je bolje da odete, reče Sofi Livingston.
Gospođica Robinson je ustala i napustila sobu. Naravno, ista misao je sinula u svim glavama, ali sam je ja prva izgovorila.
„Nadam se da nisu došli da je uhapse“, rekla sam Sofi.
„To bi bilo užasno za tebe, draga.“
„Jeste li sigurni Borseli da je to prava ogrlica?“
„O, sasvim.“
„Ne bi imala obraza da je stavi večeras ako je ukradena“ – dodala sam.
„Sofi je prebledela kao smrt ispod šminke i videla sam da se pitala da li je sve u redu u njenoj kutiji za nakit. Ja sam nosila samo mali lančić sa dijamantima, ali sam instiktivno dodirnula vrat da osetim da li je još na istom mestu.“
„Ne pričaj gluposti,“ reče gospodin Livingston, – „Kako bi za ime sveta, gospođica Robinson imala priliku da smota vrednu bisernu ogrlicu?“
„Možda ju je dobila.“ – rekla sam.
„O, ali ona je imala toliko dobre preporuke.“ – kazala je Sofi.
„One ih uvek imaju“ – dodala sam.
Još jednom sam bio primoran da prekinem Loru.
„Izgleda da baš nisi bila odlučna da slučaj posmatraš sa vedre strane“ – primetio sam.
„Naravno da nisam znala ništa loše o gospođici Robinson i imala sam sve razloge da je smatram finom devojkom, ali bi bilo baš uzbudljivo otkriti da je bila ozloglašeni lopov i dobro poznati član međunarodne bande. Baš kao na filmu. Užasno se plašim da se samo na filmovima događaju takve uzbudljive stvari.“
„Dakle, svi smo sumnjajući, nedišući iščekivali ishod. Vladala je potpuna tišina. Očekivala sam da čujem metež u holu ili bar prigušeni vrisak. Mislila sam da je tišina bila vrlo zloslutna. A onda, vrata su se otvorila i gospođica Robinson je ušla. Odmah sam primetila da joj ogrlica više nije na vratu. Mogla sam videti da je bila bleda i uzbuđena. Vratila se za sto, sela i sa osmehom je ostranila …“
„Gde?“
„Na sto, ludo. Bisernu ogrlicu.“
„Evo moje ogrlice,“ rekla je.
Kont Borseli se nagnuo.
„O, ali ova je lažna“, rekao je.
„Rekla sam vam da je lažna,“ nasmejala se.
„To nije ista ogrlica koju ste malopre imali,“ rekao je.
Ona je odmahnula glavom i nasmešila se misteriozno. Bili smo zaintrigirani. Ne znam da li je Sofi Livingston bila baš previše oduševljena da njena guvernanta, na taj način, postane centar pažnje i mislim da je u njenom maniru bilo strogosti kada je sugerirala da bi bilo bolje da gospođica Robinson sve objasni. I gospođica Robinson je ispričala da je zatekla dva čoveka kada je sišla u hol koji su rekli da su došli iz Džerot stora. Ona je tamo kupila svoju ogrlicu, kao što je kazala, za petnaest šilinga i potom ju je vratila, jer je kopča bila labava. Istog popodneva preuzela ju je u ispravnom stanju. Čovek joj je rekao da su joj dali pogrešnu ogrlicu. Neko je ostavio ogrlicu od pravih bisera da se preniže, a pomoćnik je napravio grešku. Ja, naravno, ne mogu da razumem kako neko može biti toliko glup da zaista vrodnu ogrlicu odnese kod Džeroa, oni nisu navikli da se bave takvim stvarima, i ne bi znali da razlikuju prave bisere od lažnih, ali ti znaš kakve budale neke žene mogu biti. Bilo kako bilo to je bila ogrlica koju je nosila gospođica Robinson i koja je vredela pedeset hiljada funti. Ona im je, naravno, vratila ogrlicu – pretpostavljam da nije mogla ništa drugo da uradi, mada mora da je bilo bolno – oni su joj vratili njenu ogrlicu; zatim su joj rekli da iako nemaju nikakvu obavezu – znaš već kako muškarci znaju biti nadmeni kada pokušavaju da budu poslovni – bili su instruirani da kao utehu ili, nazovi to kako hoćeš, da joj ponude ček na tri stotine funti. Gospođica Robinson nam ga je u stvari pokazala, bila je zadovoljna kao Punch.“
„Pa, bila je to srećna okolnost , zar ne?“
„Mogao bi tako pomisliti samo u prvi mah. Kada su se okolnosti preokrenule, one su je i uništile.“
„ O, kako se to dogodilo?“
„ Pa kad je vreme došlo da ode na odmor rekla je Sofi Livingston da je odlučila da ide u Dovil na mesec dana i da će spiskati sve tri stotine funti. Sofi je, naravno, pokušala da je odvrati i molila je da novac uloži na štednju u banci, ali ona nije htela ni da čuje o tome. Rekla je da takvu šansu nikada nije imala niti da će je ikad više imati i nameravala je da bar četiri nedelje živi kao vojvotkinja. Sofi, zaista ništa nije mogla da učini i predala se. Prodala je gospođici Robinson puno odeće koja joj nije bila potrebna jer joj se smučila od nošenja prethodne sezone (rekla je da joj je poklonila, ali ja pretpostavljam da joj je prodala veoma jevtino) i gospođica Robinson je je krenula u Dovil sasvim sama. I šta misliš da se dogodilo?“
„Nemam pojma,“ odgovorio sam.“ Nadam se da se životno zabavila.“
„ Pa nedelju dana pre nego što je trebalo da se vrati, pisala je Sofi i rekla da je promenila planove i započela drugo zanimanje i da se nada da će joj gospođa Livinston oprostiti ako se ne vrati. Naravno, sirota Sofi je bila van sebe. Ono što se zapravo dogodilo je da je gospođica Robinson spapčila bogatog Argentinca u Dovilu i otišla s njim u Pariz. Od tada je u Parizu. Srela sam je kod Florensovih sa brezletnama do lakta i konopcima bisera oko vrata. Ja sam, naravno, u velikom luku izbegla susret. Kažu da ima kuću u Bulonjskoj šumi, a znam da vozi Rolsa. Prekinula je s Argentincem posle nekoliko meseci i dokopala se Grka. Ne znam s kim je sada, ukratko, ona je najinteligentnija kokota u Parizu.“
„Zaključujem kad si rekla da je bila uništena da si tu reč upotrebila u prenosnom značenju,“ rekao sam.
„Ne znam šta time hoćeš da kažeš“, reče Lora. „Ali zar ne misliš da bi mogao da napraviš priču o tome?“
„ Nažalost, već sam napisao priču o bisernoj ogrlici, ne može čovek stalno da piše o bisernim ogrlicama.“
„ Napola sam se odlučila da je sama napišem, ali bih, naravno, promenila kraj.“
„ O, kako bi je završila?“
„ Ja bih je verila sa bankarskim činovnikom koji je bio teško ranjen u ratu koji bi, recimo imao samo jednu nogu ili pola lica raznetog i oni bi bili veoma siromašni i godinama ne bi imali nikakvu perspektivu da se venčaju i on bi stavio svu svoju ušteđevinu da kupi kućicu u predgrađu i dogovorili bi se da se venčaju kad on isplati zadnju ratu za kuću. A onda, ona mu donosi tristotine funti, u šta jedva mogu da poveruju, toliko su srećni i on joj plače na ramenu kao dete. Zatim uzimaju malu kuću u predgrađu i venčavaju se i dovode njegovu staru majku da živi sa njima, on ide svakog dana u banku, ona vodi računa da ne ostane u drugom stanju, još uvek može da radi pola vremena kao guvernanta, on je često bolestan zbog rana, znaš, a ona ga neguje i sve je patetično, slatko i lepo.“
„Meni zvuči prilično dosadno,“ usudio sam se da izgovorim.
„Da, ali moralno je“ – reče Lora.
PROČITAJTE I DRUGE vikend-prica